Српски народни савез, основан 1901 у Питсбургу, најстарије је српско добротворно друштво у САД. Јуна ове године прославио је јубилеј – 120. годишњицу постојања. Током своје дуге историје Српски народни савез је економски и финансијски помогао своје чланове, матицу, ученике и студенте у средњим школама и универзитетима, српске православне цркве и дјечије црквене кампове, кола српских сестара, спортске, културне и друштвене манифестације које имају за циљ очување и његовање српске културе, традиције и насљеђа на америчком континенту.
Главни задатак Српског народног савеза би се могао описати ријечима оца Саве Војводића из Питсбурга које је објавио у првом издању „Американског Србобрана“(1906): „Подижи и помажи, гдје ти је год могуће, српске цркве и олтаре, оснивај просвјетне установе и српска огњишта, да наша дјечица, наша омладина – наша узданица прије времена не усахне не изгуби се, не претопи се у нешто друго што није наше, да нам се овдје од стотине хиљада свјета српског народа не створи, не начини у једанпут друго црно српско Косово.“
У Питсбургу, у држави Пенсилванији, гдје је основан Српски народни савез, базу су чинили махом досељеници који су се у својој родној земљи бавили земљорадњом, сточарством и риболовом, не слутећи да ће на новом континенту радити у рудницима и челичанама.
Највећи дио српских исељеника је дошао крајем деветнаестог века из српских дјелова Аустро-Угарске тј. Крајине (Лике, Кордуна и Баније), Црне Горе, а понајмање из Србије јер у то вријеме Срби су махом насељавали Србију из других крајева. Долазећи у Америку, српски исељеници су понијели у својој сеоској торбици народне пјесме, сјећање на чојство и јунаштво својих предака и спремност да раде и да се жртвује за идеале слободе. Сава Хајдин, оснивач Српског народног савеза, у својим сјећањима каже да су први Срби који су дошли у Америку из тог дијела Крајине били Никола Вујновић из Гомирја 1886. године, Миленко Маравић 1887. године и Петар Вигњевић 1888. године.
Сусрет са „Новом земљом“ која се почела индустралијализовати задала је патњу и горчину наших исељеника до краја њиховог живота. Др Божидар Пурић, конзул Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Сан Франциску и Чикагу, у сусрету са једним Херцеговцем овако му је описао Америку: „Никад не видјех у овој земљи да је ко гладна нахранио и жедна напојио. Ако немаш пара, умријећеш као пас на улици.“
Српски исељеници када су се окупљали на својим скуповима углавном су причали о завичају који су оставили и о животу у „Новој земљи.“ Отргнутост од завичаја и дома учинила је да се код њих почне ставарати потреба за организовањем друштава која би их подсећала на родни крај.
У почетку српски исељеници нису оснивали своја потпорна и осигуравајућа друштва због њиховог малог броја, те су се прикључивали руским, хрватским и словеначким друштвима. Како је број српских исељеника растао тако је расла и њихова свијест о потреби оснивања сопствених друштава из националних, економских и социјалних разлога.
Иако је већина исељеника била неписмена, почели су организовати своја удружења и друштва. Српски клубови, добротворна и потпорна друштва су била главна мјеста окупљања српских исељеника. Пошто већина није говорила енглески језик, она су постала нека врста њиховог духовног дома. Успјех тих организација је заснован на српском идеалу слободе, стваралачком и радном духу који су уткани у српско етничко биће и потпомогнути америчком демократском традицијом.
У то врихеме радници нису били организовани у синдикате нити су имали здравствено осигурање. Због великих несрећа које су се догађале и тешких услова рада, радницима и њиховим породицама била је потребна заштита и финансијска сигурност. Из потребе да се радници осигурају и заштите на раду почела су се оснивати братска и добротворна друштва која су нудила радницима и њиховим породицама сигурност и финансијску стабилност.
Године 1901. Сава Хајдин је из Питсбурга отпутовао за Њујорк како би добио подршку од Николе Тесле, тада већ признатог српско-америчког научника и проналазача, за оснивање једног таквог друштва. Уз Теслину подршку, Хајдин је основао Српски православни савез Србобран и постао његов први предсједник. Када су основали Савез, натпис организације је постављен на ћирилици. Послије неколико дана, неко је уништио натпис. Хајдин је то коментарисао у својим сјећањима: „Српство и српски идеали нису се налазили на комаду даске него у нашим ватреним младићким срцима.“
Таква борба против нашег народа је Хајдину и другим пионирима још више дало воље да истрају у организовању Срба у Америци. Друштво се ускоро развило у „снажно стабло које шири своје гране гдје год има Срба у Америци и Канади.“
У својим сјећањима Хајдин је такође истакао да је темељ Савеза амерички демократски идеал, а то је радити са људима и за људе. За Хајдина Савез треба да буде центар српства и светосавске традиције у Америци. Овим циљевима Савез се руководи и данас у свом раду.
У намјери да ојача српске организације и учини их ефикасним, Михајло И. Пупин, српско-амерички научник, је радио годинама на њиховом уједињавању. 21. септембра 1929. године дошло је до уједињења друштава Слога, Свесна Србадија, Слобода и Српски православни савез Србобран у данашњи Српски народни савез са 19.764 члана и новчаном резервом од 780.188.23 америчких долара.
На прослави педесетогодишњице Српског народног савеза 1951. године, Савез је имао 183 друштва за одрасле и 141 коло Подмлатка са 16.213 одраслих чланова и 6.484 чланова Подмлатка. Имовина је износила око 4 милиона долара. Данас Савез има око 12.500 чланова и друштво је вриједно око 50 милиона америчких долара.
На конвенцији 1929. године, Пупин је постао њен почасни предсједник, а Никола Тесла 1935. године. Када је Тесла изабран за почасног предсједника Српског народног савеза, он је у кратком писму одговорио:
„Било би боље да сте изабрали неког врједнијега, али кад тако хоћете морам примити. Захваљујући и желећи вам најбољи успјех.“
Српски народни савез је дао велики хуманитарни, војни и финанскијски допринос матици у Првом и Другом свјетском рату. У Првом свјетском рату, око 20.000 српских добровољаца које је организовао Михајло И. Пупин, у организацији Савеза, Америчко-канадске Епархије Српске православне цркве и Српске народне одбране у Америци, су дошли да помогну своју отаџбину.
Већина њих никада није ни видјела Србију јер су живјели у Аустро-Угарској, али њихова веза са домовином и осећај припадности је био нераскидив. Патриотизам Саве Хајдина показује и чињеница да пошто није има синова, он је послао шеснаестогодишњу ћерку Ружицу на Солунски фронт да се бори за своју отаџбину. Као чланови Савеза друштва 82 „Бановић Страхиња,“ десет браће Вајагића из Гере у држави Индијани су добровољно отишли да се боре за Србију у борби против Аустро-Угарске. Настарији брат је имао 40, а најмлађи 20 година. Најстарији брат Ристо Вајагић је добио највише српско одликовање – Карађорђеву златну звезду за храброст. Према др Божидару Пурићу, двадесет и пет посто српског становништва у Америци је отишло у добровољце да бране отаџбину: „Који други народ то има? Захваљујући њима косовско сијање и у далекој Америци доби жетву.“
У то вријеме амерички Срби су били једини слободни Срби на свету и због тога су стали уз свој народ да се боре за њихово ослобођење од туђина. Више од половине српских добровољаца се није вратило својим породицама које су остале у Америци. У току Другог свјетског рата, чланови Српског народног савеза су купили бомбардер и поклонили га америчкој војсци да се бори против нациста 1943. године. Бомбардер је назван „Амерички Србин“.
Након оснивања Савеза, њени чланови су убрзо увидјели да не могу напредовати ако немају своје гласило које ће обавјештавати српске исељенике о њиховом раду, идејама и позивати их на јединство и сарадњу. У намјери да прошири свој утицај у Америци и Канади, Савез је почео да издаје гласило „Американски Србобран“ и то су уједно и најстарије српске новине које излазе у континуитету од 1906. године.
„Американски Србобран“ је излазио на почетку само на ћирилици. Од 1906. до 1916. године, новине су биле недјељне, а од 1916. године дневне новине.
Тридесетих година прошлог вијека је била додата енглеска секција како би се прва генерација исељеника којима је енглески језик био матерњи више упознала са српском културом и традицијом. Данас „Американски Србобран“ има српску и енглеску секцију и излази два пута мјесечно.
Главну улогу ових новина је описао отац Војводић у првом издању новина од 18. јануара 1906. године коју је уредио њен први уредник Миливој Бузаџић:
„Наш ће лист упућивати своје читаоце и поучавати их о српској народности и светој православној вјери, утврђиваће их, да у овом далеком крају не забораве на вјеру и народ из кога су никли и постали и за који су наши стари своју крв потоцима пролијевали и нама те двије наше највеће светиње у аманет оставили…Настојаћемо да се ова благотворна установа [Српски народни савез] што више рашири, јер смо потпуно увјерени, да нам само у заједници лежи спас, напредак и помоћ…Упућивати ћемо народ, да се упозна са законима и уредбама,…на добре и ваљане установе, које су си народи ове земље устројили које би установе и ми требали попримити, да као и они данас сутра пођемо њиховим кораком напретка и науке.“
Како некад тако и данас, „Американски Србобран“ обавјештава о напорима и успјеху америчких Срба, њихове тежње и виђења „Нове земље,“ о раду српских православних црквама и црквених општина, о економској и културно-просвјетној дјелатности везаних за рад српских школа, о пјевачким и спортским друштвима, издавању књига, о друштвеном животу исељеника тако и о дешавањима у отаџбини. Током оба свјетска рата „Американски Србобран“ је био бранилац слободе и истине српског народа. Писао је о страшном страдању српског народа од усташког покоља током Другог свјетског рата. Др Коста Елесин, бивши главни уредник „Американског Србобрана“ каже: „’Американски Србобран’ служи интересима слободе демократске Америке и српства као цјелини…’ Американски Србобран’ ће се и даље борити за уједињење свих српских земаља у духу времена у оној форми и државном облику, који ће бити од највеће користи за српски народ, и који ће одговарати његовим животним интересима, и који ће заштити његов национални опстанак.“
Познати српски писци су дали свој допринос овим новинама: Милош Црњански, Иво Андрић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Војислав Илић, Милан Ракић, Чарлс Симић, Васко Попа… Објављени су интерјвуи са познатим српским научницима и проналазачима Михајлом Пупином и Николом Теслом као и са спортистима као што је Новак Ђоковић.
Данас Српски народни савез је непрофитно добротворна друштво која обезбјеђује животно осигурање и штедњу сагласно са потребама његових чланова. Дуга традиција продаје животних осигурања и штедње, као и начин рада и услуга, и њени осигураници су учинили да Српски народни савез постане цијењено добротворно друштво у Америци. За разлику од комерцијалних осигуравајућих друштава, „Савез“ је непрофитна организација која свој приход улаже у очување српске културе и традиције више од сто година. Улагањем у Српски народни савез се улаже у будућност српских породица и очување српског етничког идентитета у Америци. Главна идеја је да Срби у Америци имају једну кровну организацију која ће штитити њене интересе и помагати њене чланове.
Као што је речено, дјелатност „Савеза“ се заснива на очувању српске културе и традиције организовањем културних, спортских и друштвених манифестација гдје учесници имају прилику да се друже, сазнају више о својој култури, поријеклу и језику. У том смислу, дио активности Савеза је и организовање најстаријег српског кошаркашког турнира у Америци од 1936. године, два годишња голф турнира и турнир у куглању. Српска манифестације „Три српска дана“ коју је покрену Михајло И. Пупин како би сакупио средства за српску сирочад у Србији током Првог свјетског рата, традиционално се организује од 1917. године у Питсбургу. 2016. године на стогодишњицу прославе ове манифестације у Кенивуд парку, ова манифестација је од града Питсбурга проглашена најстаријом етничком манифестацијом. Догађај „Јасеновац: неизговорени геноциди и холокауст, 1941-1945″ је организован у америчком Конгресу у Вашингтону у новембру 2019. године. То је била прилика да се конгресмени, сенатори, дипломате, страни амбасадори и амерички медији више упознају са страдањем Срба, Јевреја и Рома током Другог свјетског рата. Прошле године је одржана „Српска ноћ“ у кошаркашкој арени у Кливленду како би подржали српског кошаркаша Николу Јокића који игра за Денвер нагетсе. Такође, Српски народни савез сваке године даје подршку Новаку Ђоковићу, српском прослављеном тенисеру, на његовој америчкој љетњој турнеји. Он је постао почасни члан Српског народног савеза 2015. године. За ученике и студенте у САД-у и Канади, Савез је организовао ове године такмичење за најбољи есеј како би млади људи дали свој допринос у побољшању односа између матице и дијаспоре.
Сваке године се организује и Фестивал српског филма на Питсбуршком универзитету који је проширен у Вашингтону и Бостону 2019. године. Савез је организовао промоцију филма „Теслин народ“ редитеља Жељка Мирковића у Питсбургу и Вашингтону. Овај филм показује оно шта су српски исељеници у протеклих 200 и више година допринијели у изградњи Америке и свијета. Захваљујући Савезу овај филм је архивиран у многим америчким и свјетским библиотекама и архивама: Конгресној библиотеци у Вашингтону, Америчкој филмској академији у Лос Анђелесу, библиотекама Харвард, Јејла, Њујоршког, Колумбија, Принстон, Оксфорд, Хувер институција на Стенфорд универзитету, Пенсилванија универзитета, Питсбуршког, Дјукејн, Охајо државног универзитета и другим универзитетима, Француској националној библиотеци у Паризу, Руској националног библиотеци у Петрограду, Александријској библиотеци у Египту и другим архивама.
На прослави педесетогодишњице Српског народног савеза, Св. Владика Николај Велимировић је истакао да је Савез као и друге организације стао уз српску православну цркву, бринуо се о младима, жртвовао се за идеале слободе „како за српство тако и за Америку:“ „Није било ничега што би се тицало добра било личности, или фамилије, или српског народа, или Америке, а да наш Савез није учинио највише што је могао…“
Милош Ристовић (аутор је координатор за културу Српског народног савеза у Питсбургу, САД)
Извор: РТС (ОКО)
