Zoran Kinđić: Prosvetiteljstvo Svetog Save (prvi dio)

Piše: prof.dr Zoran Kinđić

U našem narodu, a ne samo u Crkvi, uvreženo je mišljenje da je Sv. Sava najveći srpski prosvetitelj. Takvo mišljenje našlo je izraz kako u troparu Sv. Savi, u kome se kaže da je bio učitelj koji je prosvetio svoju otadžbinu, tako i u molitvi, u kojoj mu se obraćamo kao prosvetitelju srpske zemlje. Međutim, ovakvom gledištu uglavnom nisu skloni oni koji su vaspitani u duhu modernog zapadnoevropskog pogleda na svet.¹ Oni naime smatraju da prosvetiteljstvo podrazumeva ne samo suprotstavljenost sujevreju, fanatizmu, mitologiji, nego i raskid sa religijom, budući da je ona navodno nespojiva sa modernim naučnim duhom, koji odlikuje kritičko preispitivanje, tj. nepristajanje na slepo podvrgavanje bilo kakvim dogmama. A pošto je Sv. Sava bio čovek Crkve, pošto je živeo u mračnom srednjem veku, uprkos tome što mu se priznaju izvesne prosvetne, zdravstvene i zakonodavne zasluge, on ne može biti sinonim za srpsko prosvetiteljstvo. Ako u nekoj ličnosti treba videti paradigmu za prosvetiteljstvo, onda je to, bar po njima, nesumnjivo Dositej Obradović. Naime, ovaj prečanski intelektualac, koji je raskrstio sa svojim mladalačkim monaškim idealom, doneo je u naše krajeve zapadnoevropske prosvetiteljske ideje, te od njegovog prosvetnog delovanja zapravo započinje lagani i mukotrpni proces prosvećivanja, odnosno modernizacije Srbije.

Ako bismo procenjivali ovakvo gledište, lako bismo mogli zapaziti da je pojam prosvetiteljstva sužen na zapadnoevropsko prosvetiteljstvo, pre svega na ono francusko XVIII veka. Ono se, kao što je poznato, u ime prirodnog svetla ljudskog razuma suprotstavilo navodno iluzornoj natprirodnoj, netvarnoj svetlosti, koja je vezivana za prevaziđeni srednjovekovni pogled na svet. I mada su zahvaljujući zamahu razumskog mišljenja ostvareni značajni uspesi na materijalnom planu, ne treba gubiti iz vida činjenicu da je prosvetiteljstvo, koje se u ime slobode suprotstavilo mitu, postalo novi mit.² Iako smo rešili mnoge naučne probleme, iako smo u posedu značajnog pozitivnog znanja, sve dalje smo od pomisli da je mnogo značajnije od toga rasvetliti duhovnu tajnu postojanja i dospeti do smisla života. Naš fizički svet je doduše u velikoj meri osvetljen veštačkom svetlošću, ali po mišljenju savremenih svetih otaca, čini se da ipak sve više tonemo u duhovni mrak.

U nastojanju da se pojam prosvetiteljstva oslobodi svođenja na navedeno suženo značenje, mogli bismo da podsetimo da se čak i u okviru mitskog mišljenja govori o prosvetiteljima, tj. o uzornim božanskim ili herojskim likovima koji su čovečanstvu doneli veštine neophodne za kulturni život. Budući da je, po svemu sudeći, heroj prosvetitelj zapravo arhetipski lik, ne iznenađuje što širom sveta postoji mnoštvo mitova koji govore o prvobitnom, izvornom, svetom vremenu u kojem su (polu)božanske ličnosti utemeljile kulturu određenog naroda. Kao što je to dokumentovano pokazao Mirča Elijade, mitske predstave o herojima prosvetiteljima koji ljude uče lovu, zemljoradnji, zanatima, verskim obredima i organizaciji društvenog života, uprkos izvesnim varijacijama, karakteristične su za gotovo sve narode.³

Sveti Sava, naš najbliži

Samim tim nije slučajno što je je takav arhetipski lik prisutan i u svesti srpskog naroda. Zanimljivo je da je to najčešće upravo lik Sv. Save. Proučavaoci naše tradicionalne kulture zabeležili su čitav niz priča o Sv. Savi ne samo kao o onome koji u još uvek nedovoljno ocrkovljeni narod širi moralnu i versku pouku, koji Srbe uči postu i molitvi, nego i kao donosiocu različitih veština i utemeljitelju kulture. U tim pričama se kaže da je Sv. Sava naučio Srbe ne samo da upražnjavaju različite zanate nego i da oru, kisele mleko, sire sir i sl.⁴

Nama ove priče danas svakako zvuče krajnje neuverljivo. Niko od nas ne bi prihvatio kao istorijsku činjenicu da su Srbi tek zahvaljujući trudu Sv. Save naučili da oru, tkaju, šiju, kuju gvožđe, grade vodenice, sire sir, prave prozore i sl. Međutim, ukoliko obratimo pažnju na simboliku tih priča, otkrićemo da neke od njih u sebi kriju duboku istinu. Na primer, iako svakako nije tačno da Srbi do Sv. Save nisu znali za prozore, iz čega bi sledilo da su, bar neki od njih, navodno u svojim kućama živeli u dubokom mraku, možda je u duhovnom smislu ipak tačno da su mnogi Srbi živeli lišeni istinske svetlosti. U priči „Sveti Sava gradi prozore“ kaže se da je Svetitelj, pošavši da „uči narod pobožnosti i vjeri“, naišao „na ljude gdje sa četiri vola unose svjetlost u kuću“. Kad ih začuđen zapita: „Šta radite to braćo?“, oni mu odgovoriše da su pre tri dana sagradili kuću, ali se u sobama ništa ne vidi, te oni od tada bezuspešno pokušavaju da unesu svetlost u kuću. „Do pred vrata se vidi, a kad u kuću mrak“. Pošto, po svemu sudeći, dotični ljudi nisu živeli izolovani od ostalog sveta, moglo bi se pretpostaviti da nije bilo nikog u njihovoj okolini ko bi ih poučio kako da reše problem. Štaviše, za ta tri dana nijedan prolaznik se nije našao koji bi znao kako da im pomogne. Dakle, sledilo bi da je (srpski) narod tada bio još uvek krajnje neprosvećen, tj. da je živeo u duhovnom i kulturnom mraku. Suočen sa neukim, neprosvećenim sunarodnicima (ili možda čak i sa inovernom hrišćanskom braćom ili naprosto sa Adamovim potomcima) najveći srpski prosvetitelj najpre se pomoli Bogu, te ih ne samo pouči da treba da načine prozore nego ih im sam i načini.⁵ U analizi ove naizgled naivne narodne priče valja obratiti pažnju na nekoliko momenata. Pre svega, osnovna delatnost Sv. Save sastojala se u širenju pravoslavlja, tj. u nastojanju da ljude koji su još uvek nedovoljno verski prosvećeni, koji se još uvek nisu sasvim oslobodili paganskog mraka, obasja svetlošću prave vere. No usput on svoje sunarodnike poučava i različitim veštinama, donosi im kulturu – u ovom slučaju uči neuke ljude građenju prozora. Značajno je uočiti da njegovoj pouci prethodi molitva Bogu. Time kao da hoće da se kaže kako sve prosvetno i kulturno pregalaštvo Sv. Save, dodajmo i državničko, diplomatsko, socijalno, pravno, zapravo počiva na molitvi, kako je živ lični odnos prema Bogu u osnovi njegove svekolike delatnosti. Naime, iako se o tome u ovoj kratkoj priči ne govori, može se pretpostaviti da je sam Sveti Duh poučio Sv. Savu kako da reši dotični problem.

Ako se pak prisetimo da kuća može da simbolizuje čovekovo telo u kome prebiva njegova duša⁶, onda shvatamo da priča, makar implicitno sugeriše da je duhovna svetlost obasjala ljudsku dušu upravo zahvaljujući prosvetiteljskoj delatosti Sv. Save, prvog arhiepiskopa samostalne srpske Crkve, koji je svojom verskom poukom otvorio „prozore“ duša svojih sunarodnika za ulazak netvarne božanske svetlosti. Osim toga, kuća može da označava i zajednički život, i to ne samo porodični nego i državni, te priča takođe ukazuje da je istinska državna zajednica kod Srba postala moguća upravo zahvaljujući prosvetiteljskom, duhovno-crkvenom delovanju Sv. Save.

Pokušaju da se interpretacijom narodnih priča pokaže specifično Savino prosvetiteljstvo moglo bi se zameriti da je jednostran, jer se takođe mogu navesti i brojne priče u kojima Sv. Sava pre podseća na gnevno i kapriciozno pagansko božanstvo nego na hrišćanskog svetitelja. Naime, u nekim od narodnih priča Sv. Sava nije prikazan kao dobronamerni prosvetitelj, što je inače preovlađujući motiv, već kao onaj koji proklinje one koji su mu se zbog nečeg zamerili, koji je spreman da se sveti, često čak i za nehotična i bezazlena ogrešenja, umesto da velikodušno hrišćanski prašta.⁷ Što se tiče navedenog mogućeg prigovora, saglasni smo da je u narodnim pričama često pomešan hrišćanski i paganski duh. Tačnije rečeno, čak i letimičan pogled na njih pokazuje da u nekima preovlađuje paganski a u drugima hrišćanski duh. Budući da mitska svest, kao izraz čovekovog nesvesnog, alogičnog dela psihe, u sebi spaja suprotstavljene momente, čime se suštinski razlikuje od razumske svesti koja neguje dvovalentnu logiku, razumljivo je što u njoj božanstva i heroji gotovo po pravilu imaju i svetlu i mračnu stranu, te otuda ne čudi što su u narodnoj tradiciji i Sv. Savi katkad pripisivane izvesne nehrišćanske osobine. Međutim, u celini gledano, Sv. Sava je u narodnoj mitologiji dominantno heroj-prosvetitelj, praučitelj srpskog naroda.⁸ Vreme njegovog delovanja u narodnim pričama, uprkos svedočanstvima istoriografa koja ukazuju na činjenicu zavidnog nivoa srpske kulture pa i crkvenosti, makar u višim društvenim slojevima⁹, podseća na prvobitno mitsko pravreme, koje su obeležili heroji-prosvetitelji svojom svetom, uzornom delatnošću, a čije ponašanje predstavlja obrazac za sve nas.¹⁰

Promocija „Zakonopravila Svetog Save“: Sve što je Sveti Sava uradio ima vječni značaj

No ako pozivanje na mitologiju nije dovoljno uverljivo da bi se opravdala teza o Sv. Savi kao najvećem srpskom prosvetitelju, obratimo pažnju na našu duhovnu tradiciju, u kojoj se prvom srpskom arhiepiskopu pripisuje status prvog i najvećeg srpskog prosvetitelja.¹¹ Takvo mišljenje paradigmatično je izrazio Sv. Justin Ćelijski te je najprimerenije da se najpre usredsredimo na njegovo izvođenje. Kao argument za gledište da je Sv. Sava najveći srpski prosvetitelj, odnosno kao odgovor na potencijalno pitanje na osnovu čega se tako nešto tvrdi, ava Justin s pravom ističe: „Sveti Sava je najveći srpski prosvetitelj, jer je najveći srpski svetitelj.“ Za razliku od onih koji prosvetu i prosvećivanje tumače na sekularan način, za koje se prosveta svodi na puko intelektualno znanje i ovladavanje veštinama, kojima je strana pomisao ne samo na duhovnu nego čak i na moralnu dimenziju obrazovanja, Sv. Justin Ćelijski, u skladu sa celokupnom svetootačkom tradicijom, sa patosom ukazuje na izvorno prožimanje prosvetiteljstva, prosvetljenja i prosvete: „Prosveta je projekcija svetosti, zračenje svetlosti; svetitelj svetli, i time prosvetljuje, prosvećuje. Prosveta je svim svojim bićem uslovljena svetošću; pravi prosvetitelj je u stvari samo svetitelj. Bez svetitelja nema prosvetitelja; bez svetosti nema prosvete; bez prosvetljenja nema prosvećenja. Svetost je svetost božanskom svetlošću. Istinska prosvećenost nije drugo do zračenje svetosti; samo su svetitelji istinski prosvećeni.“ Naime, osoba koja se, zahvaljujući svom vrlinskom životu i podvižničkom trudu, udostojila da bude prožeta netvarnim božanskim energijama, da bude ispunjena blagodaću Svetog Duha, najpre iznutra biva prosvetljena Tavorskom svetlošću, da bi vremenom to blaženo stanje postajalo sve učestalije, te ona na kraju biva i obožena, tj. postaje sveta. Dovodeći u neraskidivu vezu prosvetu i svetost, ava Justin podseća na etimologiju srpske reči prosveta. Ona naime „dolazi od crkvenoslovenske reči: prosvješčenije; a svjet znači svetlost, te prosveta znači prosvetljenje“. Budući da „prosveta u stvari znači prosvetljenje, i to prosvetljenje kroz osvećenje Duhom Svetim, Duhom Hristovim, kao tvorcem, nosiocem i razdavaocem svetosti i svetlosti“¹², Sv.  Justin Ćelijski s pravom ističe da upravo zato „što su osvećeni i prosvećeni Duhom Svetim, svetitelji su prosvetitelji“. Oponirajući vladajućem prosvetiteljskom gledištu o prosveti bez svetosti, koje je u srpske zemlje inače nekritički uvezeno sa Zapada, ava Justin podseća na ono što su znali naši preci a što mi danas najčešće zaboravljamo: „Naučen Svetim Savom, naš je narod zanavek izjednačio pojam svetitelja sa pojmom prosvetitelja. I sve to oličio u Svetom Savi kao svom prvom i najvećem svetitelju i prosvetitelju, uvek prvom i uvek najvećem.“¹³

Uveren da je neophodno vratiti se izvornom svetosavskom narodnom saznanju da su „Crkva i škola nerazdvojni blizanci“, on razobličava moderno zapadnoevropsko shvatanje prosvećenosti: „Prosvetu bez svetosti, prosvetu bez osvećenja Duhom Svetim, prosvetu bez usavršenja i dovršenja Bogočovekom, prosvetu bez Boga – izmislila je Evropa u svome humanističkom idolopoklonstvu.“ Iako Evropa sve što je u njoj veliko zahvaljuje upravo Hristu, ona je u svojoj gordosti okrenula leđa Hristu i lakomisleno se odvažila „na stvaranje novog čoveka“, kao i uređenje društva bez Hrista. Plan humanističke prosvete za stvaranje novog, prosvećenog, sekularizovanog čoveka, po Sv. Justinu, predviđa da „u novom čoveku ne sme biti Hrista niti ičeg Hristovog“. Renesansni projekt, nastao, makar u izvesnoj meri, i kao protest protiv vatikanskog izopačivanja hrišćanstva, počivao je na uverenju da je moguće „obnoviti evropskog čoveka humanističkim duhom stare Jelade“.¹⁴ Međutim, budući da je tokom istorije zapadne Evrope Bogočovek sve više potiskivan humanističkim idealom, na kraju se došlo do toga da se čovek odvaži na pretenziju da bude natčovek, odnosno čovekobog. No obezboženje i obezdušenje, kao što s pravom upozorava Sv. Justin Ćelijski, neizbežno vodi robotizaciji i nihilizmu, tj. duhovnom samoubistvu evropskog čoveka. Kao što je „glavni cilj prosvete: usavršiti i dovršiti čoveka“¹⁵ zanemaren upravo zato što je Evropa izneverila Hrista, jedinog koji bi suštinski mogao pomoći čoveku da se duhovno preobrazi, tako se cilj prosvete – „prosvetiti čoveka, osvetliti sve njegove ponore i jame, proterati iz njega sve tame“ pokazao neostvariv bez sadejstva natprirodne božanske svetlosti. Sv. Justin tvrdi da je čovek „bez Boga, bez Hrista, bez te jedine neugasive svetlosti“, uprkos titrajima blede i nepostojane svetlosti kojima njegov razum pokušava da osvetli kosmičku i duševnu tamu, ipak tek nemoćni „svitac u beskonačnom mraku ove vasione“. Iako se nekom površnom posmatraču može učiniti da Evropa blista u veštačkoj svetlosti, onaj ko ima duhovne oči vidi da je Evropom „polegao gust i težak mrak i popala je neprozirna tama“.¹⁶

Veran svetosavskom idealu prosvećivanja, Sv. Justin sa žaljenjem konstatuje: „Kroz dositejevštinu ta tama je zahvatila i nas Srbe.“¹⁷ Budući da je dositejevština zapravo lakomislena vera u zapadnoevropski humanizam, u svemoć humanističke prosvete, kulture i civilizacije, ona srpskom narodu, uprkos materijalističkom zavaravanju u beskonačan progres, ne donosi suštinski ništa dobro. „Pod uticajem dositejevštine i naš se čovek počeo mehanizovati, robotizovati“, s tugom je ukazivao Sv. Justin, a mi bismo mogli dodati da je upravo zahvaljujući preovlađujućem slepom podražavanju pogrešnog zapadnoevropskog puta srpski narod u opasnosti je da izgubi svoj duhovni i nacionalni identitet. Po avi Justinu, za srpski narod postoji samo jedan izlaz iz preteće katastrofe – prihvatiti svetosavsku prosvetu. „Svetosavska prosveta zrači, svetli i prosvećuje jedinom neugasivom svetlošću, i jedinom istinitom svetlošću u svim svetovima: Bogočovekom Hristom“.¹⁸

Sličan stav o prosvetiteljstvu Sv. Save zastupao je i Vladimir Vujuć. Da bi svojim savremenicima, koji su najčešće nekritički prihvatali ideal zapadnog prosvetiteljstva, razjasnio u čemu se sastoji prosvetiteljstvo Sv. Save, Vujić poredi Sv. Savu i Dositeja Obradovića. Za njega oni predstavljaju dva paradigmatska lika srpske kulture. Oslanjajući se na novozavetnu metaforu o uskom duhovnom putu i širokom hedonističkom putu, koji u propast vodi (Mt. 7, 13-14), kao i onu o Hristovom razlučivanju ljudi na desnu i levu stranu (Mt. 25, 32-33), Vujić tvrdi da je desni put izabrao Sv. Sava a levi Dositej. Po Vujiću, bekstvo Sv. Save „za manastir i bekstvo Dositejevo iz manastira dva su velika simbola naše duhovne kulture: put desni i put levi.“¹⁹ Dok je Savino bekstvo začelo „onaj duhovni pravac kojim se zasnovala hristolikost kao uzor življenja“, Dositejevo bekstvo „začelo je onaj duhovni pravac kojim se zasnovao racionalizam. Onaj je pošao za svetlošću odozgo; ovaj je slep prošao mimo nju i pošao za žiškom ljudskog gordog uma“.²⁰ Opredelivši se u mladosti za duhovni put, Rastko je postao i ostao Sava, dok se monah Dositej, sablažnjen i razočaran duhovnim stanjem svoje manastirske sabraće, ne želeći da tavori i lenstvuje u manastiru, vraća Dimitriju.²¹ Vujić smatra da je duhovno prosvetiteljstvo Sv. Save superiorno u odnosu na Dositejevo racionalističko: „Prosvetiteljima zovu Savu i Dositeja: no prvi je prosvetitelj kroz svetost življenja, drugi kroz sticanje racionalnih znanja, – prvi je osnivač hrišćanske naše pravoslavne kulture, drugi je početni lik ’oslobodilačkog’ prosvećenja; prvi je udario temelje narodnoj kulturi, drugi je simbol preloma sa njom i začetnik lažne civilizovane navlake duhovne koja se počela utemeljenjem ’graždanstva’ našeg, a koja se završava danas njegovim raspadanjem. Svetost praktičnog življenja kao osnova za prosvećenje; odbacivanje duhovne discipline, jarma Hristovog, kao osnova za prosvećenje: tako izgledaju dva pravca: svetosavstvenost i dositejevština.“²²

Emin Čamo: “Oni koji hodaju zemljom lagano” – Murabit Al-Hadž i Sveti Sava

(Nastavlja se…)

1. Doduše, ima naših intelektualaca koji su, uprkos laicističkom obrazovanju, ostali verni gledištu o Sv. Savi kao najvećem srpskom prosvetitelju. Tako Miloš Crnjanski, govoreći o životu i delu Sv. Save, naglašava: „Za vreme Nemanjića, srednjevekovna Srbija, i po prosvećenosti svojoj, može da se poredi sa drugim, srećnijim državama evropskim. A prvi prosvetitelj među njima je Sveti Sava“ (Crnjanski 2011, 17). Po Peru Slijepčeviću, idealna građevina koju je zamislio Sv. Sava mogla bi se odrediti kao „versko-prosvetni samoupravni manastir“. Govoreći o doprinosu našeg najvećeg prosvetitelja, on ističe: „Sv. Sava nije samo zamislio piramidu srpske prosvećenosti kao neimar, nego je i radio na njoj kao zidar, i predao je u amanet naraštajima da je doziđuju“ (Slijepčević 2013, 45).
2. Tezu da je prosvetiteljstvo postalo novi mit zastupaju Horkhajmer i Adorno. Po njima,  prosvetiteljstvo, „shvaćeno u najobuhvatnijem smislu kao napredujuće mišljenje, oduvijek je slijedilo cilj oslobađanja ljudi od straha i postavljanje ljudi za gospodare“. Uprkos očekivanju da će prirodno svetlo ljudskog razuma odagnati tamu mita i omogućiti čoveku život u slobodi i blagostanju, frankfurtski filozofi sa žaljenjem konstatuju da „do kraja prosvijetljeni svijet sija u znamenju trijumfalnog zla“ (Horkheimer – Adorno 1989, 17). Svet je doduše zahvaljujući dominaciji identifikujućeg mišljenja raščaran, svekoliko bivstvujuće je uvučeno u imanenciju načelno poznatog i ovladivog, te više nema razloga za strah pred nepoznatim, ali sam čovek i dalje je neslobodan. Umesto mitskom fatumu sada je podvrgnut vladavini bezličnog sistema. U nastojanju da svekoliko bivstvujuće učini samerljivim, da sve podvrgne kontroli, „prosvjetiteljstvo je toliko totalitarno koliko samo može biti bilo koji sustav“ (Isto, 37). U svetlu ubrzanog procesa globalizacije, koji se sve intenzivnije odvija pred našim očima, gledište frankfurtskih mislilaca da smo podvrgnuti mekom totalitarizmu svakim danom sve više dobija na ubedljivosti. No, za razliku od frankfurtskih filozofa, koji su verovali da je samorefleksijom moguće spasiti prosvetiteljski projekt, nama se čini da je izlaz u vraćanju prosvetiteljstva svetosti, tj. u skrušenom povinovanju prirodnog svetla ljudskog razuma božanskoj natprirodnoj svetlosti.
3. Primetivši da mit „priča svetu priču, to jest, primordijalni događaj koji se odigrao na početku Vremena, ab initio“ (Elijade 2004, 69), Mirča Elijade ističe da je glavna uloga mita „da ’fiksira’ uzorne modele svih obreda i svih značajnih ljudskih aktivnosti: uzimanje hrane, seksualnosti, rada, vaspitanja, itd. Ponašajući se kao odgovorno ljudsko biće u punom smislu te reči, čovek podražava uzorne činove bogova, ponavlja njihova dela, bilo da je reč o jednostavnoj fiziološkoj aktivnosti, kao što je uzimanje hrane, ili o nekoj društvenoj, ekonomskoj, kulturnoj, vojnoj ili kakvoj drugoj delatnosti“ (Isto, 71-72). Za razliku od profanog čoveka, koji ne vodi računa o tome da svoju delatnost uskladi sa izvornim modelom, koji je ubeđen da prosvećenost podrazumeva nezainteresovanost za izvorno i sveto, religiozan čovek sebe samog „smatra pravim čovekom samo ukoliko podražava bogove, Heroje prosvetitelje ili mitske Pretke“ (Isto, 73).
4. Najpotpuniju zbirku narodnih priča o Sv. Savi sabrao je i izdao Vladimir Ćorović. Vidi: Ćorović 1990.
5. U priči se ne kaže tačno koji je narod hteo Sv. Sava da uči pobožnosti i veri, već naprosto samo: „Idući po svijetu…“ Njegovoj pomoći prethodila je molitva: „Sveti Sava se pomoli Bogu te im reče: ’E ljudi božji, treba načiniti prozore – evo ovako.’ Pa im onda načini prozore, a oni mu se mnogo zahvale“ (Isto, 224).
6. Ta simbolika prisutna je i u hrišćanstvu. Tako Sv. ap. Pavle za telo kaže „naša zemaljska kuća, tjelesni šator“ (2. Kor. 5, 1).
7. Ukazavši da se u pomenutoj Ćorovićevoj zbirci narodnih priča o Sv. Savi Svečev gnev i kažnjavanje onih koji su mu se na neki način zamerili nalazi „kao motiv, često kao glavni motiv, u ne manje od četrdeset i dve pripovetke“, Čajkanović primećuje: „U onom delu svetosavske tradicije koji je bio van crkvenog uticaja i kontrole, za sveca su“, a time i Sv. Savu, „vezivana čisto paganska moralna shvatanja“ (Čajkanović 1973, 310, 314).
8. Važno je primetiti da se u narodnim pričama njegovo prosvećivanje gotovo po pravilu razlikuje od onog modernog. Podsetivši da se Sv. Sava u njima „sasvim izuzetno javlja u ulozi prostog učitelja i savetodavca“, Čajkanović ističe da „u najvećem broju slučajeva on, i po svojoj spoljašnjosti, po atributima i načinu svog pojavljivanja, po svojoj nadljudskoj moći“, deluje „kao kakvo božanstvo iz stare vere, i vrši reforme, stvara boljitak i napredak ne svojim poukama, nego prosto svojim prisustvom, supranormalnom snagom svoje reči, i magičnom moći svoga štapa“ (Isto, 323-324).
9. Na srpskom dvoru, kao i među vlastelom, upražnjavana je kulturna delatnost. Tako je na primer, po Teodosijevom svedočenju, Stefan Prvovenčani „na gozbama zabavljao svoje goste bubnjevima i guslama i bio veoma vešt pripovedilac“ (Marinković 1998, 9). Da je osim crkvene i viteške književnosti postojala i ljubavna poezija, implicitno pokazuje, bar po mišljenju Radmile Marinković, Teodosijeva tvrdnja da je mladi Rastko izbegavao da sluša „štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu“ (Teodosije 1984, 7). „Šta je to drugo nego ljubavna poezija?“ (Marinković 1998, 10). Što se tiče crkvenosti, u srpskim zemljama ne samo što je postojala crkvena organizacija, doduše pod upravom Grka i Ohridske arhiepiskopije, ne samo što je vlastela izdašno pomagala manastire, nego je već bilo i svetitelja među Srbima.
10. Mitovi i legende o Sv. Savi i danas žive, štaviše ima i novih, nezabeleženih kod Ćorovića. Tako na primer postoji priča da mošti Sv. Save zapravo i nisu spaljene, kao što inače mislimo. Navodno su snalažljivi srpski monasi uspeli da podmetnu Turcima neke druge mošti umesto Savinih. One se već vekovima nalaze zakopane u jednom srpskom manastiru, a kada za to dođe pogodno vreme, biće obelodanjeno njihovo postojanje. Po tom verovanju, tada će doći i do uspostavljanja srpske kraljevine. Na prestolu će biti vladar nemanjićkog porekla.
11. O poštovanju Sv. Save kao velikog svetitelja i prosvetitelja tokom srednjeg veka, koje nije bilo ograničeno samo na srpski narod, vidi: Stanojević 1996, 102-106.
12. Justin 2001, 258, podvukao Z.K.
13. Isto, 259. Zanimljivo je da i sam Sv. Sava sugeriše povezanost osvećenja i prosvećenja. U žitijama svog oca, Sv. Simeona Mirotočivog, on kaže da je okupljeni narod, čuvši za Nemanjinu odluku da abdicira i zamonaši se, zaridao, obrativši mu se sledećim rečima: „Ne ostavljaj nas sirote, gospodine, jer ti nas osveti i ti nas nauči i ti nas prosveti, pastiru dobri“ (Sveti Sava 2005, 169, podvukao Z. K.). Koliki značaj je Sv. Sava pridavao prosvećivanju, i koliko je prosvetiteljstvo vezivao pre svega za duhovnu sferu, svedoče izbor epiteta koje je on naveo suočivši se sa dilemom kakao da nazove Sv. Simeona: „Da li gospodinom dobrim? Da li učiteljem prave vere? Ocem blagim? Pastirom, koji verom napasa povereno mu stado? Prosvetiteljem crkava i učiteljem dobrih običaja i koji vazda prebiva u molitvama?“ (Isto, 172, podvukao Z.K.).
14. Justin 2001, 259.
15. Isto, 254.
16. Isto, 263. Sv. Nikolaj Srpski, na svoje retoričko pitanje: „Gde je najveći mrak?“, odgovara: Tamo gde bukti najveća svetlost pa se ugasi. Tamo je najveći mrak“ (Sv. Nikolaj 2004, 96). Ukazavši da je Satana „držao u kvrzi evropsko čovečanstvo dok se Hristos nije javio“, srpski Zlatousta sve nas podseća: „Hristos je razagnao u Evropi mrak neznaboštva i glupost idolopoklonstva“ (Isto, 93-94). Iako je evropskim narodima, koji su krštenjem obasjani natprirodnom svetlošću, Hristos dodelio „vlast nad celom kuglom zemaljskom“, i dodelio zadatak da prošire tu svetlost među drugim narodima sveta, oni ne samo što su zaboravili na tu svoju misiju nego su, u bezumnoj gordosti i beskrajnoj nezahvalnosti, svom dobročinitelju i preporoditelju okrenuli leđa i zbog toga tonu u sve dublji mrak.
17. Justin 2001, 263.
18. Isto, 264.
19. Vujić 2013, 193. Po Teodosijevim rečima, još u ranoj mladosti „desnoga se puta dohvati“ Rastko (Teodosije 1984, 7).
20. Vujić 2013, 193, podvukao Z.K.
21. Zanimljivo je da je u svojim mladim danima Dimitrije, nadahnut čudesnim žitijama svetih, žudeo za monaškim životom, želeći da i sam postane svetac. Postavši monah, ispoljio je isprva veliku revnost, tako da se pročuo po svom bogougodnom životu. O vremenu pre nego što se u njemu ugasio podvižnički žar Dositej kaže: „Svude se bilo oglasilo da sam svetac; po seli se razglasilo da i čudesa činim. Bolesnici, koji bi u manastir dolazili, meni bi iskali da im molitve čitati. (…) Mnogi bi svedočili da su i[h] moje molitve iscelile“ (Dositej 2007 a, 68). Međutim, pošto je bio lišen neophodne duhovne podrške, Dositejev početni zanos ubrzo je splasnuo. Prebivanje u skučenoj sredini, među monasima koji nisu pokazivali žudnju ni za duhovnošću ni za obrazovanjem, uslovilo je da se Dositej razočara u monaški život i zaključi da je, bar u njegovom vremenu, svetovan način života superioran u odnosu na monaški. Ne samo što je napustio manastir nego je i asketski način život zamenio hedonističkim. On je doduše i dalje verovao u Boga, ali više na protestantski nego na pravoslavan način. Budući da Bog vrednuje ljudske postupke shodno uslovima življenja, Dositeju se kao olakšavajuća okolnost može uzeti to što je živeo u neuporedivo manje duhovnom vremenu od onog u kome je živeo Rastko, što se njegova monaška sredina značajno razlikovala od one koju je Sv. Sava iskusio na Svetoj Gori, te nije imao ni pravo duhovno vođstvo ni živ primer za ugledanje.
22. Vujić 2013, 193, podvukao Z.K. Dok Skerlić veliča Dositeja upravo zbog njegovog prosvetiteljstva, Njegoš o Dositejevom prosvetiteljstvu ima veoma negativno mišljenje. Skerlić piše: „Mi danas u njemu vidimo čoveka koji je prekinuo sa srednjovekovnim i vizantijskim tradicijama i istočnjaštvom i uveo nas u modernu kulturu i spasonosno zapadnjaštvo“ (Skerlić 1964, 101, podvukao Z.K.). Za razliku od takvog blagonaklonog stava prema Dositeju, Njegoš se u pismu Milošu Obrenoviću od 3. 8. 1837. čudi što su u kneževini Srbiji, i to u državnoj tipografiji, štampana „sočinenija pokojnoga Obradovića“, budući da ona u duhovnom smislu predstavljaju „sjeme zla“, te preporučuje Milošu da ih zabrani „svakome čitati i imati, kao što se i druga praviteljstva zla i razvratna sočinenija zaprećuju“. Da ne bi bilo nesporazuma, Njegoš ističe da nije protiv istinske prosvećenosti, već one izopačene, kakva je Dositejeva: „Ja prosvješečenije ljubim, no ono prosvješčenije koje je polezno našemu narodu, koje je soobrazno današnjijem opstojateljstvama našijema i kojega je temelj blagočestije; a prosvješčenije razvratno, kojemu su zli osnovi učinjeni na podruganije svetinje slavenske niti ja ljubim niti će nijedan upravomisljašči Slavjanin. Ja bih Dositeja počitavao da je umio svoj dar duševni obratiti u korist našega naroda, ali ga obratiti nije umio, i zato ga prezirem i kao čovjeka koji nije vidio u šta se sadrži sreća naroda, što li mu može pričiniti nesreću, i kako čovjeka koji je bio nekome podlo orudije podsmjejanija nad blagočestijem“ (Njegoš 2016, 1035).

Rad je objavljen u „Crkvene studije 16/1„, 2019. Niš

Izvor: Život Crkve