Пише:Владимир Црњански
За то му је потребна нека дозвола, неки папир од локалних власти, а то по ономе што доживљава није нимало лако, ако већ не и преиритантно, исцрпљујуће, за њега готово излуђујуће. Од чиновника до чиновника, у чудноватом, светлом али хладном амбијенту медитеранског, острвског градића којег као да оплакују таласи, Лазар на сваком следећем кораку сазнаје да му увек нешто фали: неки потпис, неки број, неки документ, упитник који и не зна како да попуни. Док су чиновници крути и неумољиви, заточеник је, разумљиво, све растројенији – није сан, мада је све то поприлично и чудна јава. Тек доста ће се таласа обити о морску обалу, а и филмске траке протећи, док Лазар, иначе улични уметник – има вишегодишњу каријеру живе статуе по европским градовима – не наиђе на нешто човечнији пријем и, мада и даље, на неки начин необично разумевање његовог проблема…
По свему виђеном, „Лазарев пут”, јасно позициониран у жанровски оквир мистерије/фантастике са (не)очекиваним упливом у сферу духовности, као реткост у домаћој кинематографији, иако не без мана, завређује пуну гледалачку пажњу, као у сваком сегменту заокружено филмско остварење које полазне задатости непретенциозно надо- грађује промишљањима о личној слободи, покајању и смислу живота.
Прва половина филма, кафкијанска по теми и атмосфери, у својој мучности и репетитивности наводи на то да ћемо видети још једну причу о несаломивости и апсурдности високобирократизованог система, вишом вољом, увек онога изнад, осмишљеног само да би тлачио и иначе збуњеног и изгубљеног појединца. Дужином овог сегмента само делимично се постиже жељени ефекат безизлаза, али и предуго развлачи и варира ваљда сваком, не само из литературе већ и свакодневице, прочитано, виђено и доживљено. Лазарев ход по канцеларијским мукама у овом делу филма тако остаје ипак папирнат, иако дат у градацији од немила до недрага, недовољно убедљив, а опет и мало више него што је требало разоткривајући за оно што ће уследити.
Други део „Лазаревог пута” – у којем јунак заустављен у лимбу, јасно хода ка последњем, коначном одредишту у вечности, изложен софистициранијем разматрању и обавештавању од стране божјих службеника у једној од овоземаљских филијала чистилишта – богатији је променама, ликовима и разоткривајућим а сугестивним дијалозима овог који је у „процесу” и његових све милосрднијих иследника. Истина, и део глумачке екипе (Небојша Дугалић, Жарко Радић, Јудита Франковић Брдар), ангажоване у дугом али динамичном расплету, имао је и више сценаристичког штофа за сугестивна, снажнија глумачка остварења која увелико доприносе и жељеном емотивном набоју ове параболе о ономе шта је вредно у људском животу.
„Лазерев пут”, режија и продукција: Иван Јовић;
сценарио: Моња Јовић; фотографија: Симон Таншек;
монтажа слике и звука: Александар Јаћић,
сценографија: Младен Стојановић и Жељко Пишкорић; костим: Марина Сремац, Сенка Раносављевић,
музика: Василис Цабропулос;
улоге: Иван Босиљчић, Небојша Дугалић, Жарко Радић,
Јудита Франковић Брдар, Дејан Стојаковић,
Југослав Крајнов, Сања Ристић Крајнов, Бојан Жировић
У поређењу са претходним и првим играним остварењем Ивана Јовића – „Исцељење” (2014) као филмом о опросту, чврсто везаним за ово време и догађаје, овенчаним са више награда на међународним фестивалима, „Лазарев пут” нема ни тако снажну етичку линију, а ни такав драмски набој, али остаје у домену бављења важним питањима људскости, повезујући их са мотивима оне најплеменитије духовности. Могуће да је то у складу са, за ову прилику одабраним жанром, који је, с друге стране, пружио слободнију могућност комбинације наративног материјала са богатим визуелним, медитативним панорамама. Грчко приморје их
Извор: Дневник
