Марина Цветајева: Писмо Борису Пастернаку

Пише: Марина Цветајева

Ја не бих могла да живим са тобом не због несхватања, већ због разумевања. Патити због туђе праведности која је истовремено и властита, патити због праведности – то понижавање не бих поднела.

До дана данашњег ја сам патила само од неправде, била сам само ја у праву, ако су се и сусретале сличне рећи (ретко) гестови (чешће), покретач је увек био другачији. Поред тога, твоје није на твоме нивоу – није сасвим твоје, мање је твоје него супротно. Сусрећући се с тобом, ја се сусрећем са собом, која сам оштрицама окренута против себе.

Драгослав Дедовић: Марина Цветајева – живот без запете

С тобом не бих могла да живим, Борисе, у јулу месецу у Москви, јер би ти на мени искалио… Много сам о томе размишљала – и пре тебе – целог живота. Верност, као борба са самом собом није ми потребна (ја – као трамбулина, то је понижавајуће). Верност као постојаност страсти не разумем, то ми је страно. (Верност као неверност – разводи све!) Током целог живота само ми се једна приближила (можда је није ни било, не знам, ја не умем да запажам, тада се приближила неверност, њена форма). Верност је због одушевљења. Одушевљење је у човеку преправило све остало, он је с муком волео чак и мене, до те сам га мере ја удаљавала од љубави. Не одушевљеност, већ одушевљење. То ми је одговарало. Шта бих ја радила с тобом, Борисе, у Москви (свуда, у животу)? Па зар јединка (свеједно каква) може да да збир? То је другачији квалитет. Друкчије се врши цепање атома. Суштина не може да се распадне на може бити. Херој не ствара трг. Њима је потребан трг, да би још једном и на нови начин створили хероја (себе).

Да кажем о разумевању. Ја те разумем издалека, ако угледам оно што те одушевљава, мене ће преплавити презир, као славуја песма. Ликоваћу од њега. Бићу излечена од тебе истог тренутка. Као што бих се излечила од Гетеа и од Хајнеа кад бих видела њихове – Гречен. Улица као мноштво, да, али улица оваплоћена у једно, мноштво које је уобразило (и ти ћеш га сам уверити) да је јединка, улица са две руке и две ноге…

Схвати ме: незасита исконска мржња Психе према Еви, од које немам ништа. А од Психе – све. Психу за Еву! Схвати необузданост мог презира (Психа се за Психу мења). Душа за тело. Отпада и моје и њено. Одмах си осуђен, ја не схватам, ја се повлачим.

Љубомора. Никад нисам схватала зашто Тања, која је оправдано скромног мишљења о себи, негодује на X због тога што воли и друге. Зашто? Па она види да постоје паметније и лепше, управо оно чега је она лишена, то је код ње на цени. Мој случај се компликује још и тиме што није приватан, што моја ма cause престаје истога часа да буде моја и постаје cause тачно половине света: Душе. Мене преварити је индикативно.

Љубомора? Ја једноставно попуштам, као што душа увек попушта телу, нарочито туђем – из најчистијег презира, од нечувене несагледивости. У стрпљењу и негодовању ствара се оно што је могло постати бол.

Још није било паметњаковића који би ми рекао: „Мењам те за стихију: мноштво: безлично. Мењам те за сопствену крв“.
Или још боље: прохтело ми се улице. (Нико ми није говорио ти).

„Архипелаг“ састављен од поезије и прозе

Обамрла бих од отворености, одушевила бих се тачношћу и – можда бих схватила. (Мушке улице нема, постоји само женска. – Говорим о саставу. – Мушкарац је ствара својом жељом. Она постоји и на отвореном пољу. – Ниједна жена (изузеци су неприродни) неће поћи са радником, сви мушкарци иду са девојчурама, сви песници).

Ја имам другу улицу, Борисе, која се просипа, скоро као река, Борисе, без људи, с крајевима свих крајева, са детињством, са свим осим са мушкарцима. Ја их никада не посматрам, ја их једноставно не видим. Ја им се не допадам, они имају њух. Ја се не допадам полу. Нека у твојим очима и губим, ја сам очаравала, у мене се готово нису ни заљубљивали. Ниједног пуцња у чело – процени сам.
Ко се још убија због Психе! Па ње никада није ни било (посебна форма бесмртности). Убијају се због власнице куће, а не и због њене гошће. Не сумњам да ћу у старачким успоменама мојих младих пријатеља бити – прва. Што се тиче мушке садашњице, у њој никада нисам ни постојала. Лајтмотив васељене? Да, лајтмотив, верујем и видим, али лајтмотив – кунем ти се! – који никада у себи нисам чула. Чини ми се то је мушки лајтмотив.

Моје јадиковање је због немогућности да постанем тело. Због немогућности да потонем. („Када бих једном почео да тонем…“)
Борисе, све је то тако хладно и прорачунато, али иза сваког слога је жив случај, који је живео и, понављањем својим, научио. Можда би, кад би видео са ким и како, прогласио мој инстинкт (или непостојање његово) за прави. „Није чудно…“

А сада закључак. Писмо је почињало: „не због несхватања већ због схватања“. Оно се завршава: „Не схватам, повлачим се.“ Како то повезати?

Разни покретачи на истом нивоу – ето твога мноштва и мојега. Ти не схваташ Адама, који је волео само Еву. Ја не схватам Еву, коју сви воле. Ја не схватам пут као такву, не признајем јој никаква права, не дајем јој право гласа, који никада нисам ни чула. Ја се са њом, очигледно газдарицом – не познајем. (Крви ми је већ очигледно ближа, као текућина), „крв која се уздржава…“ Ах, када би моја имала од чега да се уздржава. Знаш ли шта ја желим – када желим. Помрачења, просветљења, преображења. Крајњи рт туђе душе и – своје. Реци које никада нећеш ћути, које никада нећеш изговорити. Непостојеће. Чудовишно. Чудо.

Милорад Дурутовић: Десетерачка

Ти ћеш добити у руке, Борисе – зато што ћеш коначно добити – чудновато, тужно, непроходно, распевано чудовиште које ће се отимати из руку. Сећаш ли се оног места са цветом у „Јуначини“? (Цео „Јуначина“ – колико је то о себи!)

Борисе, Борисе, како бисмо ти и ја били срећни – и у Москви, и у Вајмару, и у Прагу, и на овом свету, а посебно на оном, који је већ сав у нама. Твоја вечита одлажења (тако ја то видим) и – оно што твојим очима гледа са пода. Твој живот – одсутан са свих улица света, и код моје куће. Ја не подносим присуство, и ти не подносиш. Ми бисмо се сложили. Рођени, дај одушка срцу које је испуњено мноме. Не мучи се. Живи. Нека те збуњују жена и син. Опраштам ти све и свакога. Узимај све што можеш – док још желиш да узимаш. Сети се тога да је крв старија од нас, нарочито код тебе, семита. Не кроти је. Узимај све то са лирске – не, са етичке висине.

Пиши ми или не пиши о свему, како хоћеш. Ја сам осим свега осталог, не, пре и после свега (до првог свитања!) – твој пријатељ.

М.

Борису Пастернаку

Раз-стојање: врсте, миље . . .
Нас су раз-ставили, раз-садили,
Да бисмо били тихи ко два сирочета,
На два разна краја света.

Раз-стојање: врсте, даљина сура . . .
Нас су разлепили, разлемили,
И нису знали да је то – легура

Надахнућа: жиле и тетиве . . .
Нису нас завадили – већ разбили, живе
Раслојили . . .
Уз зидове и ровове.
Раселили су нас, ко орлове –

Заверенике: врсте, даљине . . .
Нису нас растројили – само су нас смутили.
По честарима земљине ширине
Нас су, као сирочиће, раз-путили.

Који је већ – који – зар крај марта?!
Разбили су нас – као шпил карата!

Марина Цветајева

Извор: Феномени