Пише: Вилијам Данкерли
Превод: Журнал
Политико је објавио наслов: „Украјински мировни планови на претек.“
Украјина, Русија и Кина имају своје мировне планове. Трамп ради на једном. Алијанса демократија има свој, који на први поглед личи на украјински план.
Говори се о демилитаризованој зони између Украјине и Русије. Помиње се и предлог наметања замрзнутог конфликта. То изгледа више као позив на наставак тензија него као прави мир.
Па, шта је то занемарени кључни пут до мира о којем говорим?
Први корак на том путу укључује прихватање стратегије искрености. То захтијева јасно разумијевање забрињавајуће ситуације: главни наратив о Украјини који износи већина наших политичара је фабрикован. Исто важи и за приче које преносе наши медији.
Умјесто да побијам све неистине једну по једну, описаћу истине које ти лажни наративи игноришу. Оне су ми постале очигледне пратећи догађаје током и након револуције. Ево шта сам видио:
Када су 2014. године Мајдански револуционари преузели власт силом, укинули су украјинску демократију.
– Они су незаконито протјерали демократски изабраног предсједника из земље, лажно тврдећи да је опозван. Али детаљном анализом види се да није. Сједињене Државе су то признале. Један украјински званичник ми је то лично потврдио. Није било опозива. Ни оставке.
– Револуционари су укинули демократски донесен устав и замијенили га старим који је легитимни Врховни суд раније прогласио неуставним.
– Почели су владати као милитантни, самопостављени, неизабрани лидери нове, недемократске државе.
– Показали су ране намјере да драстично мијењају оно што је до тада била успјешна украјинско-руска вишејезична држава. То се касније одразило на иницијативе за језичко и културно чишћење свега руског из нове украјинске државе, што је довело до угњетавања значајне руске мањине у Украјини.
Већина украјинских подручја прихватила је то као fait accompli. Два нису: Крим и Донбас. (Донбас се састоји од подручја познатих као Доњецк и Луганск.)
И Крим и Донбас одбацили су губитак демократије, као и неизабране револуционарне лидере који су то изазвали. Крим и Донбас су прогласили независност.
Као одговор, револуционари су покренули непријатељски напад. Повели су рат против онога што је до тада била независна територија Донбаса, са намјером да је заузму силом.
Међутим, нису напали Крим.
Сирија – срећна нова 2011. година, или све мирише на још једну Либију
Знате, уговор који је Русија имала са Украјином дао је Русији контролу над њеном историјском поморском базом у Севастопољу, на Криму. Тај уговор је такође дозвољавао до 25.000 руских војника да буду стационирани тамо. Према Washington Post-у од 18. марта 2014. године, вјеровало се да је Русија у вријеме револуције имала око 15.000 војника у бази. То је можда одвратило револуционаре од напада.
Чиста посљедица револуције била је стварање нове државе, у врло стварном смислу другачије Украјине.
Погледајте ланац догађаја који сам горе описао. Пре-револуционарна Украјина — демократија. Пост-револуционарна Украјина — неизабрана власт наметнута силом. Потпуни прекид са претходном владом. Нема континуитета. Пре-револуционарна Украјина — контрола над Донбасом и Кримом. Пост-револуционарна Украјина — таква контрола више не постоји. Обје територије су стекле независност.
Де факто, пре-револуционарна Украјина и пост-револуционарна Украјина нису иста држава када је у питању државност.
Пост-револуционарна украјинска држава добила је неки облик демократије тек у јуну 2014. године. То је било када је поставила свог првог демократски изабраног предсједника, Петра Порошенка. То је било око два мјесеца након што су револуционари већ напали Донбас. По преузимању дужности, Порошенко је наставио нападати Донбас, као и Володимир Зеленски који га је слиједио као предсједник.
Да бисмо разумјели концепт пост-револуционарне Украјине као „друге државе“, размислите о Кини из 1900-их. И она је имала револуцију. Пре-револуција — Република Кина. Пост-револуција — комунистичка Народна Република Кина. Поново, потпуни прекид. Ко би тврдио да су то исте државе?
Реј Мекговерн: Повратак неоконзервативаца на сиријско ратиште
Ова перспектива је у складу са мултинационалним уговором. То је Монтевидејска конвенција из 1933. године. У име Сједињених Држава потписао ју је Кордел Хал, државни секретар предсједника Френклина Рузвелта.
У међународном праву, овај уговор се широко сматра дефиницијом државности. Два кључна услова су влада и територија. Пре- и пост-револуционарна Украјина су дисконтинуитетна у оба услова.
[…]
Надам се да ће поштен поглед на стварне околности превладати ако и када се тројица предсједника састану да преговарају о миру. То је, у суштини, „кључни пут до мира у Украјини који је дуго био занемарен од свих.“
Вилијам Данкерли (William Dunkerley) је амерички аутор, медијски аналитичар и консултант који се бави темама везаним за медије, пропаганду, међународне односе и политичке конфликте. Познат је по својим чланцима и истраживањима која често критикују улогу медија у обликовању јавног мњења током политичких криза. Данкерли је такође аутор неколико књига и чланака који се баве конфликтима у земљама попут Украјине и Русије, а често се фокусира на манипулацију информацијама и медијску пристрасност у тим конфликтима. Његови радови обухватају анализу дезинформација и начина на који се медији користе за пропаганду.
Извор: Ron Paul Institute
