Зашто Америка и Иран воде рат без победе?
Пише: Али Ваез
Превод: Милош М. Милојевић
Када ће се рат у Ирану завршити? Амерички званичници тврде да је одговор – ускоро. „Мислим да ће се рат окончати одмах након [новембарских] избора“, изјавио је амерички председник Доналд Трамп у септембру. „Не могу више да издрже“. Ирански лидери се слажу да је крај рата близу. Техеран је „бацио на колена најбоље наоружану војску у историји света“, изјавио је у августу Ахмад Вахиди, врховни командант Корпуса чувара Исламске револуције [у тексту ће се користити као синоним и фраза Револуционарна гарда, прим. прев]. Многи аналитичари на страни сматрају да ће се сукоб отегнути и да ће се завршити преговорима, без јасног победника. Међутим, уопштено говорећи, преовладава уверење да ће се борбе ускоро окончати, на овај или онај начин.
Овакво размишљање је разумљиво. Сви ратови се на крају заврше, а након више месеци раста цена енергије свет посебно ишчекује окончање управо овог рата. Међутим, узнемирујућа је реалност да сукоб није ни близу краја. Две кључне зараћене стране не могу да остваре своје жељене циљеве, али су и једна и друга оствариле таман довољно да сматрају да је вредно продужити борбу комбинацијом војних и економских средстава. Сједињене Државе не могу да збаце ирански режим, нити да га принуде да се одрекне свог ракетног програма, одустане од нуклеарног програма или да престане са подршком својим регионалним партнерима. Иран не може да избаци једину светску суперсилу са Блиског истока. Ипак може да настави да наноси штету америчким базама у региону, бомбардује америчке савезнике и отежава међународну трговину.
Хавијер Блас: Шта уколико се Ормуски мореуз уопште не отвори?
Кључно је, међутим, да обе стране располажу ресурсима неопходним да се неорочено дуго боре – и обе верују да немају другог избора него да их искористе. Верују да ће, уколико њихова страна попусти, друга наставити да притиска све док је или не понизи или не постигне своје главне циљеве. Оне повремено разговарају, али нема узајамног поверења. У ствари, сумњају да њихов непријатељ само користи примирје како би се прегруписао и додатно опскрбио пре него што изнова нападне. Иранска влада се плаши да би је испуштање неке полуге утицаја из руку, било да је у питању Ормуски мореуз, њен ракетни арсенал или нуклеарни програм, касније изложило додатном притиску. Вашингтон, са своје стране, брине да би свеобухватно ублажавање санкција обезбедило Техерану ресурсе и довољно времена да обнови своје капацитете. Израел, у међувремену, страхује да би садашња уздржаност водила само јачању Ирана у будућности. Кораци које је потребно предузети како би се рат избегао изгледају опасно управо зато што захтевају од сваке стране да привремено постане рањивија.
Рат ће се, стога, наставити као што је и до сада текао. Неће бити свеобухватног разрешења. Неће бити трајног мировног споразума. Међутим, управо зато што је статус кво одржив за обе стране и што обема странама недостаје довољно моћи да стекну премоћ, неће бити ни драматичне ескалације. Ни Техеран ни Вашингтон неће бити поражени. Али нико неће ни победити.
Нема излаза
За Сједињене Америчке Државе рат није требало овако да тече. Када се придружио Израелу у нападима на Исламску Републику 28. фебруара, Вашингтон је мислио да ће брзо однети превагу. Ове две државе су, уосталом, успеле су да униште или да закопају највећи део иранских нуклеарних постројења и да дигну у ваздух многе ракетне положаје у јуну 2025. Израел је побио десетине истакнутих иранских научника и више од двадесет војних заповедника, а истовремено је нанео и тешке губитке Хезболаху у Либану. Сиријски председник Башар ал-Асад, дугогодишњи савезник Ирана, пао је са власти, а саму иранску владу потресали су масовни протести. Америчка војска и Израелске одбрамбене снаге уживале су оно што је деловало као неоспорни приступ иранском ваздушном простору. Другим речима, изгледало је као да је ирански режим над амбисом пропасти.
У почетним данима сукоба, Израел и Сједињене Државе убили су иранског врховног вођу Али Хамнеја и многе од најистакнутијих војних заповедника. Али предвиђања да би Исламска Република могла да доживи колапс показала су се као неоснована. Режим је брзо заменио погинуле званичнике и почео је да узвраћа ударце својим непријатељима, разносећи америчке авионе, ракетне лансере и радарске системе у базама стационираним широм Персијског залива. Преузео је контролу над Ормуским мореузом и знатно смањио трговачки саобраћај дуж овог поморског пролаза. Иранске снаге нападале су цивилну инфраструктуру широм Залива, како би вашингтонским регионалним партнерима наметнуле високу цену због омогућавања америчко-израелског напада.
Амерички званичници су минимизовали значај претрпљене штете, обећавајући да је потребно извести још само један напад или увести само још један пакет санкција да би ирански режим пристао на уступке. Али врло су мале шансе да ће Израел и Вашингтон принудити Техеран на било какав значајан компромис. У више наврата су покушавали да бомбардовањем униште режимске званичнике и војне програме, само да би их Техеран убрзо након тога заменио, односно обновио. Тешко је видети како ће будућим ваздухопловним ударима бити постигнуто оно што није успело ранијим.
Волстрит џурнал: Тајна улога Уједињених Арпаских Емирата у рату у Ирану
Сједињене Државе су, наравно, додале нову димензију свом нападу, гомилајући санкције уз њихову блокаду јужне иранске обале и повременом бомбардовању. Ове мере успеле су додатно да сузе приступ Ирана светском тржишту, што је умањило могућност да увози различиту робу као и да извозе своје кључне производе, пре свега нафту. Али ни ово вероватно неће бити довољно да убеди режим. Копнени путеви и Каспијско море заједно осујећују сваки покушај херметичког затварања Ирана, чак и ако капацитет ових праваца не може да надомести затварање поморских рута и смањење ваздушних веза. Кина и Русија обезбедиле су разноврсну робу и вредне обавештајне податке. Економски ефекат америчке блокаде саобраћаја је стваран, али ће влада пренети штету на народ смањењем субвенција, уместо да ограничи потрошњу на војне и безбедносне потребе, које је нужно подмирити да би наставила одбрану од спољних и унутрашњих противника. Становништво мора непосредно да се суочи са урушавањем валуте и неконтролисаном инфлацијом, а обичним Иранцима би описивање садашње ситуације као нечег одрживог звучало готово непристојно. Али оно што би могло бити неодрживо за иранско друштво у исто време може бити потпуно одрживо за иранску државу. Исламска Република не мора да штити читав Иран од економских неприлика. Мора заштитити само институције и онај део друштва неопходан за њен опстанак.
Амерички званичници могу да се надају да ће, како иранско становништво буде додатно осиромашивало, Техеран морати да промени своје позиције. Али ирански лидери верују да су суочени са егзистенцијалним изазовом, и у таквим приликама, мала је шанса да ће ирански предводници било какве економске потешкоће сагледати као тачку пуцања. Поврх тога, режим је издржао и горе ситуације, и то дуже време. Од 1980. до 1988. године, земља се борила у рату против Ирака у којем су погинуле стотине хиљада Иранаца и који је земљи нанео штету од више стотина милијарди долара. Међутим, чак ни то није било довољно да Техеран одустане. У ствари, и након што је Иран протерао ирачке снаге са своје територије, напао је свог противника и провео наредних шест година у покушајима да свргне ирачког председника Садама Хусеина, упркос патњи кроз коју је земља и даље пролазила. Било је потребно да дође до ирачког напредовања на фронту, све веће америчке умешаности у заливске прилике и перцепције да долази до промене односа снага у региону на штету Техерана да би сукоб био окончан.
Сједињене Државе, наравно, нису одиграле све карте које им стоје на располагању. Могу да распореде копнене снаге. Таква операција би по свој прилици водила много већим америчким жртвама и до знатно већег раста цена енергије. Стога је та могућност политички неизводљива. Вашингтон може поново да изведе ваздухопловне нападе против великих инфраструктурних објеката, наносећи генерацијску штету иранској електроенергетској мрежи, саобраћајном и комуникационом систему, као и другим постројењима. Али Техеран би онда на сличан начин одговорио против америчких партнера у Заливу, што би опет водило скоку цена енергије.
Хавијер Блас: Иран ризикује да проигра своју ормуску партију
Ирански режим је славио своју отпорност у суочавању са америчким нападима. Међутим, ирански изгледи да нанесе пораз Сједињеним Државама изгледају подједнако слаби. Земља не може лако да појача притисак зато што јој њени економски проблеми сужавају простор за извођење стратешки несмотрених потеза. Иранско руководство можда верује да може да преживи дуготрајне потешкоће, али би још један велики сукоб са Сједињеним Државама од још веће штете у ситуацији у којој је друштвени споразум између власти и народа већ пренапрегнут. Подједнако важно, ирански званичници имају мало разлога да верују како би драматична ескалација приморала Вашингтон на повлачење; то би подједнако лако могло да изазове далеко деструктивнији одговор импулсивног америчког председника. За сада, Техеран ће по свој прилици бити склонији калибрисаном наношење штете Сједињеним Државама, задржавајући полугу утицаја и кушајући америчку одлучност а да не пређе границу, чији би прелазак изазвао интензивне нападе.
А чак и ако Техеран драматично ескалира, мали су изгледи да Исламска Република на крају тријумфује. Иран је умањио америчко присуство у региону, и већ је принудио САД да потроши огромну суму новца – преко четрдесет милијарди долара – на овај сукоб. A та сума и даље расте. Ипак, укупан амерички буџет износи више хиљада милијарди долара, и Вашингтон има велике залихе мање софистицираних бомби које би могао да искористи узвраћајући уколико му понестане напредног наоружања. Вашингтон је губио војнике, али само мали део губитака које је претрпео у Авганистану и Ираку. Такође, може да одржи жртве релативно ниским зато што се бори са велике удаљености, испаљујући ракете изван иранске територије.
Мореуз равнотеже
На почетку деловало је да то што ни Техеран ни Вашингтон не могу да однесу потпуну победу представља повољну прилику да се постигне мир. Када државе схвате да није могуће остварити победу, оне се понекад нагоде. Међутим, и Иран и Сједињене Државе имају секундарне циљеве, и верују да ће им продужавање борбе помоћи да их остваре. Вашингтон, на пример, мисли да ће повремени напади осигурати да Техеран никада у потпуности не обнови своју војску и не развије нуклеарни програм. Америчка страна жели да нападне режим када год пређе извесну границу, као што је поновна изградња неког узнемирујућег система наоружања или наставак обогаћивања уранијума. Чинећи то, Сједињене Државе верују да могу да одрже Иран слабим а да не прихвате на себе политички и војни ризик покушаја да га у потпуности преобликују.
Фајненшел тајмс: Како је саудијски принц омануо кладећи се на Иран
Иран, са своје стране, верује да ће му продужење борбе помоћи да обнови нарушену способност одвраћања. Мобилисао је своје регионалне партнере, као што су ирачке милиције и Хути у Јемену, да држе противнике под ватром са више фронтова. Режим је такође у међувремену постао спремнији да изведе почетни напад. У јулу, на пример, извео је ракетни напад на базу у Јордану у којој је размештено америчко војно особље, иако томе нису непосредно претходили амерички напади. Поред тога, настоји да доминира Ормуским мореузом. Ирански званичници раније су сматрали затварање пловног пута крајњом мером, којој ће прибећи само у најдрамстичнијем, изразито неповољном, случају. Они су стога чекали да избије општи рат. Али током само једног дана, Техеран је показао да може да контролише мореуз нападима на бродове дроновима и ракетама, што је осигурало нову полугу утицаја.
Иран, изгледа, такође мисли да ће продужење борби помоћи да обнови, а можда и прошири утицај који је пре рата ослабио, када неколико пута није успевао да одврати своје противнике од напада, и када су његови регионални партнери губили утицај. То објашњава зашто је, када су Израел и Сједињене Државе напали Иран у фебруару, одговорио моменталним проширењем бојног поља на цео Блиски исток – укључујући и на заливске земље које су последњих година радиле на обнови односа са Техераном. Укупно је Иран напао преко десет земаља широм Блиског истока. Техеран тиме тежи да убеди ове државе да се удаље од Вашингтона, доказујући да их партнерство са Сједињеним Државама чини рањивим.
Вашингтонске и техеранске процене могу бити тачне, а могу бити и погрешне. Ипак, чак и уколико обе стране ништа не добијају од продужења борби – па и ако то обе спознају – биће тешко постићи споразум. Разлог је што ирански званичници верују да њихове америчке колеге планирају уништење Исламске Републике, па стога не могу престати да се боре чак и када би то желели. Вашингтон, са своје стране, не страхује подједнако, али и даље верује да себи не може да приушти попуштање. У очима америчких званичника, ако Сједињене Државе понуде Ирану оно што највише жели – свеобухватно ублажавање санкција и признање контроле режима над Ормуским мореузом – то ће оснажити њиховог противника и наградити војну принуду.
У теорији, Иран и Сједињене Државе могли би да разреше своје несугласице дипломатским средствима. Али у пракси, ниједна страна не верује довољно другој да би учинила трајне уступке. Размотрите, на пример, шта се догодило са меморандумом о разумевању који су две стране потписале у јуну у нади да ће зауставити рат. Споразум је требало да се позабави приоритетима обе земље – поновним отварањем Ормуског мореуза и покретањем преговора о нуклеарном програму Техерана у замену за опсежно ублажавање санкција и прекид напада на Иран и његове партнере. Али брзо је постало јасно да се амерички и ирански званичници нису сложили око детаља овог привременог намирења. Вашингтон је сматрао да постигнути споразум значи да бродови поново могу да пролазе кроз мореуз без ограничења, док је Техеран, насупрот томе, држао да и даље има право да одређује начин транзита и да наплаћује бродарине. Стога је отварао ватру на бродове који су се кретали пловним путем дуж обале Омана, а не дуж трасе коју су Иранци прописали, што је изазвало оштро незадовољство америчких званичника. Иран је, у међувремену, оптужио Вашингтон да је прекршио споразум тиме што није одмах вратио замрзнуту иранску имовину и није спречио израелске нападе на Хезболах. Обе стране закључиле су да друга поступа у лошој вери и сукоб је настављен.
Тај неуспех не значи да Техеран и Вашингтон неће преговарати. Они ће вероватно одржавати дијалог, и повремено ће обустављати сукоб како би се прегруписали. Али дипломатија и рат се могу одвијати истовремено. Педесетих година 20. века, на пример, Северна Кореја и САД су годинама биле укључене у дипломатске преговоре пре него што постигле одрживо примирје. Све док Техеран и Вашингтон буду били способни и вољни да један другоме наносе штету, рат се неће окончати без обзира на то колико разговарају.
Комшијска стража
Рат против Ирана могао би да уђе у период пасивности. Али сукоб преображава како Исламску Републику, тако и њено регионално окружење. Традиционално, Иран је био сложена аутократија, са политичким поретком који је комбиновао клерикални ауторитет, изборне институције, моћне безбедносне и војне агенције, конкурентне покровитељске мреже и динамично друштво. Хамнеијева смрт уклонила је најважнију режимску личност, нарушавајући постојећу равнотежу, док рат систематски даје предност деловима државе којима је поверено старање о њеном опстанку. Перманентни сукоб само ће додатно уздићи Иранце у униформама над Иранцима у оделима – а можда чак и над Иранцима одевеним у свештеничке одежде. Већ свенуле партиципативне институције Исламске Републике ће наставити да слабе, а моћ њених војних и безбедносних елита биће обавијена све тањим теократским плаштом.
Фајненшел тајмс: Како се дошло до америчко-иранског договора?
То не значи да ненаоружани делови традиционалне структуре моћи у земљи неће моћи да остварују утицај. Цивилни политичари и даље могу расправљати о томе да ли би Иран требало да покуша да преговара и колико економских проблема земља може да толерише. Али о њиховим идејама одлучиваће, препуштеним на милост и немилост, наоружане елите, које дају предност обнављању средстава за оружано одвраћање као и очувању довољних офанзивних капацитета којима би се могло наудити иранским противницима. Земља неће укинути своје цивилне институције, али све више области живота дефинисаће се као безбедносна питања – телекомуникације, стране инвестиције, универзитети, медији, економска политика – и стога долазити под команду безбедносног естаблишмента. Религијски етос режима ће се и даље одржавати. Али клерикални естаблишмент, који је некада неговао војску како би подупрео своју владавину, може на крају бити подређен оружаним снагама.
Заливске арапске земље, у међувремену, преиспитују своју безбедносну доктрину. Нека од њихових размишљања ће обрадовати Иран: након више деценија покушаја да одрже Вашингтон укљученим у регионалне послове из страха да би их повлачење САД учинило рањивим, заливске државе су закључиле да су због блиских веза са САД постале мете. Но, мала је шанса да ће Залив у потпуности окренути леђа Вашингтону. Упркос свим својим недостацима, Сједињене Државе су и даље једини спољни чинилац који им пружа, макар у извесној мери, војну потпору, а њихово неповерење према Ирану се од почетка рата само додатно продубило. У ствари, неке заливске државе су предузеле узвратне мере против Исламске Републике.
Уместо тога, ове земље ће вероватно покушати да додатно осигурају своје позиције. Створиће јаче дипломатске и економске везе са Ираном у нади да ће га одобровољити да се уздржи од будућих напада. Међутим, задржаће безбедносне и економске везе са Вашингтоном. Истовремено, започеће развој домаће противракетне одбране, јачање домаће инфраструктуре, успостављање алтернативних праваца за извоз, као и проширивање капацитета за складиштење стратешких резерви нафте, гаса и наоружања. Регион ће можда такође покушати да искористи своје везе и са Ираном и са САД како би посредовао у решавању овог сукоба.
Битка за битком
Рат је сам по себи хаотичан, и могуће је да ће будући напади или догађаји довести до поремећаја садашње равнотеже. Како се обе земље све више привикавају на статус кво, могле би постати претерано самоуверене у сопствену одбрану, толико да се одлуче на нову ескалацију. Вашингтон би, на пример, могао да дође у искушење да покуша да примора режим да се повуче снажнијим војним ударом – што би довело до тога да Иран изазове веће поремећаје на енергетском тржишту и штету у Заливу. Ако иранска ракета убије већи број Американаца или ирански напад поремети кључну заливску инфраструктуру, Сједињене Државе би се могле одлучити да коначно прибегну употреби копнених снага или уништењу иранске електричне мреже, што би и сам режим могло довести у опасност. Техеран би такође могао погрешно проценити како може да примора ирански народ да неограничено дуго трпи штету. Каскадне несташице робе могле би да доведу до поновних немира и расцепа у иранској елити, што би режиму отежало наставак борбе против Сједињених Држава. Оно што би у почетку деловало као поремећај са којим се може изаћи на крај могло би постати нешто много опасније: криза управљања државом, а не само опадање способности да се настави борба.
Али за сада, рат делује одрживо. Вашингтон није постигао ниједан од прокламованих ратних циљева, и потрошио је велике количине скупе муниције. Ипак, Сједињене Државе и даље могу да приуште да се боре, и верују да је цена попуштања виша од цена продужења рата. Иранско друштво суочава се са годинама сиромаштва и несигурности. Па ипак, сама Исламска Република је стабилна и не мисли да себи може да приушти значајније уступке.
У томе се састоји парадокс овог сукоба. Обе стране из њега су изашле слабије. Ниједна не може победити. Али оне, без обзира на то, настављају да се боре, јер сматрају да су алтернативне потпуно неприхватљиве.
Али Ваез је заменик директора програма Кризне групе (Crisis Group) за Блиски исток и Северну Африку; био је укључен у преговоре који су довели до нуклеарног споразума САД и Ирана 2015. године као директор Иранског програма Кризне групе; написао је књигу How Sanctions Work: Iran and the Impact of Economic Warfare [Како санкције раде: Иран и утицај економског ратовања].
Извор: Foreign Affairs
