Zašto Amerika i Iran vode rat bez pobede?
Piše: Ali Vaez
Prevod: Miloš M. Milojević
Kada će se rat u Iranu završiti? Američki zvaničnici tvrde da je odgovor – uskoro. „Mislim da će se rat okončati odmah nakon [novembarskih] izbora“, izjavio je američki predsednik Donald Tramp u septembru. „Ne mogu više da izdrže“. Iranski lideri se slažu da je kraj rata blizu. Teheran je „bacio na kolena najbolje naoružanu vojsku u istoriji sveta“, izjavio je u avgustu Ahmad Vahidi, vrhovni komandant Korpusa čuvara Islamske revolucije [u tekstu će se koristiti kao sinonim i fraza Revolucionarna garda, prim. prev]. Mnogi analitičari na strani smatraju da će se sukob otegnuti i da će se završiti pregovorima, bez jasnog pobednika. Međutim, uopšteno govoreći, preovladava uverenje da će se borbe uskoro okončati, na ovaj ili onaj način.
Ovakvo razmišljanje je razumljivo. Svi ratovi se na kraju završe, a nakon više meseci rasta cena energije svet posebno iščekuje okončanje upravo ovog rata. Međutim, uznemirujuća je realnost da sukob nije ni blizu kraja. Dve ključne zaraćene strane ne mogu da ostvare svoje željene ciljeve, ali su i jedna i druga ostvarile taman dovoljno da smatraju da je vredno produžiti borbu kombinacijom vojnih i ekonomskih sredstava. Sjedinjene Države ne mogu da zbace iranski režim, niti da ga prinude da se odrekne svog raketnog programa, odustane od nuklearnog programa ili da prestane sa podrškom svojim regionalnim partnerima. Iran ne može da izbaci jedinu svetsku supersilu sa Bliskog istoka. Ipak može da nastavi da nanosi štetu američkim bazama u regionu, bombarduje američke saveznike i otežava međunarodnu trgovinu.
Havijer Blas: Šta ukoliko se Ormuski moreuz uopšte ne otvori?
Ključno je, međutim, da obe strane raspolažu resursima neophodnim da se neoročeno dugo bore – i obe veruju da nemaju drugog izbora nego da ih iskoriste. Veruju da će, ukoliko njihova strana popusti, druga nastaviti da pritiska sve dok je ili ne ponizi ili ne postigne svoje glavne ciljeve. One povremeno razgovaraju, ali nema uzajamnog poverenja. U stvari, sumnjaju da njihov neprijatelj samo koristi primirje kako bi se pregrupisao i dodatno opskrbio pre nego što iznova napadne. Iranska vlada se plaši da bi je ispuštanje neke poluge uticaja iz ruku, bilo da je u pitanju Ormuski moreuz, njen raketni arsenal ili nuklearni program, kasnije izložilo dodatnom pritisku. Vašington, sa svoje strane, brine da bi sveobuhvatno ublažavanje sankcija obezbedilo Teheranu resurse i dovoljno vremena da obnovi svoje kapacitete. Izrael, u međuvremenu, strahuje da bi sadašnja uzdržanost vodila samo jačanju Irana u budućnosti. Koraci koje je potrebno preduzeti kako bi se rat izbegao izgledaju opasno upravo zato što zahtevaju od svake strane da privremeno postane ranjivija.
Rat će se, stoga, nastaviti kao što je i do sada tekao. Neće biti sveobuhvatnog razrešenja. Neće biti trajnog mirovnog sporazuma. Međutim, upravo zato što je status kvo održiv za obe strane i što obema stranama nedostaje dovoljno moći da steknu premoć, neće biti ni dramatične eskalacije. Ni Teheran ni Vašington neće biti poraženi. Ali niko neće ni pobediti.
Nema izlaza
Za Sjedinjene Američke Države rat nije trebalo ovako da teče. Kada se pridružio Izraelu u napadima na Islamsku Republiku 28. februara, Vašington je mislio da će brzo odneti prevagu. Ove dve države su, uostalom, uspele su da unište ili da zakopaju najveći deo iranskih nuklearnih postrojenja i da dignu u vazduh mnoge raketne položaje u junu 2025. Izrael je pobio desetine istaknutih iranskih naučnika i više od dvadeset vojnih zapovednika, a istovremeno je naneo i teške gubitke Hezbolahu u Libanu. Sirijski predsednik Bašar al-Asad, dugogodišnji saveznik Irana, pao je sa vlasti, a samu iransku vladu potresali su masovni protesti. Američka vojska i Izraelske odbrambene snage uživale su ono što je delovalo kao neosporni pristup iranskom vazdušnom prostoru. Drugim rečima, izgledalo je kao da je iranski režim nad ambisom propasti.
U početnim danima sukoba, Izrael i Sjedinjene Države ubili su iranskog vrhovnog vođu Ali Hamneja i mnoge od najistaknutijih vojnih zapovednika. Ali predviđanja da bi Islamska Republika mogla da doživi kolaps pokazala su se kao neosnovana. Režim je brzo zamenio poginule zvaničnike i počeo je da uzvraća udarce svojim neprijateljima, raznoseći američke avione, raketne lansere i radarske sisteme u bazama stacioniranim širom Persijskog zaliva. Preuzeo je kontrolu nad Ormuskim moreuzom i znatno smanjio trgovački saobraćaj duž ovog pomorskog prolaza. Iranske snage napadale su civilnu infrastrukturu širom Zaliva, kako bi vašingtonskim regionalnim partnerima nametnule visoku cenu zbog omogućavanja američko-izraelskog napada.
Američki zvaničnici su minimizovali značaj pretrpljene štete, obećavajući da je potrebno izvesti još samo jedan napad ili uvesti samo još jedan paket sankcija da bi iranski režim pristao na ustupke. Ali vrlo su male šanse da će Izrael i Vašington prinuditi Teheran na bilo kakav značajan kompromis. U više navrata su pokušavali da bombardovanjem unište režimske zvaničnike i vojne programe, samo da bi ih Teheran ubrzo nakon toga zamenio, odnosno obnovio. Teško je videti kako će budućim vazduhoplovnim udarima biti postignuto ono što nije uspelo ranijim.
Volstrit džurnal: Tajna uloga Ujedinjenih Arpaskih Emirata u ratu u Iranu
Sjedinjene Države su, naravno, dodale novu dimenziju svom napadu, gomilajući sankcije uz njihovu blokadu južne iranske obale i povremenom bombardovanju. Ove mere uspele su dodatno da suze pristup Irana svetskom tržištu, što je umanjilo mogućnost da uvozi različitu robu kao i da izvoze svoje ključne proizvode, pre svega naftu. Ali ni ovo verovatno neće biti dovoljno da ubedi režim. Kopneni putevi i Kaspijsko more zajedno osujećuju svaki pokušaj hermetičkog zatvaranja Irana, čak i ako kapacitet ovih pravaca ne može da nadomesti zatvaranje pomorskih ruta i smanjenje vazdušnih veza. Kina i Rusija obezbedile su raznovrsnu robu i vredne obaveštajne podatke. Ekonomski efekat američke blokade saobraćaja je stvaran, ali će vlada preneti štetu na narod smanjenjem subvencija, umesto da ograniči potrošnju na vojne i bezbednosne potrebe, koje je nužno podmiriti da bi nastavila odbranu od spoljnih i unutrašnjih protivnika. Stanovništvo mora neposredno da se suoči sa urušavanjem valute i nekontrolisanom inflacijom, a običnim Irancima bi opisivanje sadašnje situacije kao nečeg održivog zvučalo gotovo nepristojno. Ali ono što bi moglo biti neodrživo za iransko društvo u isto vreme može biti potpuno održivo za iransku državu. Islamska Republika ne mora da štiti čitav Iran od ekonomskih neprilika. Mora zaštititi samo institucije i onaj deo društva neophodan za njen opstanak.
Američki zvaničnici mogu da se nadaju da će, kako iransko stanovništvo bude dodatno osiromašivalo, Teheran morati da promeni svoje pozicije. Ali iranski lideri veruju da su suočeni sa egzistencijalnim izazovom, i u takvim prilikama, mala je šansa da će iranski predvodnici bilo kakve ekonomske poteškoće sagledati kao tačku pucanja. Povrh toga, režim je izdržao i gore situacije, i to duže vreme. Od 1980. do 1988. godine, zemlja se borila u ratu protiv Iraka u kojem su poginule stotine hiljada Iranaca i koji je zemlji naneo štetu od više stotina milijardi dolara. Međutim, čak ni to nije bilo dovoljno da Teheran odustane. U stvari, i nakon što je Iran proterao iračke snage sa svoje teritorije, napao je svog protivnika i proveo narednih šest godina u pokušajima da svrgne iračkog predsednika Sadama Huseina, uprkos patnji kroz koju je zemlja i dalje prolazila. Bilo je potrebno da dođe do iračkog napredovanja na frontu, sve veće američke umešanosti u zalivske prilike i percepcije da dolazi do promene odnosa snaga u regionu na štetu Teherana da bi sukob bio okončan.
Sjedinjene Države, naravno, nisu odigrale sve karte koje im stoje na raspolaganju. Mogu da rasporede kopnene snage. Takva operacija bi po svoj prilici vodila mnogo većim američkim žrtvama i do znatno većeg rasta cena energije. Stoga je ta mogućnost politički neizvodljiva. Vašington može ponovo da izvede vazduhoplovne napade protiv velikih infrastrukturnih objekata, nanoseći generacijsku štetu iranskoj elektroenergetskoj mreži, saobraćajnom i komunikacionom sistemu, kao i drugim postrojenjima. Ali Teheran bi onda na sličan način odgovorio protiv američkih partnera u Zalivu, što bi opet vodilo skoku cena energije.
Havijer Blas: Iran rizikuje da proigra svoju ormusku partiju
Iranski režim je slavio svoju otpornost u suočavanju sa američkim napadima. Međutim, iranski izgledi da nanese poraz Sjedinjenim Državama izgledaju podjednako slabi. Zemlja ne može lako da pojača pritisak zato što joj njeni ekonomski problemi sužavaju prostor za izvođenje strateški nesmotrenih poteza. Iransko rukovodstvo možda veruje da može da preživi dugotrajne poteškoće, ali bi još jedan veliki sukob sa Sjedinjenim Državama od još veće štete u situaciji u kojoj je društveni sporazum između vlasti i naroda već prenapregnut. Podjednako važno, iranski zvaničnici imaju malo razloga da veruju kako bi dramatična eskalacija primorala Vašington na povlačenje; to bi podjednako lako moglo da izazove daleko destruktivniji odgovor impulsivnog američkog predsednika. Za sada, Teheran će po svoj prilici biti skloniji kalibrisanom nanošenje štete Sjedinjenim Državama, zadržavajući polugu uticaja i kušajući američku odlučnost a da ne pređe granicu, čiji bi prelazak izazvao intenzivne napade.
A čak i ako Teheran dramatično eskalira, mali su izgledi da Islamska Republika na kraju trijumfuje. Iran je umanjio američko prisustvo u regionu, i već je prinudio SAD da potroši ogromnu sumu novca – preko četrdeset milijardi dolara – na ovaj sukob. A ta suma i dalje raste. Ipak, ukupan američki budžet iznosi više hiljada milijardi dolara, i Vašington ima velike zalihe manje sofisticiranih bombi koje bi mogao da iskoristi uzvraćajući ukoliko mu ponestane naprednog naoružanja. Vašington je gubio vojnike, ali samo mali deo gubitaka koje je pretrpeo u Avganistanu i Iraku. Takođe, može da održi žrtve relativno niskim zato što se bori sa velike udaljenosti, ispaljujući rakete izvan iranske teritorije.
Moreuz ravnoteže
Na početku delovalo je da to što ni Teheran ni Vašington ne mogu da odnesu potpunu pobedu predstavlja povoljnu priliku da se postigne mir. Kada države shvate da nije moguće ostvariti pobedu, one se ponekad nagode. Međutim, i Iran i Sjedinjene Države imaju sekundarne ciljeve, i veruju da će im produžavanje borbe pomoći da ih ostvare. Vašington, na primer, misli da će povremeni napadi osigurati da Teheran nikada u potpunosti ne obnovi svoju vojsku i ne razvije nuklearni program. Američka strana želi da napadne režim kada god pređe izvesnu granicu, kao što je ponovna izgradnja nekog uznemirujućeg sistema naoružanja ili nastavak obogaćivanja uranijuma. Čineći to, Sjedinjene Države veruju da mogu da održe Iran slabim a da ne prihvate na sebe politički i vojni rizik pokušaja da ga u potpunosti preoblikuju.
Fajnenšel tajms: Kako je saudijski princ omanuo kladeći se na Iran
Iran, sa svoje strane, veruje da će mu produženje borbe pomoći da obnovi narušenu sposobnost odvraćanja. Mobilisao je svoje regionalne partnere, kao što su iračke milicije i Huti u Jemenu, da drže protivnike pod vatrom sa više frontova. Režim je takođe u međuvremenu postao spremniji da izvede početni napad. U julu, na primer, izveo je raketni napad na bazu u Jordanu u kojoj je razmešteno američko vojno osoblje, iako tome nisu neposredno prethodili američki napadi. Pored toga, nastoji da dominira Ormuskim moreuzom. Iranski zvaničnici ranije su smatrali zatvaranje plovnog puta krajnjom merom, kojoj će pribeći samo u najdramstičnijem, izrazito nepovoljnom, slučaju. Oni su stoga čekali da izbije opšti rat. Ali tokom samo jednog dana, Teheran je pokazao da može da kontroliše moreuz napadima na brodove dronovima i raketama, što je osiguralo novu polugu uticaja.
Iran, izgleda, takođe misli da će produženje borbi pomoći da obnovi, a možda i proširi uticaj koji je pre rata oslabio, kada nekoliko puta nije uspevao da odvrati svoje protivnike od napada, i kada su njegovi regionalni partneri gubili uticaj. To objašnjava zašto je, kada su Izrael i Sjedinjene Države napali Iran u februaru, odgovorio momentalnim proširenjem bojnog polja na ceo Bliski istok – uključujući i na zalivske zemlje koje su poslednjih godina radile na obnovi odnosa sa Teheranom. Ukupno je Iran napao preko deset zemalja širom Bliskog istoka. Teheran time teži da ubedi ove države da se udalje od Vašingtona, dokazujući da ih partnerstvo sa Sjedinjenim Državama čini ranjivim.
Vašingtonske i teheranske procene mogu biti tačne, a mogu biti i pogrešne. Ipak, čak i ukoliko obe strane ništa ne dobijaju od produženja borbi – pa i ako to obe spoznaju – biće teško postići sporazum. Razlog je što iranski zvaničnici veruju da njihove američke kolege planiraju uništenje Islamske Republike, pa stoga ne mogu prestati da se bore čak i kada bi to želeli. Vašington, sa svoje strane, ne strahuje podjednako, ali i dalje veruje da sebi ne može da priušti popuštanje. U očima američkih zvaničnika, ako Sjedinjene Države ponude Iranu ono što najviše želi – sveobuhvatno ublažavanje sankcija i priznanje kontrole režima nad Ormuskim moreuzom – to će osnažiti njihovog protivnika i nagraditi vojnu prinudu.
U teoriji, Iran i Sjedinjene Države mogli bi da razreše svoje nesuglasice diplomatskim sredstvima. Ali u praksi, nijedna strana ne veruje dovoljno drugoj da bi učinila trajne ustupke. Razmotrite, na primer, šta se dogodilo sa memorandumom o razumevanju koji su dve strane potpisale u junu u nadi da će zaustaviti rat. Sporazum je trebalo da se pozabavi prioritetima obe zemlje – ponovnim otvaranjem Ormuskog moreuza i pokretanjem pregovora o nuklearnom programu Teherana u zamenu za opsežno ublažavanje sankcija i prekid napada na Iran i njegove partnere. Ali brzo je postalo jasno da se američki i iranski zvaničnici nisu složili oko detalja ovog privremenog namirenja. Vašington je smatrao da postignuti sporazum znači da brodovi ponovo mogu da prolaze kroz moreuz bez ograničenja, dok je Teheran, nasuprot tome, držao da i dalje ima pravo da određuje način tranzita i da naplaćuje brodarine. Stoga je otvarao vatru na brodove koji su se kretali plovnim putem duž obale Omana, a ne duž trase koju su Iranci propisali, što je izazvalo oštro nezadovoljstvo američkih zvaničnika. Iran je, u međuvremenu, optužio Vašington da je prekršio sporazum time što nije odmah vratio zamrznutu iransku imovinu i nije sprečio izraelske napade na Hezbolah. Obe strane zaključile su da druga postupa u lošoj veri i sukob je nastavljen.
Taj neuspeh ne znači da Teheran i Vašington neće pregovarati. Oni će verovatno održavati dijalog, i povremeno će obustavljati sukob kako bi se pregrupisali. Ali diplomatija i rat se mogu odvijati istovremeno. Pedesetih godina 20. veka, na primer, Severna Koreja i SAD su godinama bile uključene u diplomatske pregovore pre nego što postigle održivo primirje. Sve dok Teheran i Vašington budu bili sposobni i voljni da jedan drugome nanose štetu, rat se neće okončati bez obzira na to koliko razgovaraju.
Komšijska straža
Rat protiv Irana mogao bi da uđe u period pasivnosti. Ali sukob preobražava kako Islamsku Republiku, tako i njeno regionalno okruženje. Tradicionalno, Iran je bio složena autokratija, sa političkim poretkom koji je kombinovao klerikalni autoritet, izborne institucije, moćne bezbednosne i vojne agencije, konkurentne pokroviteljske mreže i dinamično društvo. Hamneijeva smrt uklonila je najvažniju režimsku ličnost, narušavajući postojeću ravnotežu, dok rat sistematski daje prednost delovima države kojima je povereno staranje o njenom opstanku. Permanentni sukob samo će dodatno uzdići Irance u uniformama nad Irancima u odelima – a možda čak i nad Irancima odevenim u svešteničke odežde. Već svenule participativne institucije Islamske Republike će nastaviti da slabe, a moć njenih vojnih i bezbednosnih elita biće obavijena sve tanjim teokratskim plaštom.
Fajnenšel tajms: Kako se došlo do američko-iranskog dogovora?
To ne znači da nenaoružani delovi tradicionalne strukture moći u zemlji neće moći da ostvaruju uticaj. Civilni političari i dalje mogu raspravljati o tome da li bi Iran trebalo da pokuša da pregovara i koliko ekonomskih problema zemlja može da toleriše. Ali o njihovim idejama odlučivaće, prepuštenim na milost i nemilost, naoružane elite, koje daju prednost obnavljanju sredstava za oružano odvraćanje kao i očuvanju dovoljnih ofanzivnih kapaciteta kojima bi se moglo nauditi iranskim protivnicima. Zemlja neće ukinuti svoje civilne institucije, ali sve više oblasti života definisaće se kao bezbednosna pitanja – telekomunikacije, strane investicije, univerziteti, mediji, ekonomska politika – i stoga dolaziti pod komandu bezbednosnog establišmenta. Religijski etos režima će se i dalje održavati. Ali klerikalni establišment, koji je nekada negovao vojsku kako bi podupreo svoju vladavinu, može na kraju biti podređen oružanim snagama.
Zalivske arapske zemlje, u međuvremenu, preispituju svoju bezbednosnu doktrinu. Neka od njihovih razmišljanja će obradovati Iran: nakon više decenija pokušaja da održe Vašington uključenim u regionalne poslove iz straha da bi ih povlačenje SAD učinilo ranjivim, zalivske države su zaključile da su zbog bliskih veza sa SAD postale mete. No, mala je šansa da će Zaliv u potpunosti okrenuti leđa Vašingtonu. Uprkos svim svojim nedostacima, Sjedinjene Države su i dalje jedini spoljni činilac koji im pruža, makar u izvesnoj meri, vojnu potporu, a njihovo nepoverenje prema Iranu se od početka rata samo dodatno produbilo. U stvari, neke zalivske države su preduzele uzvratne mere protiv Islamske Republike.
Umesto toga, ove zemlje će verovatno pokušati da dodatno osiguraju svoje pozicije. Stvoriće jače diplomatske i ekonomske veze sa Iranom u nadi da će ga odobrovoljiti da se uzdrži od budućih napada. Međutim, zadržaće bezbednosne i ekonomske veze sa Vašingtonom. Istovremeno, započeće razvoj domaće protivraketne odbrane, jačanje domaće infrastrukture, uspostavljanje alternativnih pravaca za izvoz, kao i proširivanje kapaciteta za skladištenje strateških rezervi nafte, gasa i naoružanja. Region će možda takođe pokušati da iskoristi svoje veze i sa Iranom i sa SAD kako bi posredovao u rešavanju ovog sukoba.
Bitka za bitkom
Rat je sam po sebi haotičan, i moguće je da će budući napadi ili događaji dovesti do poremećaja sadašnje ravnoteže. Kako se obe zemlje sve više privikavaju na status kvo, mogle bi postati preterano samouverene u sopstvenu odbranu, toliko da se odluče na novu eskalaciju. Vašington bi, na primer, mogao da dođe u iskušenje da pokuša da primora režim da se povuče snažnijim vojnim udarom – što bi dovelo do toga da Iran izazove veće poremećaje na energetskom tržištu i štetu u Zalivu. Ako iranska raketa ubije veći broj Amerikanaca ili iranski napad poremeti ključnu zalivsku infrastrukturu, Sjedinjene Države bi se mogle odlučiti da konačno pribegnu upotrebi kopnenih snaga ili uništenju iranske električne mreže, što bi i sam režim moglo dovesti u opasnost. Teheran bi takođe mogao pogrešno proceniti kako može da primora iranski narod da neograničeno dugo trpi štetu. Kaskadne nestašice robe mogle bi da dovedu do ponovnih nemira i rascepa u iranskoj eliti, što bi režimu otežalo nastavak borbe protiv Sjedinjenih Država. Ono što bi u početku delovalo kao poremećaj sa kojim se može izaći na kraj moglo bi postati nešto mnogo opasnije: kriza upravljanja državom, a ne samo opadanje sposobnosti da se nastavi borba.
Ali za sada, rat deluje održivo. Vašington nije postigao nijedan od proklamovanih ratnih ciljeva, i potrošio je velike količine skupe municije. Ipak, Sjedinjene Države i dalje mogu da priušte da se bore, i veruju da je cena popuštanja viša od cena produženja rata. Iransko društvo suočava se sa godinama siromaštva i nesigurnosti. Pa ipak, sama Islamska Republika je stabilna i ne misli da sebi može da priušti značajnije ustupke.
U tome se sastoji paradoks ovog sukoba. Obe strane iz njega su izašle slabije. Nijedna ne može pobediti. Ali one, bez obzira na to, nastavljaju da se bore, jer smatraju da su alternativne potpuno neprihvatljive.
Ali Vaez je zamenik direktora programa Krizne grupe (Crisis Group) za Bliski istok i Severnu Afriku; bio je uključen u pregovore koji su doveli do nuklearnog sporazuma SAD i Irana 2015. godine kao direktor Iranskog programa Krizne grupe; napisao je knjigu How Sanctions Work: Iran and the Impact of Economic Warfare [Kako sankcije rade: Iran i uticaj ekonomskog ratovanja].
Izvor: Foreign Affairs
