Пише: Бранислав Предојевић
Цео пут који је прошао овај филм је био пун успона и падова, и као што сте рекли, хвала Богу да смо победили. Премијера је за мене била веома емотивна. Била је велика гужва, породица, фамилија, пуно пријатеља и колега, осетио сам се јако поносно, јер се филм коначно нашао пред публиком и осетио сам олакшање јер ми је свих ових година у подсвести стајало да смо остали дужни да завршимо „Вољу“.
Рекао је ово за „Глас Српске“ Страхиња Маџаревић, један од најталентованијих српских сценариста млађе генерације, објaшњавајући како је дочекао београдску премијеру филма „Воља синовљева“, након свих проблема с којима се ова продукција суочила током дугогодишњег развоја. Како Маџаревић истиче пред бањалучку премијеру филма, која је заказана за 4. децембар, од почетне идеје која је укрстила епско насљеђе Филипа Вишњића, Џорџа Милера, Серђа Леона и Акире Куросаве протекло је скоро десет година, али то се због саме функционалности приче није осјетило у самом резултату.
– Прва верзија сценарија је настала пре десет година и од тада се поприлично мењала, што тиме да смо се режисер Немања Ћеранић и ја мењали и сазревали као људи, а што неким другим више продукцијским условима. Ако погледате рад режисера које сте навели, приметићете да међу њима има јако много сличности. Леоне је своју „Доларску трилогију“ почео римејком Куросаве, Милер је био под утицајем обојице, а многи мотиви из њихових филмова се могу пронаћи у нашој епској поезији тако да је то повезивање за мене било сасвим природно и ишло је једно са другим – рекао је Маџаревић.
ГЛАС: У самом жанру постапокалипсе, као и свим другим видовима фантастике, врло је важна увјерљивост и атмосфера свијета у којем се одвија сама прича од ситних детаља попут одјеће, оружја, језика до саме базичне креације универзума. Колико је те факторе било тешко оживјети у домаћем миљеу, како идејно, тако и визуелно, уз буџет који није био ни близу потреба жанра?
МАЏАРЕВИЋ: У условима наше кинематографије стварање света од нуле је јако тежак задатак и прављене тог света, који мора да изгледа као да људи живе у њему, је био један од највећих изазова. Сви чланови ауторске екипе на пољу, костима, сценографије, фотографије, визуелних ефеката су дали свој максимум да заједничким напорима оживе свет Воље синовљеве. Били су врло надахнути и сви су уживали у процесу, јер никада раније нису имали прилику да било шта слично раде.
ГЛАС: Генерално, материјал српске епике, погодан је за филмско оживљавање, али осим „Чудотворног мача“ и „Бановић Страхиње“ и још неколико полу покушаја, углавном је заобилажен од стране филмаџије. Ако је раније било проблема идеолошких смјерница, колико је данас то занатско искушење, јер ова врста филмова захтијева озбиљне и скупе продукције на свим нивоима рада?
МАЏАРЕВИЋ: У праву сте, адаптације епских песама су биле ретке, јер је некада је то била идеолошка ствар, а данас су изузетно продукцијски захтевне. Ипак, верујем да посебно у пољу анимације и све већем развоју гејминг индустрије код нас постоји простор да се доста тога уради по том питању. Оно што је главно је то да аутори уроне у епску поезију и открију богатство које се у њој крије. „Воља синовљева“ је само увод у то, отварање врата у један свет који би могао да представља непресушан извор инспирације за разне уметнике.
ГЛАС: Кренули сте са малим жанровским причама утопљеним у крими или трилер воде, од кратког филма „Сточар“ до сјајног „Лихвара“, који су сваки на свој начин скренули пажњу на Вас као сценаристу и Немању Ћеранића као режисера. Откуд тај жанровски мотив у Вашим идејама и сценаријима, када је, посебно у том периоду, владао тај тренд артхаус драмских прича, погодних за фестивалске жирије са „подобним“ темама?
МАЏАРЕВИЋ: Никада нисам пратио трендове нити сам се трудио да их избегавам, то је искључиво потреба за ауторском слободом, то су филмови које ми желимо да радимо. Филмови које волимо формирају начин на који размишљамо и видимо свет око себе тако да су нама жанровски филмови језик којим се изражавамо.
ГЛАС: Сам „Лихвар“ је био чудо за себе, скромна продукција, изгурана на мишиће и ентузијазам цијеле ауторске екипе, али је на крају дјеловао као озбиљан биоскопски филм. Колико Вас је његов успјех, скроман можда у бројкама, али никако по одјеку, мотивисао да наставите даље у овом занату?
МАЏАРЕВИЋ: „Лихвар“ је најважнија ствар у нашим каријерама, јер је он био доказ да можемо да урадимо филм са изузетно малим средствима у скромним условима. Снимали смо са нашим пријатељима, у нашем граду, буквално у нашим кућама, у времену короне. Људи из света филма су препознали шта смо урадили и то је Немањи и мени отворило многа врата. А посебно ми је драго што знам да је „Лихвар“ мотивисао колеге да они покушају да направе неку своју врсту герилског филма и да не чекају годинама да прикупе велике буџете.
ГЛАС: Након њега писали сте серију „Црна свадба“, на којој сте радили са Немањом Ћипранићем и који је поново урадио исто што и у „Сточару“, нудећи аутентичну нашу причу, само у другом жанровском мотиву, која је поново изазвала снажан одјек, али и велику гледаност. Са ове дистанце колико сте задовољни реализацијом приче и у ком би смјеру требало да иде дуго најављивани наставак?
МАЏАРЕВИЋ: Ја сам јако задовољан првом сезоном, нисам радио на другој сезони, али мислим да би требало негде следеће године да се појави на телевизији.
ГЛАС: Кад већ помињемо „Свадбу“, она је постигла велики успјех на врхунцу масовног таласа домаћих серија, који је пружио сјајну прилику бројним сценаристима и режисерима новије генерације. Колико је ту, посматрано из Вашег цеховског сценаристичког угла, било квалитетних сценарија, а колико се посао нажалост отаљавао у тој хиперпродукцијској трци за роковима?
МАЏАРЕВИЋ: Као и сваком послу било је врло квалитетних ствари, а било је и лоших који су били, између осталог, и резултат трке за роковима коју помињете. Ја сам увек настојао да сваком послу дам целог себе из поштовања према пројекту и људима који ме ангажују.
ГЛАС: Неки од утицаја на Ваше писање јасно су видљиви у Вашем раду, посебно у „Вољи“, али ко су сценаристи који су били инспирација за Вас у формативном периоду, без обзира на кинематографско поријекло или медијску форму у којој су стварали?
МАЏАРЕВИЋ: Стварно је пуно писаца и сценариста утицало на мене, али када бих морао да пронађем ону иницијалну капислу која ме је увукла у свет маште и причања прича онда би то сигурно био стрип сценариста, велики Серђо Бонели, творац Загора. Када сам био дечак док још нисам знао слова родитељи су ми читали Загорове авантуре и оне су тада за мене представљале највеће могуће узбуђење. Серђо Бонели је био велики филмофил и његови сценарији су често били слободне адаптације филмова смештене у Загоров свет. Посебно ме је фасцинирао жанровски микс који је Бонели доносио и сасвим сам сигуран да није било Серђа Бонелија и Загора у мом детињству ја се никада не бих бавио филмом.
ГЛАС: „Воља“ је у биоскопима, хвале вас не само српски медији, него и регионални, али кад би се коцкице поклопиле, какву врсту сценарија бисте вољели писати, а да није нешто у чему сте се већ опробали?
МАЏАРЕВИЋ: Волео бих да радим у свим жанровима, не правим разлике међу њима, али ако би се коцкице поклопиле волео бих у будућнности да урадим неки спортски филм о кошарци и комедију.
ГЛАС: Генерално, како вам се данас чини моментум у српској кинематографији, дјелује да долази једна нова генерација режисера и сценариста, која је свјесна важности публике за српски филм, избјегавајући прављења филмова који купе награде по фестивалима, али их мало ко гледа у биоскопу?
МАЏАРЕВИЋ: Мислим да је добар моменат, да има доста нових аутора који свој пут крче и преко телевизије и преко филма. У овој генерацији имате ауторе који су дебитовали у скорије време, а већ сада раде свој други или трећи филм или серију што је било незамисливо пре неких десет или петнаест година. То је јако битна ствар и резултати ће врло брзо бити видљиви.
Извор: Глас Српске
