Пише: Милан Милошевић
“Подлегла је старом декадентном искушењу да измисли себе као саблазну, непризнату и несхваћену песникињу; мајка своје деце и жена свог мужа; љубавница младог Ефеба; особа из бајковите прошлости; бард војске осуђене на уништење; ученица и пријатељица, страствена пратиља. Од ових (и других) ‘слика личности’, створила је поезију, велику поезију нашег времена. Али није имала контролу над собом, није имала моћ самоспознаје (и неговала је то незнање). Била је беспомоћна, безбрижна и несрећна, окружена ‘гнездом’ и сама, проналазила се и губила, и правила бескрајне грешке.”
Нина Берберова о Марини Цветајевој у књизи Курзив је мој
Мне нравится, что Вы больны не мной,
Мне нравится, что я больна не Вами,
Что никогда тяжелый шар земной
Не уплывет под нашими ногами.
1915
Песме Марине Цветајеве у поп–култури данас
Кад је Марини Цветајевој 1921. дугогодишњи пријатељ Иља Еренбург донео писмо од Сергија Ефрона, које је чекала три и по године, она је, распродавши преостале ствари у Москви и добивши потребне папире уз помоћ наркомпроса (народног комесара за просвету) Анатолија Луначарског, са ћерком Аљом 11. маја 1922. отишла у Берлин. Тамо је већ 19. маја читала поезију у Руском дому уметности, који се налазио у кафеу “Прагер диле” у улици Курфурстенштрасе у кварту Тиргартен.
Мада је била поштовалац и познавалац немачке романтичарске поезије, поклоник Јохана Волфганга Гетеа и Хајнриха Хајнеа и изучавала Ничеово дело о рађању трагедије из духа музике, током кратког берлинског периода 1922. углавном се кретала у тзв. “руском Берлину”. Тамо су у то време били угледни руски емигрантски писци Иља Еренбург, Владислав Ходасевич, Марк Слоним и други. Посећивала је Андреја Белог у улици Штубенштрасе у Цосену (Бранденбург). Абраму Вишњаку, власнику издавачке куће “Хеликон”, написала је девет писама прожетих изјавама љубави, али је добила само једно као одговор. Из тога је настао циклус песама “Земаљски знаци”.
Током 1922. објављене су две њене запажене књиге, Раздвајање и Песме Блоку у којој један стих у преводу Данила Киша гласи “Име је твоје – у руци птица…”
Љубав Арлекина
Из Берлина, у коме је, како каже у једној песми “киша успављивала бол”, Марина се 10. јула 1922. преселила у Праг који јој се, опет, судећи по другом стиху “урезао у срце”. Сергеј Ефрон, који је тамо полагао испите из филозофије, упознао је у неком прашком кафеу “гладних студената” 1923. Марину са Константином Болеславовичем Родзевичем, који је, као и он, са Врангеловим белима 1920. евакуисан на Галипоље, а одатле 1921. отишао у Праг где се уписао на Карлов универзитет.
Живот и поетика Марине Цветајеве између ероса и танатоса (1. дио)
Тај, од Марине млађи, префињени дон жуан ситног раста био јој је пријатељ, Арлекин, Авантурист, њена ноћ и можда најбурнија страст у животу (“Мой Арлекин, мой Авантюрист, моя ночь, моя страсть…”). Наменила му је Песму планине и Песму краја. Родзевича није занимала њена поезија и није је ни читао. Марина је била та која је ту везу окончала.
Марији Сергејевној Булгаковој, ћерки свештеника којом се након свог “романа” са Цветајевом “лукави и нежни Арлекин” оженио, поклонила је или с њом бирала вео под којим ће се венчати – са свим својим отровом у том поклону, како ће написати њена ћерка Аља.
Сергеј је отрпео и сачекао да Марина оконча “роман” са његовим ратним другом, описујући у писму песнику Волошину њен темперамент као “ураган страсти” којим она храни своју поезију као пећ дрвима.
Марина и Сергеј живели су од стипендије Масарикове владе у селу у околини Прага где је Марина 1. фебруара 1925. родила сина Георгија Сергејевича Ефрона, кога су у породици из милоште звали Мур. У емигрантском окружењу у то време, и у публицистичким текстовима деценијама касније, распредало се да ли Мур личи на Ефрона или Родзевича.
“У овој ствари, Марина је вероватно погрешила. Дефинитивно ми никада није рекла. Можда није желела да ми наметне одговорност… Период мог живота са Марином ми је веома драг. И истовремено, савест ме је мало мучила: Мур, и све то…”, рећи ће Родзевич књижевници Вероники Лоској у једној од ретких исповести.
Емоционални Харикен
Вероника Лоскаја пише како су њени саговорници који су се сећали патничке, тврдоглаве и бурне природе Марине Цветајеве наводили списак имена њених поетских, платонских, епистоларних, стварних или измишљених “романа” и “љубави на удаљености од сто врста”. Списак је довољно дуг да се схвати колико је тешко одвојити мит од стварности чија тадашња дијалектика измиче моћи разумевања потомака. Може се, пише Лоскаја, само репродуковати оно што су различити људи говорили о тим људима у то време. Остало ће остати тајна личног живота сваке особе:
Константина Родзевича, Мандељштама, Пастернака, Рајнера Марије Рилкеа… Па онда Максимилијана Александровича Волошина, песника кримског круга у чијој кући је упознала свог мужа који је имао разумевања за њене емоционалне ерупције, а она му је била заузврат привржена до смрти; кнеза Сергеја Михајловича Волконског, редитеља, с којим се Марина спријатељила у новембру 1920. када је радила у Позоришном одељењу Народног комесаријата за образовање у Москви; Константина Балмонта, преводиоца Едгара Алана Поа и Оскара Вајлда, народовољца и кадета који је у емиграцији написао стихове у којима бисери светлуцају око слова “К”, на које почињу презимена атентаторке на Лењина, Капланове и атентатора на једног чекисту, песника Кенингсера у чијој је кући на књижевној вечери заволела Мандељштама. Па кнеза Дмитрија Петровича Свјатополка-Мирског и барона Анатолија Сергејевича Штајгера, песника прве руске париске генерације, затим Арсенија Александровича Тарковског, мајстора класичног стиха, оца познатог филмског редитеља Андреја Тарковског…
“А време ће проћи, нестаће основа за оговарање, увреде и злоба ће бити заборављене, ситнице свакодневног живота ће прећи у историју, а да се не увреди ничије сећање. А песме су”, закључује Вероника Лоскаја, “постале јавно власништво”.
Век касније, по нека млада душа још пева: “Волим што нисам твој бол … и што ти мој бол ниси”.
Када је 1973. у Београду штампана збирка прозних текстова Марине Цветајеве, преводилац Петар Вујачић је констатовао да су до тада о женама најдубље писали мушкарци, а да тек Цветајева показује какви неслућени слојеви постоје у, како каже, психичности жене, слојеви које тек треба да нам открије будућа женска литература. Не женска зато што би је писале жене или што би била намењена женама, него литература у којој би жена имала смелости да мисли као жена и пише као жена, те да нам открије то што је досад остало неоткривено.
Епистоларне љубави Цветајеве, Пастернака и Рилкеа
Марина Цветајева је 1926. водила интензивну преписку са Борисом Пастернаком и Рајнером Маријом Рилкеом. Према некима, то је један од најузбудљивијих дијалога у историји књижевности трију снажних песничких свести тоном изразито узвишеним.
“Оно што ти пишеш о себи, могу и ја да пишем о себи: љубав, љубав, љубав са свих страна. И то ме не чини срећном… Одједном су открили Америку: мене. Не, ти мени откриваш Америку!” писала је Пастернаку 22. маја 1926.
За Цветајеву је Рилке отеловљење саме поезије – не песник, него природна појава, као море или ветар, висина после које нема даље, само тишина или пад… Рилке јој 10. маја 1926. пише: “Осећаш ли, песникињо, колико си ме снажно освојила, ти и твој океан, који тако лепо читам са тобом? Пишем као ти, и као ти спуштам се из реченице неколико степеница ниже, у сумрак заграда, где сводови тако снажно притискају и мирис ружа које су некада цветале остаје”. С Рилкеом се никад није срела, а доживела је прави шок сазнавши да је писмо које му је упутила крајем 1926. године на његову адресу стигло кад је он већ лежао мртав.
Марина Цветајева, тада у тешким материјалним и психолошким околностима, потискивана на маргине руског париског емигрантског живота, очекивала је да сусрет с Борисом Пастернаком у Паризу 1935. буде на “апсолутном” нивоу из писама, а описала га је као “не-сусрет”…
“Не–сусрет” Марине Цветајеве и Бориса Пастернака у време антифашистичког конгреса писаца за одбрану културе
У ноћи 20. јуна 1935. године у Загорјанку, близу Москве, где је Борис Пастернак био на одмору, стигао је аутомобил. Његова узнемирена супруга је обавештена како је наређено да Борис Леонидович буде одведен у атеље писаца, где је кројач из Књижевног фонда требало одмах да му сашије одело. Ноћу? Да, ноћу. То је било наређење. Пастернак је већ знао чему толика журба: влада га је слала у Париз на антифашистички Конгрес писаца у одбрану културе, а он није имао ни шта да обуче. Сашити одело за један дан испоставило се да је много лакше него се за конгрес припремити. Током протеклих шест месеци било је много разлога, и објективних и субјективних, да Пастернак, који је био у дубокој психолошкој и креативној кризи, западне у стање депресије.
После убиства Сергеја Кирова, шефа лењинградске партијске организације, уследила су хапшења истакнутих личности, идеолошки прогон у новинама и позиви на повећану будност. С друге стране, средином 1930-их, као одговор на ширење утицаја фашизма, свим комунистичким партијама које су биле чланице Коминтерне наређено је да формирају коалиције са политичким партијама које су биле спремне да се супротставе фашизму. Тиме је замењена дотадашња директива на основу које су комунисти социјалисте и социјалдемократе називали социјалним фашистима.
У совјетској културној дипломатији у промоцији бољшевичког европејства важну улогу тада је имао Иља Еренбург, песник, романописац и есејиста који је провео много година у Белгији, Немачкој и Француској. У иностранство су повремено слати и други совјетски писци: Исак Бабељ, Владимир Мајаковски… Петар Н. Толстој, који се из емиграције вратио у Русију 1923, редовно је путовао у Немачку, Италију (1932), Француску, Енглеску, Чехословачку, Енглеску, Француска, Шпанију (1935–1937).
Иља Еренбург је тада као покретач конгреса, чија је платформа требало да буде у складу с политиком окупљања антифашиста у Народном фронту, сматрао да је за ту сврху Борис Пастернак био добар избор: прави песник, непартијац сумњив московским идеолозима, али познат на Западу по оригиналности свог уметничког стила, течно је говорио европске језике и издвајао се из мејнстрима социјалистичког реализма.
У Паризу га је чекала компликована атмосфера сукоба на левици. Недељу дана пре отварања конгреса, 14. јуна 1935. догодио се мањи инцидент који то илуструје. Те кишне париске вечери, мала група прашких авангардних уметника, међу којима песник Витеслав Незвал, упутила се ка међу боемима популарном кафеу Клозери де Лилас, на углу булевара Монпарнас и Сен Мишел. Међу њима је био оснивач надреализма, ватрени песник Андре Бретон, скандалима склон. У том тренутку Иља Еренбург је изашао из Клозери де Лила, тек завршивши вечеру, а један од чешких уметника који су га познавали још од ранијих сусрета у Прагу, изговорио је његово име. Андре Бретон се стресао: “Где је он?”
Стигавши Еренбурга, зауставио га је насред булевара и, узвикнувши “Господине, дошао је час обрачуна!”, снажно га је ударио у лице. Разлог за тај излив беса био је Еренбургов чланак под насловом “Надреалисти”, објављен две године раније, 17. јуна 1933. у московској “Литературној газети”. У њему је Еренбург оптужио надреалисте да се споља прикривају Марксовим идејама, а да је њихов прави програм “онанизам, педерастија, фетишизам, егзибиционизам, па чак и бестијалност”.
Пастернаково излагање на Конгресу је било усаглашено са Еренбургом. Пастернак је тврдио да је изговорио и реченицу о томе да авангардним писцима у доба револуције није била потребна организација, јер је писац сам и слободан, али се она није појавила у записнику ни у преводу Андре Марлоа.
Кад се срео с Марином после антифашистичког Конгреса писаца за одбрану културе у доба сукоба на левици, а на који је послат изненада, Пастернак је био изгубљен, збуњен и уплашен. Чак није одговорио на њено питање да ли да се врати у Русију. Устао је, отишао по цигарете и нестао.
Неки хроничари су тај сусрет тумачили као лустрацију нетрпељивости између писаца у емиграцији према писцима који су остали у Русији. У конкретном случају није било тако, али тога је у то време било.
“Драги Мајаковски… ето вам Миљукова, ето вам мене, ето вам вас…”
Коегзистенција предреволуционарних гласника новог доба различитих идеолошких и естетских усмерења после грађанског рата у емиграцији се претварала у непријатељство. Марина Цветајева је по бујици речи и динамици стиха, по револуционарности форме била блиска Владимиру Мајаковском. Она га је у зими 1918. упознала у кругу хулигана тог времена, издвојила га, осетила га, иако је било тешко и увек је била верна тој љубави према њему, пише Лоскаја.
А у Паризу 1928, кадет Павел Миљуков је прекинуо сарадњу с Марином Цветајевом због чланка у часопису “Воља Русије” о Владимиру Мајаковском кога је тада први пут срела: “Драги Мајаковски… Ето Вам Миљукова, ето Вам мене, ето Вам Вас. Оцените експлозивну моћ свога имена…”
Песникиња многолика и сама
Кад је 1925. Марина Цветајева отишла у Париз, нову интелектуалну престоницу руске дијаспоре између два рата, живела је бедно од писања, махом прозе која је плаћана више. Понекад је с ћерком плела капе и продавала их. Сергеј Ефрон је био болешљив, није имао стални посао, бавио се издаваштвом, радио свашта. Између осталог, играо је епизодне улоге у филмовима – једном и заробљеника кога стрељају црвеноармејци – што се показује као самоиспуњујуће пророчанство.
У почетку је у Паризу постојао “Комитет за помоћ Марини Цветајевој” у којем су били познати руски емигранти, попут филозофа Николаја Берђајева. Иван Буњин ју је сматрао “рашчупаном” мада је од Нобелове награде одвојио извесну суму новца да би јој се помогло. Читала је поезију током књижевних вечери у кући писца Леонида Андрејева и Ане Илиничне у Кламару, предграђу Париза где се окупљао уски круг заговорника руске евроазијске идеје, а Сергеј Прокофјев понекад свирао.
Међутим, њена поетика и њено понашање су се превише разликовали од навика париске групе руских емигрантских песника у којој су тада владали Дмитриј Мережковски, Зинаида Гипијус, Владислав Ходасевич и Иван Буњин. Ходашевич је високо ценио њене песме, док се меланхоличним акмеистима “париске школе” она није свиђала. Владимир Павлович Смирнов, професор филолошких наука са московског Литерарног института, пише у московској “Литературној газети” да је у 17. години Марина Цветајева ступила на књижевну сцену у предреволуционарно доба када су у књижевности доминирали песници Сребрног века, пре свега симболисти, али да се не може рећи да је то битно одредило њен многолики песнички профил, који је био амалгам авангарде (понекад са футуристичким елементима), фолклора, митологије, емотивности, неухватљивог девојачког шарма и дисхармонична музикалност.
У свом чланку “Марина Цветајева, песникиња трагичне бесконачности”, руска књижевна критичарка Јелена Погорелаја примећује да је Цветајева од симболиста наследила музикалност песничког говора; од акмеизма, педантну пажњу посвећену свакодневним детаљима; а од футуризма, препознатљив ритам говора, слободу и склоност ка неологизмима и неистраженим могућностима језика. Петар Вујичић каже да је тражила нова значења у наслеђу народне поезије, и то како епске, тако и лирске, чак у презреним частушкама, у заумним слојевима враџбина и заговорâ, у грађанској романси; у целокупном богатству променâ кроз које је руски језик пролазио у својим историјским фазама, од Слова о полку Игорову, преко песникâ XVIII века, до Пушкина, Ахматове и Александра Блока.
Цветајева је себе дефинисала и као “песникињу историје”, а њене неокласичне трагедије у стиху Аријадна (1927) и Федра (1928) имају митолошку основу. А њој некада драги Мандељштам је пак 1922. у листу “Књижевна Москва” написао да је “најгора ствар у вези са књижевном Москвом женска поезија”, а да су “за Москву, најтужнији знак рукотворине Марине Цветајеве”, чије “псеудонационалне и псеудомосковске” песме о Русији карактерише “лош укус и историјска лажљивост”. Цветајева је из егзила у есеју “Мој одговор Осипу Мандељштаму” (1926) написала: “То је оно што значи 10 година изгнанства. Заборавила сам не само Мандељштама, већ и Русију…” До смрти од срчане инсуфицијенције у транзитном логору Сев-востлаг у Владивостоку 27. децембра 1938, непосредно пре 48. рођендана, Мандељштам није више јавно писао о њој.
Лоскаја примећује да је Марина Цветајева показивала патетику, не очаја већ патње, зато што је била песникиња. Била је, каже, спремна да пати и умре за истину, али је било немогуће дефинисати ту истину. “Гризу ме, али то је нормално, на крају крајева, ја сам песникиња, а песници су омражени и прогоњени.”
Реч “песник” јој је значила све. Често је говорила да је песник осуђен на пропаст; осећала је своју везу са великим песницима: Пушкином, Љермонтовом, Јесењином, Мајаковским, али је препознала да је њихова судбина трагична.
Јосиф Бродски је говорио да је Цветајева изузетно искрена песникиња, можда најискренија у историји руске поезије XX века. Њена искреност је “искреност звука”, попут крика бола.
“Лепа? Не знам. Можда. Вулгарна? Никада!”
Остављала је утисак веома веселе и храбре жене кратке косе и “бретонског” изгледа. Мада кратковида, због нарцизма је најчешће била без наочара.
Пушила је: у Русији – цигарете које је сама мотала; у иностранству – јаке, мушке цигарете, пола цигарете у једноставној муштикли од вишњеве гране.
Била је поносна (Маринина озлоглашена гордост).
И имала је тежак карактер, понашала се арогантно.
Огорчена због тога што је водећи критичар Адамович није ценио, говорила је: “Адамович ће се хранити мојим изметом”…
Једном је цитирала утицајног песника ахметисту Георгија Иванова: “Лепа и вулгарна Цветајева…”, да би рекла: “Лепа? Не знам. Можда. Вулгарна? Никада!”
Извор: Време
