Piše: Milan R. Simić
Za početak, čitalački epilog. Nijedan naš mali i lični mikrokosmos ne predstavlja originalan odraz sveta. Svi ti mikrokosmosi, pa i samih naučnika, jesu tek modeli sveta koji sa nama nestaju ne bi li ustupili mesta mikrokosmosima dolazećih generacija. A kako je ključna tema romana Kada prestanemo da razumemo svet koliko naša razumevanja sveta mogu biti promenjena novim naučnim dostignućima, koja su lišena sigurne predvidljivosti, možemo hrabro da kažemo da nauka jeste jedna vrsta zavere protiv našeg sveta i da ona, kao oslikavanje nestabilnosti dolazećeg doba, nezaustavljivo kvari naše ljudsko radovanje čistom postojanju jer pridodaje našim poimanjima stvarnosti veliki upitnik. Tako je jer sve mislimo, ne mali broj čitalaca ostaće okovan mislima – posebno kada ovom romanu pridodamo i drugi rukopis genijalnog Labatuta: prozno remek-delo Manijak (Akademska knjiga 2024) – da nauka verovatno nikada neće dokazati postojanje ili nepostojanje Boga, ali će podmuklo i sigurno dovesti svojim dostignućima ovu civilizaciju do svog kraja. Čudno, ali biće da je tako. Ako je Bog stvorio svet, đavo je uzvratio stvaranjem nauke!
Zašto? U romanu Kada prestanemo da razumemo svet Labatut uvodi ličnosti iz sveta nauke i rezultate njihovih istraživanja u fizici, matematici i hemiji. Te pronalaske sudbinski obeleženih ličnosti studiozno nam je predočio da bi nas surovo uverio kako naučna otkrića, što kao da su preuzeta iz samih kosmičkih registara, mogu dovesti do neočekivanih posledica. Njegovo postavljano pitanje je šta znači biti čovek u svetu koji se stalno menja i u kojem naše stare koncepcije nestaju. Jer, posledice od uzroka nikada se ne odvajaju, nauka ima pozitivnu, ali i negativnu stranu. Razorna je ta naizmenična pulsacija pozitivne i negativne energije. Prva strana je napredak, druga etičke dileme kao što je korišćenje naučnih otkrića u vojne svrhe što je savršeno opisano u prvom poglavlju, ili kako bi sam autor rekao: priči koja pokušava da ne bude priča – Pruzko plavetnilo. Duboko promišljen i provokativan roman sadrži još jednu priču koju pokušava da ne bude priča, esej (koji nije hemijski čist), kratak roman i polubigrafski prozni komad: Švarcšildov singularitet, Srce srca, Kada prestanemo da razumemo svet, Epilog. Noćni baštovan. Rukopis je intrigantan, često poetski i metaforičan, kombinacija fikcije i dokumentarizma. Labatut koristi bogatu dokumentarnu građu koja nije tek samo popis tehnološkog napretka već osnova na kojoj raste višeslojna i višeznačna priča, ključ za dublje razumevanje koje, uz mnoštvo odgovora iz mnoštva uglova, gotovo prerasta u sveobuhvatnu sliku sveta koju nam valja rastumačiti.
U romanu su prikazana važna naučna otkrića kao što su teorija relativnosti, kvantna mehanika i posebno dostignuća u oblasti hemije. Labatut istražuje filozofske i etičke aspekte naučnih otkrića isključivo kroz prizmu ljudske sudbine. Otud ovaj roman nije samo mala istorija nauke, već i filozofska razmatranja o prirodi istine i znanja.
Nauka zahteva naporan rad i bezgraničnu posvećenost, naučnici se često suočavaju sa radom do granica fizičke izdržljivosti što ih neretko dovodi do stresa, čak i ozbiljnijih mentalnih kriza. Velika pažnja posvećena je njihovim ličnim i teškim psihološkim dramama. Ima ih retkih koji, zaostali dubokim saznanjima, jednostavno ostave te „opasne istine“ sledbenicima, a oni ih čuvaju za sebe kao najveće tajne. Zar su ta saznanja toliko zastrašujuća?
Labatut je pažljivo izabrao velika naučna dostignuća koja su učinila krupne promene u razumevanju sveta. Tako se upoznajemo sa istoriatom sintetičkog pigmenta pruskog plavetnila. Fritz Haber iskoristio ga je za stvaranje užasavajućeg otrova koji je kasnije korišćen u nacističkim logorima smrti. Život Fritza Habera je pun ličnih tragedija, ali i slave. Ključni detalji njegovog života su za poseban roman. Osuđen za ratne zločine, ali i dobitnik Nobelove nagrade. Prognan, ali i spasitelj čovečanstva (azot, „crna kost“, rešen globalni problem đubriva). Tu je i priča o Aleksandru Grotendiku, matematičaru koga su danonoćna istraživanja odvela u mistični delirijum, gotovo do samog ludila. A Ajnštajn? Dobijeće pismo sa fronta, iz rova, od prijatelja na samrti, Karla Švarcilda, astronoma, fizičara i matematičara. Čitanje pisma ostaviće ga bez daha. U njemu su bila rešenja jednačine relativiteta i prvi nagoveštaji pojma crne rupe. U romanu, do tančina, opisano je veliko rivalstvo između osnivača kvantne mehanike Erwina Šredingera i utemeljivača principa neizvesnosti, Vernera Hajzenberga čiji je pristup neodređenosti sve vrste testiranja kojima je bio podvrgnut izdržao. Naravno, nalazimo i slovo o Nilsu Boru, važnom fizičaru u razvoju kvantne mehanike. U uvodu romana ne zaboravljamo pričicu o stradanju Hermana Geringa, ubistvu legendarnog Raspućina kome „otrov ni meci nisu mogli ništa“, ali ni završnu o noćnom baštovanu od koga saznajemo čudesne podatke o biljnom životu. Još je mnogo likova u romanu, u njemu su i živopisna svedočenja pacijenata u sanatorijumu za tuberkulozne, takođe i usijana atmosfera sa najvećeg održanog naučnog Simpozijuma na kojem je učestvovao do dana današnjeg najveći broj dobitnika Nobelove nagrade, o smrti u krupnom planu – prvoj upotrebi gasa na frontu, o „nepobedivim“ trupama „nadrase“ čiji su vojnici u porcijama sa hranom dobijali i redovno praćenje tablete metamfetamin (Pervitin), o patriotizmu Jevreja u Prvom svetskom ratu – mnogi su odlikovani, a šta su doživeli u narednom? – šta je „srce srca“ (posebna i očaravajuća priča), sve o Švarcildovom radijusu, o jednoj od najznačajnijih hipoteza u okviru brojeva koje je izneo japanski matematičar Šiniči Močizuki ne trudeći se da je objašnjava na naučnim skupovima. To su ti fantastični slojevi u romanu. Tu je i Luis de Brojl, naučnik lepih manira, usmerava nam pisac pažnju na sve njegove uspone i padove u naučnom radu.
Ima dosta i epizodnih likova, pominje se i Niče, ali kako? Po gustim imperijalističkim brkovima kakve je nosio! Epizodisti, među njima je i Napoleon, samo pojačavaju čitalački utisak. Pisac je izgradio autentičan i karakterističan spoj nauke i književnosti, do sada neviđen u svetskoj književnosti, i kao takav, ostaje teško dostižan senzibilitet za uobličavanje priča iz naučnog sveta koji su pokušaji u dokučavanju tajni Univerzuma.
Svi likovi su „odigrali“ savršeno svoje uloge u ovoj čudesnoj knjizi kojom čileanska književnost i Benjamin Labatut – koji na pojedinim mestima savršeno prepliće naučne izvore i lične refleksije – mogu samo da se ponose.
Tekst je objavljen u listu Danas, 8/9 mart, 2025.
Izvor: Akademskaknjiga
