Пише: др Радослав Т. Станишић
У филму Забрањене игре, година је 1940; колоне избјеглица у француском селу бомбардују њемачки фашисти. У збјегу је са родитељима и својим кучетом и мала дјевојчица Полета. Гину јој родитељи, а она остаје у шоку, лута по шуми и поред ријеке. У наручју држи, грчевито стеже и не жели да се одвоји од њега – своје мало, угинуло куче Џок. Мишел, нешто мало старији од ње, док је јурио за одбјеглом кравом нашао је малу Полет поред ријеке у шуми и одвео ју са собом кући.
Редитељ Рене Клеман се опредијелио за свијет дјеце. Окупација земље није била само несрећа за очеве и мајке него можда још и већа за њихову дјецу. Рат, панику и пометњу која је настала они су доживљавали на свој начин — али понекад дубље и драматичније него што се и препоставити могло. Мишел је виспрен, отресит, добар дјечак и према Полет односи се заштитнички, доноси јој мале пилиће са великом пажњом и љубљављу. Полета је у свој својој трагедији једно умиљато, њежно, васпитано и прелијепо дијете са својом прозирно плавом дугом косицом и крупним, уплашеним очима.
Мишелов старији брат Жорж, умире од последица ударца које је задобио док је покушавао ухватити одбјеглог коња, док су бомбардери надлијетали над њиховим главама. Током служења опела за упокојеног Мишеловог брата Жоржа, дјеца размишљају како да се домогну крстова који им требају за њихово гробље и њихове угинуле животиње. Они су опчињени крстовима, посебно Полет која таржи од Мишела да јој донесе најљепши, онај златни из цркве. Тако док је калуђер исповиједао, Мишел је покушао да украде велики златни Крст са олтара, али га је свештеник осујетио, и с грдњом истјерао из цркве.Од тог тренутка Клеман у »Забрањеним играма« слика паралелно два свијета која су у потпуном контрасту један према другом. Мишел и Полета проводе дане у чудним играма и у једном тајном ритуалу који добија опору поетску снагу. Прво одлазе по леш малог кучета па га закопавају, а касније то исто чине са свим оним животињицама и птицама које налазе угинуле на њиховом имању, у то су уносили и нешто од својих нејасних слутњи и осјећања. Мишел је вјеровао да тиме помаже Полети да се ослободи страха, самоће и непријатних успомена. Док је Мишелова породица обилазила гроб њиховог сина Жоржа, видјевши да на њему недостаје крст; отац је помислио да је комшија Гуаров из обијести то урадио.
Комшије Гуарови су били такође на гробљу, настаје ломњава крста са комшијског гроба, а затим и туча између очева. Свађу прекида калуђер који је дотрчао из цркве прекоравјући их, тражи од њих да одмах престану; говорећи им да зна ко узима крстове; – то је Мишел!
Мишел бјежи у своје тајно скровиште, стари напуштени млин, на гробље животиња и инсеката на којма се налазе крстови разних величина, пољско цвијеће, разне друге ситнице, које чува стара, велика сова.
Када је отац коначно ухватио Мишела, почео га је тући да каже истину шта је урадио са свим тим крстовима. Полет је гледала и плакала. Док отац туче сина утрчава мајка и каже да је дошла полиција, међутим, он наставља да га бије да му Мишел открије тајну. Ипак, полиција није дошла због Мишела, већ због Полете да је као ратно сироче одведу у прихватилиште за незбринуту дјецу.
– Ако вратимо крстове и извинемо се свима, хоће ли онда Полет остати са нама-?; у очајању пита Мишел оца. – Учићемо и помагаћемо све у кући – преклињао је. Мишел је одлучио да открије њихову тајну, њихову забрањену игру, само да не одведу Полет; али његов отац није одржао сину дату ријеч и предаје је полицији. Она плаче, не жели да иде не жели да остави Мишела. Отац потписује да је предао дјевојчицу, а Мишел му говори обећао си ми , не можеш то да урадиш, дао си ријеч, лагао си! Полицајац са прекором гледа у њега говорећи му како смијеш тако да разговараш с оцем!? Мишел разочаран, упалакан, бјежи на њихово гробље, у њихов стари млин, у бијесу и разочарењу ломи крстове. Зауставио се када је угледао огрлицу коју му је дала Полета да је остави на крсту њеног малог кучета. Скида огрлицу с крста, ставље је поред сове обраћајући се горко старој птици и тражећи од ње да је чува хиљаду година..!
Трагедија је потпуна у финалној сцени. У претрпаном прихватилишту. Сама, поред зида, сједи мала Полета расчупане косе, очи јој изражавају очај, тијело јој је скамењено, гледа у празно. Часна сестра ставља јој картон око врата са именом и бројем, уз ријечи ; – добро чувај ово, и не брини биће ти лијепо, бићеш са другим дјевојчицама као што си и ти, бићете срећни заједно -. А она је гледа безнадежно; … – а сада буди добра и немој да се помјераш, буди ту! Одједном, неко је гласно зазвао, у тој гужви и галами у хаосу гласова она је јасно разазнала; Мишел! Мишел!
Пренула се, као да се буди од јаких емоција још увијек тако јаког и интезивног сјећања, устала је, очи јој засвијетлише, погледом тражи свуда око себе. Дозива Мишел, Мишел, пуна наде и вјере да је можда дошао за њу. Опрезно је корачала кроз гомилу, широм отворених очију, а онда је угледала како непозната жена грли свог Мишела, средовјечног човјека. Скаменила се у мјесту великог разочарења и полу шапатом изговорила; – Мама! Мама! Потрчала је као у неком трансу, схватила је да то није њен Мишел. Отријезнила се у трену и почела да плаче дозивајући маму, па опет Мишела. Трчи кроз гомилу за драгим људима, нестајући у даљињи, трчи ка својој, малој, али већ изгубљеној срећи, трчи, и трчи у неизвјесну будућност малог, људског бића које је зло одвојило од својих најмилијих. Свему томе даје снагу и дивна, болна музика на гитари, која је и једина музика у филму — мека, једнаставна тема од четири тона, израз њежне туге — појачава се на крају филма док замиру одјеци. Рене Клеман је Забрањеним играма створио потресан филм који је тешко потиснути из сјећања.
Извор: РТЦГ
