Kosovsko opredeljenje je opredeljenje svih onih koji su radije birali „u podvigu smrt, nego li sa stidom život.“ Kada danas čitamo Pohvalu knezu Lazaru od patrijarha Danila III, napisanu 1392. ili 1393. godine, čini nam se kao da slušamo pokliče koji su se 27. marta razlegali na beogradskim ulicama. I pitamo se: nije li to uvek bilo jedno isto opredeljenje koje nas je nagonilo da se borimo za „izgubljenu stvar“, da se podižemo na ustanak u trenucima kada je ceo svet verovao da nam nema spasa? Nismo li upravo u takvim trenucima, kada je pretilo da nestanemo, dolazili do najpunije potvrde svoga postojanja.
Da mi je ko rekao pre deset godina, kada sam ustao u odbranu prvih progonjenih tekstova naših modernih pesnika, da ćemo morati da se uspinjemo do evropskog duha preko ruševina naših najviših poetskih i duhovnih vrednosti, ja mu ne bih poveravao. Smatrao sam, kao što i danas smatram, da su naši nacionalni simboli dovoljno univerzalni da bi mogli stati uz druge, opšteprihvaćene simbole kojima se u savremenom govoru služimo. Ali evo gde svakim danom biva sve većma zazorno, da ne kažem pogibeljno, izgovoriti poneku reč iz našeg mitološkog rečnika. Jedna od takvih reči je Kosovo. Čim se ta reč izgovori, čoveku preti opasnost da mu na glavu sruče i autohtono kosovsko mleko, i Vidovdanski hram, i pričešće, i nesavremeni nacionalizam, i Oplenačku crkvu, i kraljevsku ambasadu, i tamnjan i izmirnu, ako ne i nešto još mnogo gore.
Svi mi danas mirna srca izgovramao reči kao što su Edip i Ulis, Kleon i Antigona, Dionizos i Nađa, metafizičko slikarstvo de Kirkovo i Otkrovenje Rastkovo ili Jovanovo, sumerski demoni i actečki bogovi. Spominjemo sve bogove redom, uključujući tu i hrišćanskog boga, jer znamo, zajedno sa Malroom, da se i likovi bogova tokom vekova preobražavaju, kao što se preobražavaju i sve druge duhovne i umetničke tvorevine. Ali spomenu li nam samo kneza Lazara i kneginju Milicu, svetog Savu ili Domentijana, kosovsku bitku ili kosovsku večeru, kosovski mit ili kosovsko opredeljenje, mi se namah zgrozimo i ražestimo.
Poštujemo sva groblja ovog sveta kao da su naša: menhire i dolmene, Kampo Santo i Sen Deni, Dolinu kraljeva i Valerijevo groblje kraj mora, ali Plavu grobnicu Milutina Bojića ne priznajemo za svoju. Uneli smo u indeks svojih omiljenih knjiga najveće mističare sveta, ali Momčila Nastasijevića s prezirom odbacujemo. Otputovali smo kao Renan u Grčku da se poklonimo Akropolu, ali Hilandar nismo ni spomenuli. Umemo da razlikujemo svaki Bretonov citat Hegela, ali ne pravimo razliku izemđu Aleksandrovog Oplenca i Karađorđeve Topole. Znamo šta znači opredeljenje Antigonino, ali se u čudu pitamo: šta je to uopšte kosovsko opredeljenje?
Ali, treba li se uopšte čuditi tom našem čuđenju, kada znamo koliko se neporazuma nagomilalo oko naših tradicija? Nas je prošlost proklela dovstrukom kletvom: udaljila se od nas, a nije nam dala da iz nje izađemo, lišila nas je svoga bogatstva, a ostavila nam svoju tugu i nemaštinu. Tako je prošlost postala i ostala naša čežnja i naš stid: čežnja za zaboravljenom kolevkom i stid zbog naše zaostalosti, rugobe i neznanja. Pa se i delimo prema tome kako je ko u sebi taj nesklad savladao: na one koji se prošlosti odriču i grabe napred, ne gledajući na pređeni put, i na one, zaostale, koji su od zaostalosti podigli odbrambeni bedem tradicije. Malo je ko u stanju da priđe našoj prošlosti i s ljubavlju i sa znanjem, pa da razdvoji svetlost od mraka, izvorne ritmove od vašarskih trupkanja, pravu poetiku od školskog sricanja, mitsku svest od didaktičke svesti. Možda bi jedino pesnici i učenjaci novog kova, kada bi se udružili, mogli da ožive našu tradiciju i spasu je i od nazadnjačkog starateljstva i od naprednjačeke nemarnosti. Videlo bi se onda da naša prošlost nije ni ništavna ni mračna, da grabež i pokolji nisu naš jedini poziv, da krvna osveta nije naša jedina duhovna hrana, da nismo samo postojbina „surovosti i legendarne bede“, kako to o nama pišu stranci. Videlo bi se da postoji i jedna druga, dublja i starija tradicija od one hajdučke i bratoubilačke. Iskrsla bi iz zaboravljenih knjiga ona mudra, dostojanstena lica koja su se pomolila sa zidova naših starih zadužbina i zadivila svet. Poklonili bismo svom narodnom eposu ono mesto koje mu dodeljuju Sesil Baura, stavljajući ga uz Homerovu Ilijadu. Razumeli bismo bolje i sebe i svet kome pripadamo.
Jeste, istorija nam je uskratila mirnu postupnost razvoja, osudila nas da čitave vekove provedemo bezglasni i bezimeni. Nestali smo pod zemljom i vekovi su nas prekrili zaboravom. Pa ipak, sunce nas je i dalje grejalo, čudesno podzemno sunce, sunce sećanja, i provelo nas tajnim hodnikom do nakraj tame. A kada smo ponovo ugledali svetlost dana, prihvatili smo se dnevnih poslova kao da tame nije ni bilo. Sustigli smo vreme, jer smo bili mudriji za čitavu večnost svoga tajnog iskustva, jer smo umeli da spasemo od smrti one vrednosti koje pobeđuju vreme: svoje spomenike i svoje pamćenje.
Pitaju me: šta je to uopšte kosovsko opredeljenje? Zaista, vreme je da se to upitamo. Jer svi mi znamo i za kosovske božure, i za silne oklopnike bez mane i straha, i za Meštrovićev Vidovdanski hram, i za cara Lazu, čestitio koljeno, i da smo Kosovo osvetili, i da lažu oni koji nama danas kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, i da smo izginuli na Kajmakčalanu, i da smo večito ginuli za krst časni i slobodu zlatnu, i da nam je, eto, suđeno, da nam je to tako reći urođeno da ginemo i da se svetimo, da nas Turci istrebljuju i da istrebljujemo poturice.
Kosovo je postalo ratnički mit jednog ratničkog plemena, da bi se, u svojim krajnje izvitoperenim oblicima, pretvorilo u ratoborni poklič ratobornih plemenskih poglavica. Ono je postalo državotvorni mit jedne državotvorne nacije, da bi se pretvorilo u osvajački i hegemonistički program jedne klase.
Šta je bilo Kosovo i šta ono znači, „šta je to uopšte kosovsko opredeljenje“, na to se sasvim zaboravilo. Zaboravili su to prvi oni koji su kosovski mit prigrabili za sebe i naumili da se nastane u pompeznom, imeprijalnom i imperijalistčkom Vidovdanskom hramu. Ali zaboravili su to, i zaboravljaju još uvek, i oni naši stvaraoci koji su ustali protiv vidovdanske pompe i imperijalističkih fanfara, protiv nacionalističke romantike i lažnog secesionističkog sjaja. I tako Kosovo počiva i dalje guho i pusto i nastavlja svoje podzemno vekovanje, daleko od nas i našeg veka. Zalivaju ga pokatkad staračke profesorske ruke, orose ga arhivarskom rosom i zakite bosikom filologije. Ali prave ruke da ga premeri, pravog sluha da ga sasluša, nema.
Ne, nije kosvosko opredeljenje Rastkovo službovanje u kraljevskoj ambasadi, ni njegovi prigodni članci u „Vremenu“, ni njegove nevolje sa patrijaršijom. Nije kosovsko opredeljnje ni služba patrijaršiji i pravoslavlju, niti služba ma kojoj crkvi. Nije ono isto što i Meštrovićev Kosovski hram ili crkva na Oplencu. Nije ni četnička kama, koja se potezala u ime Kosova, jer Kosovo nije ni četništvo niti kama. Nije kosovsko opredeljenje ratničko geslo, iako su ga ratnici ispisivali na svojim zastavama; nije ni oružije osvete, iako su ratovi vođeni da se osveti Kosovo. Nije kosovsko opredeljenje isto što i zavet da se Kosovo osveti.
Kosovsko opredeljenje je opredeljenje svih onih koji su radije birali „u podvigu smrt, nego li sa stidom život.“ Kada danas čitamo Pohvalu knezu Lazaru od patrijarha Danila III, napisanu 1392. ili 1393. godine, čini nam se kao da slušamo pokliče koji su se 27. marta razlegali na beogradskim ulicama: „Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća neprijateljima našim dati.“ I pitamo se: nije li to uvek bilo jedno isto opredeljenje koje nas je nagonilo da se borimo za „izgubljenu stvar“, da se podižemo na ustanak u trenucima kada je ceo svet verovao da nam nema spasa? Nismo li upravo u takvim trenucima, kada je pretilo da nestanemo, dolazili do najpunije potvrde svoga postojanja? Za one koji vreme broje računicom nevremena, a pobede računaju brojem neprijateljskih ofanziva, kosovsko opredeljenje nije samo mit već i zakon istorijske nužnosti.
Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružijem duha savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko premašuje granice nacionalnog mita; svojom suštinom on se pridružuje onim najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne jedinstvene evropske kulture.
Kosovsko opredeljnje je najviši etički princip koji je, uručen nam od Grka, postao naše istorijsko iskustvo. Ali u njemu je sažeto iskazan i onaj drevni zakon ukidanja suprotnosti koji se od Heraklita do danas objavljuje svetu. Nebesko carstvo kome se knez Lazar privoleo, to je ona vrhovna tačka duha na kojoj se, prema Bretonu, razrešuju sve protivrečnosti, gde, pisao je Laza Kostić, nestaju one nesrazmerne razlike temperature u vaseljeni i venčavaju se san i java, gde je Dis ugledao one oči izvan svakog zla, a Rastko Petrović svog Velikog druga. Ta tačka duha nije upisana u knjigama zemljemernim, ona je „izmišljena“ kao sve tvorevine čovekovog duha, od poezije do matetmatike. Ali zato nije ništa manje stvarna i neophodna.
Kosovsko opredeljenje, to je, pre svega i iznad svega, duhovno i pesničko opredeljenje. To je ljubav koja ostaje i kada nema više ljubavnika, lepota koja zrači i kada su nestali njeni neimari, san koji obasjava javu i kada su u svom plamenom letu izgoreli sanjari. Ta ljubav, ta lepota, taj san, to su ona večna sazvežđa Lazarevog nebeskog carstva. To je onaj beskraj ispisan na drvorezu u Rastkovom Otkrovenju.
Ako se danas prisećamo kosovskog opredeljenja, to je zato što smo, u svojoj prevelikoj žurbi da se približimo evropskoj kulturi, zaboravili da i naša tradicija čini deo te kulture. Otvarajući se modernom svetu, kao da smo zaboravili na sebe. Kao da nam se učinilo da svet postoji van nas, negde preko granice, u srećnijim i privlačnijim krajevima. A svet je počivao u nama još dok se za nas nije ni znalo, dok nismo ni znali gde su nam granice. Bili smo deo jednog jedinstvenog, bezgraničnog sveta, njegova poslednja blaga uspomena u srcu žestokog razjedinjenog novog sveta. Ono što smo otkrili Evropi devetnaestog veka, kada nas je ponovo primila pod svoje okrilje, to nije bio priprosti jezik jednog varvarskog plemena, već poslednji živi izdanak njene velike prošlosti, zaboravljeni jezik njenog negdašnjeg duhovnog jedinstva. I dok mi danas žrtvujemo živu tradiciju svoje postojbine zarad evropskih uzora, četrdeset godina starih, Evropa je već davno počela da traga za prapostojbinom čitavog sveta. Dok smo mi gajili bretonovsku tradiciju, Breton je prikupljao vizionarska svedočanstva desetine zemalja, i prikupio bi i naša, da ih kojim slučajem zna. Dok smo mi, poučeni Rastkovim primerom, nakanili da pogledamo naše stare freske „očima koje su videle Braka i Pikasa“, Pikaso i Brak bili su već davno zamislili svoje slike očima koje su videle afričku prekolumbovsku umetnost. Dok smo mi, idući Rastkovim tragom, otkrivali Ohridsko jezero, Korbizije je već bio davno sazidao kuće po ugledu na ohridsku arhitekturu.
Prisetili smo se opet, posle četrdeset godina, Bretonovih misli koje su već davno izgubile svaki značaj. Nastavili smo da veličamo tezu o antiliteraturi, koja je već sama sebe sita. Počeli smo da tražimo sebe u ogledalu jednog sveta kome preti da samog sebe više ne prepozna. Ušli smo u njega kao uljezi, a ne kao starosedeoci, oni kojima je Orfej poklonio svoju liru, i koji su poslednji zapevali njegovu pesmu vernosti i nade. Tražili smo posrednike da nas privedu mediteranskoj kulturi, ne uviđajući da se prava kultura ne prima iz posredničkih ruku, već se uzima sa izvora. A taj izvor mi ne moramo tražiti po belom svetu; on se nalazi na našem tlu. I mi smo naslednici mediteranskog duha; on i danas živi u našoj staroj književnosti, živopisima i narodnom predanju, u pesničkim tekstovima Stevana Prvovenčanog, Zidanju Ravanice i Sopoćanima.
Znam: kultura danas putuje u obratnom smeru od onog kojim je putovala u Savino doba. Trebalo je da se naši časni prosvetitelji vrate sa Zapada da bismo razumeli šta je Srbija na Istoku. Trebalo je da upoznamo velike i male romantičare, crnačku plastiku, Hijeronimusa Boša, Žerara de Nervala, džez–muziku, Frojda, Bretona i Levi–Brila da bismo otkrili Lazu Kostića, Iliju Vukićevića, Branka Miljkovića, Ljubicu Marić, Sopoćane i Manasiju, narodni melos i narodni epos, tužbalice, bajalice i brojanice. Trebalo je da nam usade osećanje manje vrednosti da bismo se izlečili od njega. Trebalo je da ispunimo vazduh i zidove međunarodnim folklorom da bismo shvatili vrednost svoje narodne umetnosti, da prebolimo Remboa da bismo se usudili da odbolujemo Boru Stankovića, da obučemo američke farmerice da bismo počeli da pravimo pomodne opanke. Neka im je za to večita slava i hvala. Ali taj put u zavičaj: od Pariza preko Meksika ili Polinezije, od Bretona preko nemačkih romantičara i škotski balada, ipak je bio, u suštini, onaj isti put kojim nas je Lukijan Mušicki učio grčkom heksametru preko rusko-slovenskog obrasca, a Dučić aleksandrincu preko parnasovskog.
Postoji i preči put, koji polazi iz zajedničke evropske kulturne prapostojbine i spaja našu staru književnost sa modernom posredstvom narodnog predanja. To je onaj stari međunarodni put, Via egnatia naše istorije, koji protiče kroz samo središte naše zemlje i našeg bića spajajući Istok sa Zapadom, zanos sa mudrošću, zavičajno sa vaseljenskim, carigradski drum naše kulture, kojim su prošle najezde i krvoprolića, ali i vesnici velikih duhovnih proebražaja.
Ali taj put jedini nije prokrčen. Čitav jedan vek harali su po njemu i seirili sevdalije i pustahije, arhivarski moljci i bogomoljci, kraljevski panduri i pitomci, dok je inteligencija, zgađena i obeshrabrena, radije birala bezbednije, već prokrčene evropske staze. Samo najsmeliji i najdarovitiji umeli su da pođu tim putem. Oni su mogli s pravom da se nazovu građanima sveta i vasionskim neimarima, iako nisu napustili svoje ognjište. Umeli su da budu drevni i suvremeni, rodoljubi i kosmopoliti, smreni i obesni. Umeli su da staru mitologiju ispune savremenim duhom, a nacionalne simbole da uzdignu do univerazlnog. Ne, nisu naši veliki pesnici novijeg doba, od Branka Radičevića do Rastka Petrovića i od Rastka Petrovića do Branka Miljkovića, nisu oni pripadali nijednom taboru, ni starim i novim pariskim školama. Potomci Ilira i starih Slovena, naslednici Grčke i Vizantije, sledbenici večitog mladićstva narodnog genija, oni su mogli da domaše Evropu jer su bili jednaki sa njom duhom i poreklom, zapamtili su njene vaseljenske poruke i izgovarali ih čistim, zavičajnim jezikom, u kojem je živela uspomena na homerovska i kosovska vremena.
Za njima će poći i naša nova poezija.
1961.
Izvor: Stanje Stvari
Zoran Mišić, Kritika pesničkog iskustva (SKZ, Beograd 1976)
