Kada prilagođavanje postane jedino načelo
Piše: Dr Vladan S. Bojić, advokat
Iz školske biologije ponekad ostanu u sećanju dve neobične reči: crtež papučice i sitno biće koje neprestano menja oblik. Tek kasnije, posmatrajući društvo, čovek uoči da ta davna lekcija može da podstakne razmišljanje o ljudskim naravima. Paramecijumi i amebe žive jednoćelijskim životom, bez obaveze da ga opravdavaju. Od njih niko ne očekuje doslednost, hrabrost, odgovornost. Nevolja počinje među ljudima koji raspolažu razumom, iskustvom i slobodom izbora, a ponašaju se kao da im je za kompletan život dovoljno da prepoznaju odakle dolazi nadražaj i gde se nalazi hrana.
Biologija je, pritom, daleko preciznija od mnogih naših uvida, misli i reči. Paramecijum ima čvrstu opnu i stalan oblik, nalik papučici, i kreće se pomoću hiljada sitnih treplji. Kada udari u prepreku, ne zastaje da razmisli: refleksno ustukne, okrene se za mali ugao i krene drugim pravcem, pa opet, sve dok ne nađe prolaz. Ameba nema ni to. Nema stalan oblik, već se preliva i pruža lažne nožice onamo gde je nešto privlači, obuhvati hranu i nastavi dalje, uvek u obliku koji joj u tom trenutku odgovara.
Tako dobijamo dva lika društvenog prilagođavanja. Paramecijumi su oni koji na svaki nalog reaguju isto, a amebe su oni koji za svaku vlast poprimaju drugi oblik. Jedni zadrže formu a nemaju pravac, drugi nemaju ni formu. Prvi predstavljaju poslušnost bez ikakvog promišljanja, drugi prilagođavanje bez načela. Zajedničko im je odsustvo samostalnog moralnog suda. Ne mislim, naravno, na paramecijume i amebe, već na ljude.
Društveni paramecijum ume da bude veoma obrazovan. Ima diplomu, ponekad i više njih, titulu ispred imena i funkciju ispod potpisa. Vlada rečnikom svoje struke, ume dugo da govori, uredno da citira i uverljivo da objasni postupak čiji smisao nikada nije doveo niti pokušao da dovede u pitanje. Njegova ograničenost otkriva se tek kada treba da upotrebi sopstveni sud. Tada netremice pogleda prema čelu stola. I menja se.
Pre nego što odgovori da li je nešto ispravno, mora da utvrdi ko to predlaže. Istu misao dočekaće podsmehom ili odobravanjem zavisno od položaja onog ko izgovara. Ako se govornik u međuvremenu popne na društvenoj lestvici, i misao će dobiti na dubini. Ono što je juče bilo neozbiljno danas će postati dalekovido, bez ijedne izmene u sadržaju. U tome svetu argument dobija težinu tek zajedno s funkcijom svog vlasnika.
Reakcije su mu ustaljene kao treplje. Pred jačim odmeren, pred slabijim odlučan. Na tuđu nepravdu odgovara oprezom, na sopstvenu neprijatnost ogorčenjem. Kada treba nešto da potpiše, pita ko je već potpisao. Kada treba nekoga da zaštiti, proverava ko ga napada. Savest dobija reč tek pošto se završi procena odnosa snaga. A kada udari u prepreku, ne pita se da li je prepreka u pravu, ustukne, okrene se za mali ugao i nastavi.
Ameba ima drukčiji dar. Njena prednost je u promeni oblika. Društvena ameba u svakoj sredini pronalazi odgovarajuće uverenje. Među nacionalistima brine za naciju, među kosmopolitama objašnjava teskobu nacionalnih granica. Pred vernicima govori o duhovnosti, pred podsmešljivcima o zaostalosti vere. Uz strogu vlast hvali red, posle njenog pada otkriva slobodu. Svaki put deluje kao da je konačno stigla svojoj kući.
Ameba je i najpouzdaniji merač mode. Svaki novi poredak donese svoj rečnik, i ona ga prva savlada. Gde je juče bio problem, danas je „izazov“; gde je bio čovek, danas je „vidljivost“; gde je bila misao, danas je „narativ“. Ona ne usvaja samo reči, nego i teme, sve prestižne gestove, čak značke na reveru i ljude s kojima se slika. Nije to znak da je nešto razumela, nego da je nešto osetila. Lažna nožica uvek se pruža u pravcu hrane.
Njena prošlost zato zahteva stalno uređivanje. Neke fotografije nestaju, neke rečenice dobijaju naknadno objašnjenje, a prijateljstva postaju tek slučajna poznanstva. Uvek se pokaže da nije to mislila, da su okolnosti bile složene i da je, uostalom i tad imala izvesne rezerve koje samo niko nije čuo, dok je njihovo izgovaranje nešto koštalo.
Čovek, naravno, ima pravo da promeni mišljenje. Priznanje sopstvene zablude jedan je od ozbiljnijih dokaza intelektualne zrelosti. Ali, postoji ta prepoznatljiva razlika između onoga ko je promenio uverenje zato što je nešto saznao i onoga ko ga je promenio zato što je nešto namirisao. Prvi ume da kaže gde je tačno pogrešio. Drugi najradije objašnjava da je oduvek mislio upravo ovo što sada govori. Njegova uverenja verno prate raspored moći s tačnošću koju argumenti nikada nisu uspeli da postignu.
Kada ameba konačno stigne do položaja desi joj se još jedna promena koju je Sterija davno najslikovitije urezao i opisivao. Jučerašnji molilac postaje nadmen, jučerašnji slušalac počinje da drži predavanja, jučerašnji ponizni glas dobija zapovednički ton. Oblik se ponovo promenio, samo što sada ameba veruje da je to najzad njen pravi oblik.
Takvo ponašanje postaje društveno opasno kada dobije ugled sposobnosti. Za čoveka koji je izneverio prijatelja, prećutao nepravdu ili promenio uverenje za položaj kaže se: „Snašao se.“ Izgovoreno gotovo s poštovanjem, to kratko objašnjenje oslobađa potrebe da se postavi bilo koje sledeće pitanje. Kako se snašao? Preko koga? Po koju cenu? Šta je morao da porekne, koga da ostavi i šta da učini da bi ostao tamo gde želi?
Kada ta pitanja iščeznu, prilagođavanje tada prestaje da bude jedna od važnih životnih sposobnosti i onda postaje jedino merilo vrednosti. Načela se odbacuju kao nepotrebna i nepraktična, karakter se ismeva kao krutost i tvrdoglavost, a doslednost se tumači kao nerazumevanje stvarnosti. Na kraju, jedina priznata principijelnost postaje dosledno odricanje od svakog principa koji je prestao da donosi neku korist.
Paramecijumi i amebe zato dobro i plodno sarađuju. Jedni održavaju mehanizam poslušnosti, drugi mu obezbeđuju opstanak posle svake promene. Dok je poredak čvrst, svi tačno znaju svoje mesto. Kada počne da se ljulja, amebe prve osete pravac kretanja. Paramecijumi još izvesno vreme ponavljaju stare formule, a potom usvoje nove. Ubrzo se uspostavi poznata slika: isti žar, isto odobravanje, ista spremnost da se zasvagda ućutka svako ko postavlja nezgodna pitanja. Samo su se portreti na zidu malo promenili.
Ova pojava ne pripada isključivo politici, iako je u njoj najupadljivija. Ima je u ustanovama, preduzećima, univerzitetima, u redakcijama, u sudovima i profesionalnim udruženjima. Svuda gde napredovanje počne da zavisi od sposobnosti da se prećuti očigledno, razvijaju se posebne veštine preživljavanja. Ljudi nauče kada se pitanje ne postavlja, koji se propust nikada ne primećuje i čije se neznanje naziva originalnošću.
Vremenom to biva nepisani uslov pripadanja. Na sastanku svi vide da je predlog loš. Nekolicina to kaže u hodniku. U sali se onda usvoji jednoglasno. Posle neuspeha niko ne može da se priseti ko ga je zaista podržavao. Zapisnik, međutim, čuva malu, neprijatnu istinu o zajedničkom odricanju od sopstvenog suda. Tu nastaje najveća šteta. Jedan čovek može da naredi nešto nerazumno, nepravedno ili ponižavajuće. Ali da bi njegov nalog postao svakodnevica, potrebni su ljudi koji će ga sprovesti, obrazložiti, potpisati i predstaviti kao — normalan. Neko će sastaviti odluku. Neko će pronaći neku pogodnu formulaciju. Neko će objasniti da nije nadležan. Neko će pozvati na mudrost i strpljenje. Na kraju će ispasti kao da se sve desilo samo od sebe, a odgovornost će se raspršiti među ljudima koji su, svaki pojedinačno — „samo radili svoj posao“.
Veliki talasi društvenih promena iznose ova pitanja pred čitave zajednice. Posmatrao sam ih kroz više decenija, za vreme raznih vlasti. Prizor je, nažalost, svuda isti. Dok je poredak čvrst, poslušnost se predstavlja kao razboritost. Kada počne da se ljulja, nastupa grozničavo osluškivanje. Čeka se trenutak u kojem će promena strane postati dovoljno bezbedna, a još uvek dovoljno rana da se može prikazati kao hrabrost.
Onda počinje neobična trka. Ljudi koji su juče zahtevali tišinu danas žele da govore, a oni što su upozoravali da se „ne talasa“ prvi objašnjavaju istorijsku veličinu talasa. Negdašnji čuvari poretka javljuju se kao njegovi dugogodišnji, samo nedovoljno shvaćeni protivnici. Nisu im dovoljni oprost i mesto u novom vremenu. Traže zaslugu. Gledaš komšiju, prijatelja, kolegu, onog čije si stavove godinama znao, i ne prepoznaješ ga. Za nekoliko meseci pred tobom stoji drugi čovek, i u istom odelu.
Dis je u pesmi „Naši dani“, pisanoj pre više od sto godina, opisao to doba tako da se njegovi stihovi i danas čitaju kao jutrošnje novine. Svaki naraštaj na Balkanu misli da je ta pesma napisana baš o njemu. Možda je u tome najveća optužba koju možemo uputiti sami sebi: da se davno jedan pesnik nije prevario u nama, ni posle čitavog veka.
Promena vlasti ne dokazuje moralni preobražaj društva. On tek treba da se kaže i pokaže u postupcima: prema protivniku, prema istini koja pobednicima ne odgovara, prema čoveku koji nema zaštitu. Zato valja postavljati ta ista pitanja svakom novom rasporedu moći, ma čiji on bio. Da li će se isto ponašanje meriti istim merilom? Hoće li nepravda ostati nepravda kada je učini neko kome smo se nadali? Hoće li jučerašnji zahtev za odgovornošću preživeti trenutak u kojem ta odgovornost stigne do „naših“?
To su pitanja i za profesora koji dobije novog rektora, za službenika koji dočeka novog direktora, za novinara pred novim vlasnikom medija, za saradnika koji otkrije da mu dosadašnji prijatelj više ne može koristiti. Društveni preokreti imaju i svoja mala, svakodnevna izdanja. Neko izgubi funkciju, novac, zdravlje ili uticaj i odjednom oko njega ostane mnogo praznog prostora. U tom praznom prostoru vidi se od čega su bili sačinjeni neki odnosi. Najteži ispit zato dolazi kad talas prođe. Dok traje borba, lako je poverovati da će pobeda sama promeniti ljude. Posle pobede vidi se ko je zaista želeo suštinski pravednije odnose, a ko pristup istim privilegijama. Vidi se i hoće li novi moćnici oko sebe okupljati samostalne ljude integriteta ili iste uslužne pratioce, sada oduševljene novim imenima. Poredak koji nagrađuje takvu uslužnost već priprema sopstveno propadanje. Prihvatajući odanost bez uverenja, prihvata i buduće napuštanje bez griže savesti. Ameba koja se danas preliva prema njemu sutra će se preliti od njega.
Bilo bi ipak suviše lako ove slike upotrebiti isključivo za tuđe portrete. Strah od gubitka posla, briga za porodicu i iskustvo odmazde su objektivni, realni tereti. Nema poštenog suda o tuđoj hrabrosti bez poštenog razumevanja cene koju taj čovek plaća, i od svakoga se ne može u svakom času zahtevati junaštvo. Ali i u strahu ostaje razlika između ćutanja i oduševljenog odobravanja, između povlačenja i učešća u progonu. Čovek koji prizna „nisam smeo“ sačuvao je bar istinu o svom postupku. Onaj ko zahteva da njegov strah bude proglašen mudrošću već proba da ga nametne kao pravilo drugima. Od čoveka se ne može uvek očekivati da bude junak. Može se očekivati da svoje odstupanje ne pretvori u merilo vrline i da ne kažnjava onog ko nije odstupio. Karakter se ispituje i pred moćnikom kao i pred nemoćnim. Pred prvim, sposobnošću da se ne povijemo; pred drugim, sposobnošću da ga ne pogazimo. Ko se oslobodi straha od jačeg, a zadrži prezir prema slabijem, još ima mnogo posla sa sobom. Ljudi, uostalom, nisu jednaki ni u tome. Ima onih koji se rode i odrastu u dobroti, pa je tokom života, pod teretom vlasti, novca i položaja, potroše do kraja. Ima onih koji počnu krajnje rđavo, a s godinama, kroz iskušenja i gubitke, postanu bolji, ponekad i istinski dobri ljudi. Ima, nažalost, i onih koje ni prilike ni oni sami nikad ne dovedu do dobra. I ima onih, najređih, koji od početka do kraja uspeju da ostanu svoji, kroz muke, nedaće i promene. Njih to u pravilu skupo košta, ponekad skuplje nego što okolina može uopšte i da zamisli. Tu se ne radi samo o mirnom i spokojnom snu. Radi se o mirnom svršetku.
Zato paramecijumi i amebe u ovom ogledu označavaju ponašanja, a ne nepromenljivu suštinu ljudi. Čim bi postali oznake kojima drugima odričemo ljudskost, i sami bismo služili istoj lakoći suđenja koju želimo da razobličimo. Niko nije osuđen da zauvek gleda prema čelu stola. Moguće je zastati, odbiti, priznati zabludu, zadržati stav i onda kada više ne donosi korist. Ako ove redove neko prepozna kao opis sebe, ne pišem ih da bi bio ponižen. Dovoljno bi bilo da se tek malo zastidi. Za početak, to nije malo.
Karl Jaspers je govorio o graničnim situacijama: smrti, patnji, borbi i krivici, iskustvima u kojima čovek nailazi na granice koje ne može ukloniti veštinom, planom, računicom. Pred smrću bliskog čoveka ne pomaže poznanstvo s moćnikom. Tuđa patnja ne nestaje zato što smo našli zgodno obrazloženje. Učinjena nepravda ostaje deo našeg života i kada smo izbegli spoljašnju posledicu. Čovek može da sačuva položaj, a da mu ostane krivica. Tada postaje vidljivo ima li iza društvene uloge nekoga ko može da kaže: to sam učinio ja, i za to odgovaram. Postajemo, po Jaspersu, ono što jesmo tek kada u granične situacije uđemo otvorenih očiju. Moguće je, dakle, i pristati da se ne snađemo. Da pred moćnikom ne nađemo reč koja bi mu prijala. Da pred nemoćnim ne nađemo izgovor da ga napustimo. Da propustimo priliku čija je cena tuđe poniženje. Da ostanemo bez mesta za stolom za kojim bismo morali da se odreknemo sopstvenog suda.
Paramecijumu je dovoljno da opstane, amebi prirodno da menja oblik. Ali čovek mora ponekad da odgovori i na pitanje šta je, opstajući, sačuvao od sebe. Ako sačuva položaj tako što izgubi merilo, ako ostane prihvatljiv svakoj vlasti tako što postane nepouzdan svakom čoveku, ako više nema ničeg što ne bi učinio da ostane u igri — šta je on, zapravo, sačuvao? Prilagođavanje je tada već dovršeno. Čovek je postao pogodan i za svaku priliku i nepriliku. Samo još treba utvrditi jedno: šta je od njega preostalo.
Nije najveći uspeh snaći se u svakoj situaciji. Treba imati i načelo zbog kojeg bismo pristali da se u nekoj ne snađemo.
