Пише: Зоран Јанковић
Речима једног од мање запажених полухитова двојца Pet Shop Boys – “Happiness is an option”, односно, срећа је једна од опција, а тај брзопотезни наук примењен на наше стварне животе и свакодневице може да буде растумачен и на следећи начин: има простора и за срећне исходе, барем у дубини “приповедних кадрова” наше збиље, наравно, ако популарну културу схватимо као интегралан део постојања једне заједнице, а онда и као валидну утеху због онога са чим се суочавамо и носимо из дана у дан. Конкретније говорећи: у редовну биоскопску дистрибуцију прошлог викенда је стигао и нови српски играни филм Воља синовљева у режији Немање Ћеранића, а како су године измицале, чинило се да све мање наде има за тај храбри млади филм почет још 2017. године, али ево, преживео је све турбуленције на путу ка гледаоцима, укључујући и вишегодишњу продукциону кому/хибернацију, а онда и смрт Жарка Лаушевића, тумача једне од замашнијих рола у тада снимљеном материјалу. Гледаоци су се у међувремену у значајном броју канда поново заљубили у ескапизам (и то код нас – ретро шик подтипа) као кључну компоненту филмске приче биоскопског “габарита”.
Додуше, некаквог ескапизма има и у Вољи синовљевој, која је, пошто је кисмет тако изволео, дошла као већ трећи филм у режији младог Ћеранића (након међусобно поприлично разнородних остварења Лихвар и Недеља), а не први, како је првобитно било планирано; ескапизам Воље синовљеве дакако спада у потпуно другачији подсој – реч је, да подсетимо, о дистопијској причи у овдашњем/српском контексту, у којој сви настоје да утекну од судбине, можда једнако сурове према свим актерима па, и на дуже стазе гледано, чак и према онима онима који заузимају сам врх друштвене хијерархије тог строго кодираног, па и кастинског система, насталог на развалинама, претпоставимо овог нашег сада (катастрофу су изазвале киселе кише, последице загађења, а како је добар део филма сниман на јаловиштима и пустопољинама, лако је препознати или можда ипак само учитати референцу). Да забуне не буде, Воља синовљева јесте много тога, има у њој подоста стилског, жанровског и унутаржанровског, па и изражајног шаренила, али то свакако није мрачна еколошка прича. Уосталом, како нас читав тај поджанр учи (узмемо ли као репер Милеровог Побеснелог Макса или Сарафијанову Интерзону, Маршалов Судњи дан, те можда и неки од бројних епигонских наслова из претходних епоха филмске индустрије), еколошка пропаст је увек и нужно само датост, неопходна предиспозиција да би се створио јасан и живописан оквир за нове покушаје приче о мраку у људским душама, што посебно долази до изражаја када се у парампарчад распадне ионако порозна и упитна кринка цивилизацијске упризорености и живота у мање или више евидентном комфору.
Сам синопсис Воље синовљеве ионако је шире и брзо доступан, те истакнимо само оно најосновније – Ћеранић и сценариста Страхиња Маџаревић овде су посегнули за опробаним поставкама поджанра, те у жижи њихове повести пратимо сукобе закрвљених фракција, са нагласком на покушајима млађег, неустрашивог а самозатајног јунака да поврати сабљу која је судбински баш њега одредила да буде њен чувар (а онда можда и повремени корисник). У том погледу, Воља синовљева се од почетка до краја креће стазом коју су многи други (понајпре у планетарним оквирима, јер дистопија код нас на филму није била заступљена, изузмемо ли екстраваганцу потпуно другог усмерења – филм Лијепе жене пролазе кроз град Желимира Жилника или излишне испаде претенциозности попут правично заборављених остварења Нека чудна земља и Атоски вртови). Сукоби, односно компримовани ратови и борбе до истребљења, у овом фришком филму део су шире жанровске архитектонике, а у идејном смислу корен имају у универзално појмљивој поставци да је рат (овог или оног опсега, овог или оног циља) у сржи људске, ионако силно фаличне природе, чега су и актери Воље синовљеве, тог довољно уверљивог дистопијског истерна у доброј мери свесни. Рат је извесност, мир је елузиван циљ.
Воља синовљева захтева известан гледалачки рафинман и предзнање о жанру, али и о самоизабраној естетици у чије је рухо увијена ова и оваква прича, те ће бити занимљиво пратити како ће шира публика, рачунајући ту и оне прилично бројне – гледаоце-случајне намернике из мултиплекс биоскопа по тржним центрима, реаговати на ту особеност. Појаснимо стога да Немања Ћеранић непобитно тежи жанровском доживљају и “паковању” филмске приче, али овај жанровски филм добрано је прожет упливом артхаус самосвести. С тим у вези, ако је већ помињани Лихвар био омаж “рукопису” младог Волтера Хила, а онда и Николаса Виндинга Рефна, Воља синовљева би се могла довести у “сестринску” везу са маниром у коме, на пример, Ана Лили Амирпур, редитељка запажених остварења Девојка се враћа кући сама, ноћу,The Bad Batch и Мона Лиза и крвави месец, спаја неспорну жанровску консеквентност с једне, и артхаус особеност и пипавост с друге стране тих сасвим непотребно сукобљених и упитних опречности савременог филма. Ако је потребно додатно прецизирати, нека буде истакнуто да је управо помињани The Bad Batch, и то не само на конто дистопијског заједничког садржатеља, најприроднији парњак приступу који је овим својим првим, а заправо трећим филмом Немања Ћеранић одабрао и дао на увид и процену.
Воља синовљева је дело и плод опсежно-темељне естетизације, и добро је што је тако, јер управо се ту, на тој захтевној и амбициозно постављеној коти, крије кључна апартност овог филма у односу на већи део данашње српске кинематографије, који се истрајно креће унутар међа махом надахњујућег натурализма, драмедије као тешке жанровске букагије и сниматељских решења која застају на тачки пуког бележења догађаја техником ниског интензитета знаном као план-контраплан. У том смислу, Воља синовљева је упечатљив поглед размаханости па и неумерености, која, међутим, на сву срећу застаје на време – пре него што ступи на тле ионако увек јалове и излишне разметљивости. Ово је филм који је у етстетском погледу, а и у димензији продукционе амбициозности, збиља тешко помешати са било којим другим филмом који стиже са ових или оближњих адреса, при чему та естетизација има ваљано и убедљиво утемељење у самој причи, довољно промишљено увезаној са овдашњом епиком и махом истовремено мачистичком и меланхоличном приповедачком традицијом спевова о великим, неумитним сукобима и погибељности, без чега и нема нити може бити каквог-таквог успеха на путу ка новој победи, а можда и ка наредном низу пораза (отуд, сва је прилика, и мотив слепог гуслара, свакако упућеног у збивања у све епизоде борбе до истребљења, можда свих и по сваку цену).
А невоља са Вољом синовљевом произилази из већ помињаног – накнадног “калемљења” и разбокоравања полазне приче, те се и овог пута стиче утисак да је пред нама филм настао из ширег материјала. Додуше, ово остварење показује видно више амбиције да се затоме и зацеле та прекрајања и ти шавови, али упркос томе на махове страда и сам ритам приповедања, та увек одвећ варљива и осетљива ставка. Замашнија употреба флешбекова увек је дискутабилан захват када се на другом тасу нађе што уједначенији и што “органскији” ритам читаве приче као здраворезонски циљ, а репетитивност сегмента са гусларом и његовим младим пратиоцем у крчми пуној непријатељски настројених слушалаца доста брзо запада у манир. С друге стране, на срећу имамо искрена и усредсређена настојања да се та дигресивно-епизодична прича исприповеда што артикулисаније и прегледније, затим још један врхунски сниматељски рад Игора Маровића, чија је филмска слика динамична, богата валерима и нијансама, али и крцата збивањима у другом плану или дубини кадра, као и вешто кореографисане, раскадриране и унутар приче равномерно позиционаране акционе сегменте, те усклађен глумачки ансамбл, у коме су највише показали Игор Бенчина, већ дуго јасна и неспорна будућност и постојана снага српског мушког филмског глумишта, Марта Бјелица, на прецизном трагу жанровског израза најподсенијег природи ове приче, те баш млади Иван Вујић (виђен раније у филмовима Краљ Петар Први и Олуја).
Страхиња Маџаревић: Српска епска поезија је скривено филмско благо
Оно што је овде можда најзначајније – наравно, уз суспензију неверице (нужне када гледате дистопију у контексту савременог српског филма), Ћеранић, Маџаревић и остатак екипе овде су створили нешто што очито добро разумеју и осећају; притом, створена је и упечатљива илузија света који је ту приказан, а у коме је прича као ова могућа и, поновимо то, органски дата и пласирана. То је већ сасвим доста за филм који у себи, изузев мањкавости за које публика може, али и не мора да има посебног разумевања, носи потенцијал да покрене прекопотребни препород у српском филму наших дана, у смислу да се аутори дрзну да упорније сањају и да измаштавају светове, па били они упадљиво далеко од типског и опробаног. На том трагу, а уз тек прстохват ионако зауздане навијачке острашћености која следује сваком ко покаже амбициозност и одрешитост (а тога у Вољи синовљевој има напретек), овај филм стиже до четворке као оквирне оцене за показано (дабоме, на скали од 1 до 5).
Извор: Време
