Piše: Aleksander Frojnd
Na prvoj svetskoj izložbi u Londonu 1851. godine viđeni su tehnički noviteti. Kada je za izložbu u Parizu 1889. sagrađen Ajfelov toranj, to je bila senzacija za posetioce i rugoba za Parižane. Slično se reagovalo na Atomijum u Briselu 1958. godine. Ali, do danas su to znamenitosti ova dva grada, magneti za turiste.
Takva vremena su prošla. Sa par klikova na internetu stiže se do najuzbudljivijih inovacija. U digitalizovanoj sadašnjici više niko ne mora da proputuje pola sveta da bi se divio dostignućima tehnike i nauke.
Poslednje svetske izložbe u Hanoveru, Milanu, Šangaju i Dubaiju težile su da budu više od spektakla, da podstaknu na razmišljanje. I dalje tu blješti i šljašti, ali od devedesetih godina je ideja Ekspa da se pruže odgovori za budućnost.
Recimo, kako ćemo ubuduće živeti zajedno? Kako da gradovi postanu smisleniji? Kako prevazići društvene nepravde? Možemo li drukčije da organizujemo saobraćaj, energetiku, ekonomiju? Kako da zaštitimo životnu sredinu?
To su pitanja koja pritiskaju čovečanstvo, a za koja su mahom potrebni veliki, međunarodni odgovori.
Ekstravagantna zabava
No, iako se ta pitanja vuku kroz svetske izložbe poput crvene niti, ipak su poslednje izložbe više ličile na pompezno privlačenje pažnje.
Ekspo je oduvek bio berza ideja, ali i bina da se svako prikaže u boljem svetlu. Nijedna zemlja ne želi da propusti da ugrabi tih pet minuta – ili malo više – slave.
Ove godine na Ekspu u Osaki, na zapadu Japana, učestvuje 160 država i međunarodnih organizacija koje šest meseci predstavljaju dostignuća tehnologije i osobenosti kultura.
Krovni prsten od dva kilometra kao najveća drvna konstrukcija sveta, leteći automobili, providne solarne ćelije, stene sa Marsa, ekstravagantne zgrade, spektakularni šou… za 25 do 42 evra, koliko staju ulaznice, posetilac ima čemu da se divi.
Desetak kilometara od centra Osake napravljeno je čak veštačko ostrvo Jumešima, kao poprište Ekspa.
Pozornica za pametna rešenja
„ Designing the society of the future and imagining our life of tomorrow „, tako glasi moto u Osaki, naravno na engleskom. U „dizajniranje društva budućnosti“ i „zamišljanje života sutrašnjice“ spadaju i revolucionarna rešenja iz oblasti medicine i prehrane, veštačke inteligencije, robotike i obnovljive energije.
Izričito bi u prvom planu trebalo da bude životna sredina koja je, zbog brojnih kriza i ratova u svetu, pomalo pala u zapećak.
Nemački paviljon se u Osaki predstavlja idejom takozvane cirkularne privrede. Nije baš seksi tema, ali je važna. Radi se o tome kako stvoriti privredu koja je klimatski neutralna i u kojoj maltene nema otpada i smeća jer se sve nekako pametno iskoristi.
Bitka za paviljone
Na svakom Ekspu tradicionalno najviše pažnje privlače paviljoni pojedinih država. Kako bi posetioci ostali zadivljeni i ponešto zapamtili, važno je da paviljon bude upadljiv. A onda države, koje to sebi mogu da priušte, ulažu dosta mozganja i para.
Pa opet većina paviljona podseća na trodimenzionalne turističke prospekte u kojima se hvale znamenitosti (ili pak političko rukovodstvo) neke države, a nasmejane hostese nude da se kuša kakva tradicionalna hrana.
Na tim štandovima se često može očitati i ekonomska snaga ove ili one zemlje. Siromašnije države doduše dobijaju podršku organizatora i popuste na prostor, ali često tu vise posteri umesto skupocenih ekrana i projektora. Sledstveno, manje je i posetilaca koje to privuče.
Da li se to isplati domaćinu?
Dugo je organizacija svetske izložbe važila za prestižni projekat – koji je k tome bio i finansijski isplativ. Ekspo je za domaćina značio privredni rast, velike investicije u infrastrukturu, izuzetnu reklamu i ugled u svetu.
A sada su izložbe čak i za bogate zemlje domaćine postale divovski finansijski balast. Pa još i stanovništvo na to gleda kao na bacanje para i stvaranje gužvi u gradu.
Ekspo u Dubaiju, koji je zbog pandemije održan 2021/22, koštao je oko sedam milijardi američkih dolara. Privukao je oko 24 miliona posetilaca.
Osaka ove godine očekuje da izbroji četiri miliona posetilaca više. Dugo nije delovalo tako, prodaja karata u samom Japanu išla je slabo. U prilog izložbi nisu išle ni inflacija i manjak radne snage, pa je trošak izložbe porastao za oko 1,5 milijardi evra (27 odsto).
To je i dalje sitnica u odnosu na izdatke koje planira Srbija za manji, specijalizovani Ekspo 2027. godine. Svi projekti koji idu uz to stajaće navodno 17,8 milijardi evra, premda vlast kaže da na samu izložbu ide 1,2 milijarde.
Koliko je to održivo?
Na svetskim izložbama se obećavaju zaštita životne sredine i održivost. A opet su same izložbe nimalo održive – na svakih pet godina milioni ljudi doputuju, mahom avionom.
Većina paviljona se ruši posle izložbe. U idealnom slučaju, na poprištu Ekspa nikne nova gradska četvrt, možda park ili poslovna zona. Sa aspekta ekologije, silne milijarde mogle bi bolje da se utroše.
Iluzija je da svetska izložba može zbilja doprineti rešavanju problema budućnosti. U najboljem slučaju, tamo se iznose ideje. Inače Ekspo služi kao svetlucava razbibriga posetilaca.
Istina, u ova vremena globalnih nedaća i podizanja zidova, možda je dobit vrlo prosta. Ekspo podseća da čovečanstvo samo zajedno može da odgovori na mnoge izazove budućnosti.
*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku
Izvor: DW
