Пише: Марина Цветајева
Над Петроградом је стајала мећава. Управо — стајала: као чигра у покрету — или дете које се врти — или пожар. Бела сила је — носила.
Однела је из сећања и улицу и дом, а мене је донела — поставила и оставила — тачно насред салона — размера станичних, балских, музејских, сновидовних.
Тако, из мећаве у салон, из беле пустиње мећаве — у жуту пустињу салона, без посредних инстанци улаза и уметнутих реценицâ слугу.
И ево, с другог краја салона, далеког — као у обрнутој страни догледа, огромне — као на његовој прâвој страни — на читаво око замишљеног догледа — очи.
Над Петроградом је стајала мећава и у тој мећави — непомично као две планете — стајале су очи.
Стајале? Не, ишле, су. Зачарана, не запажам да се тело које их прати покренуло, и увиђам то само по безумном притиску у очима, као да ми је у очне дупље сабијен цео доглед, с краја на крај.
С оне стране салона — непокретно као две планете — на мене су ишле очи.
Очи су биле — овде.
Преда мном је стајао — Кузмин.
Очи — и ништа више. Очи — и све остало. Тога осталог било је мало: готово ништа.
Но глас није био овде. Глас као да није стигао за очима, глас је долазио још с оног краја салона — и живота — или можда ја, прогутана очима, нисам стизала? — први осећај од тога гласа: са мном говори човек — преко геке, а ја, као у сну, ипак чујем, као у сну — зато што тако треба — ипак чујем.
— … Ми смо сви читали ваше песме у „Северним записима” … То је била таква радост. Кад видиш ново име, мислиш: опет песме, уопште песме, усмено излагање осећања. И већином — туђих. Или су рећи — туђе. А овде одједном, од првог реда — своје, снага. „Ја знам истину! Све старе истине — даље!” … И то смо осетили — сви.
— А ја сам од својих петнаест година читала ваше: „Закопана шпадом — не лопатом — Манон Леско!” Чак нисам ни читала, говорио ми је то напамет мој као неки вереник, за кога се потом нисам удала управо зато што је он био — лопата: и брада-лопата, и уопште …
Кузмин, уплашено:
— Брада? Брадат вереник?
Ја, увиђајући да плашим:
— Лопатни квадрат, оквир, а из оквира бестидно-часне плаве очи. Да. И кад сам од њега сазнала да има таквих које закопавају шпадом — „А мене лопатом — е, нећеш!”… И какав је у томе диван изазов читавог старог света, формула читавог тог века: „Закопана шпадом — не лопатом — Манон Леско.” Јер све је ради тог стиха и написано, зар не?
— Као и све песме — ради последњег стиха.
— Који постаје први.
— О, ви и то знате?
О Кузмину су се у Москви причале легенде. О сваком песнику шире се легенде, и слажу их увек иста завист и злоба. Припев уз реч Кузмин био је „извештачен, намазан”.
Извештачености није било: било је природно богатство туђе личности, посебно обиље костура (јер ни скелет није исти као други скелети, а камоли душа!), био је мали прст који је некако одлетао када се пије чај — тако је у XVIII веку држао сољу ослободилац Америке Лаф а јет, тако је у Консјержерији из калајисане чаше пио најхрабрији песник Андре Сеније — били су, сем личног обиља костура — физичка традиција, физички реликт, „извештаченост” — урођена.
Била је — се вршка шоља.
Био је у Петрограду XX века — Француз са Мартиника — из XVIII-ога.
А о томе „мазању”. Маст је била. Уједначена, поуздана, тамномрка, маварска, мулатска, господо-боговска. Само био је не „намазан”, него — измазан, и чак — искуван: да ли у адској кафи лирске несанице, или у ораховој есенцији свих бајки — не знам. Знам само да уједначени је и мрки је, мрки је — и уједначени је — и урођени је — боје лица нисам видела. Сем, можда, на лицу наше чоколадне куће у Трјохпрудној уличици.
Али из тога кафеног одвара, опаљености, иде на мене други урођени сјај: сребро. Одело је било сребрно, окружење сновидовно-немерљивих и сновидовно-слободних покрета је било — сребрно, рукав из кога је вирила циганска рука — сребрн. А можда је и рукав био сребрн (прост сив досадан) — од циганства руке? Или је, можда, сребро долазило од сребрног Петрограда? Овако или онако — сем ове две боје — орахове и сребрне — треће није било. Али зато је било — прстење. Не ручно (на прстима), ако га је и било — не сећам га се и о њему не говорим, и не у ушима — мада би томе лицу пристајало као саливено, него — од косе. Са глатке невелике драге главе, од уха ка слепоочници, ишла су два прамена косе који су на слепоочницама давали по један полупрстен, готово прстен — као у Кармен, или у Тучкова IV, или у човека захваћена буром.
Ево, запалио је цигарету и његово орахово лице с малиновом змијицом осмеха — нашло се као иза плаве завесе… (А тамо негде је била димна завеса. Јануар 1916. године. Рат.)
Забацивши главу на ниски наслон дивана и блистајући природно, као кошута… Но одједном блистање се прекида:
— Ви, ви ћете ми опростити… Све време сам овде неког гледао — и не видим га — више га не видим — тек што је овде био — тек што сам га видео — и сада …
Ишчезавање визије.
— Како вам се допао Михаил Алексејевич? — Мени — млади домаћин, тачније, један од младих домаћина, јер су двојица: Серјожа и Љоња. Љоња је песник, а Серјожа путник, и ја се дружим са Серјожом. Љоња је поетичан, Серјожа није — и ја се дружим са Серјожом. Серјожи причам о својој кћерчици која је остала у Москви (први растанак) и којој сам, као трговац из бајке, обећала да ћу јој донети црвене ципелице, а он мени — о камилама из својих пустиња. Љоња је за мене превише крхак, нежан… цвет. Старо издање „Бронзаног коњаника” држи у руци — као цвет, малчице одмакнувши руку — и саму као цвет. Шта се може учинити таквим рукама?
Сем тога, ја Љоњи очевидно треба да се не допадам — он све време упоређује мене, моју једноставност и простоту, са (тада!) заокретом Ахматове — и ништа се не поклапа, а Серјожа ме ни с чим не упоређује — и све се слаже, то јест сложило се — он и ја — од првог тренутка: на његовој пустињи и мојој кћери, на најдражем.
Љоњу је чисто физички морао раздраживати мој московски изговор: — спасибо — ладно — такое… што је стално истицао: — Права Московљанка! — због чега ја већ почињем да се љутим, и што ме тера да то своје московство — појачавам, тако да сам с Љоњом, глаткоглавим, прецизним, изоштреним — ја, која се увијам у заграду, са својим пушче и гушче — личила помало на московског кочијаша. Сада смо Серјожа и ја ушли у кабинет његовог оца, и тамо разговарамо.
— Како вам се допада Кузмин?
— Не може боље: не може простије.
— Но, то је за Кузмина — редак комплимент …
Седим на кожи белог медведа, он стоји.
— А, значи ту сте ви? — важан старији глас. Серјожин и Љоњин отац, познати конструктор чувене оклопњаче — висок, важан, ироничан, љубазан, неодољив — кога ја у себи зовем — лорд.
— Зашто песници и песникиње увек седају на под? Зар је то удобно? Мени се чини да је у фотељи много пријатније …
— Овако је ближе ватре. И медведа.
— Али медвед је бео, а хаљина тамна: бићете сасвим у длакама.
— Ако вам је непријатно што седим на поду, могу да седнем на столицу! — ја, већ мало оштрим гласом и већ са очима врелим од блиских суза (Серјожа прекорно: — Али, тата!…)
— Немојте, немојте! Мени је веома мило ако је вама тако — пријатно… (Пауза.) И по тој кожи сви газе …
— Цриме де лèсе-Мајестé!1 Исти као кад се гази по љиљанима.
— Када му довољно изразите саучешће, прећи ћемо у гостинску собу, и ви ћете нам рецитовати. Много жели да вас види Јесењин — тек што је стигао. А знате ли шта се малочас десило? Нећете се наљутити?
Уплашено ћутим.
— Не бојте се, то је просто — смешан случај. Тек што сам стигао кући, улазим у собу за госте и видим: на великој наслоњачи — насред собе — ви и Љоња, загрљени.
Постников: Једина књижевна жртва Југославије била је – југославенска књижевност
Ја:
— Шта-а-а?
Он, сталожено:
— Да, загрливши једно друго и забацивши главе: Љоњин црни затиљак и ваш светли, кудрави. Много сам видео песника — и песникиња — но ипак сам се, признајем, зачудио …
Ја:
— То је био Јесењин?
— Да, то је био Јесен ј ин, што сам и ја увидео заобишавши наслоњачу. Имате потпуно исте затиљке.
— Да, само је Јесењин у плавој рубашки, а ја…
— То, признајем, нисам ни видео, а уз то, сем руку и косе ништа се друго није ни видело.
Љоња. Јесењин. Нераздвојни, јединствени пријатељи. У њиховом лицу, у њиховим толико упадљиво различитим лицима сусреле су се, сјединиле две расе, две класе, два света. Нашли су се — упркос свему и свачем — песници.
Љоња је путовао к Јесењину у село, Јесењин у Петрограду није излазио од Љоње. Тако и видим две њихове забачене главе, на гостинској наслоњачи, у дивном дечачком загрљају, који је гостинску наслоњачу одмах претворио у Школску клупу… (У мислима и полако заобилазим је:) Љоњина црна глатка коса, Јесен ј ино ва потпуно коврџава, коврџе, Јесен ј ино ви различци, Љоњини мрки бадеми. Пријатно је овако различито — и овако блиско. Задовољство као кад наиђеш на ретку и савршену риму.
Од Љоње је остала књижица песама — тако простих да ми се срце стегло: како ништа нисам схватила у том естету, како сам поверовала тој спољашњости!
Седим у тој жутој салонској пустињи — можда је због Серјожиних камилâ назвах тако — и читам песме, не читам — говорим их напамет. Цитати из свеске почела сам тек кад сам престала да их знам напамет, а престала сам да их знам кад сам их престала говорити, а престала сам их говорити — кад су ме престали молити, а престали су да ме моле од 1922. године — од мога одласка из Русије. Из света где су моје песме неком биле потребне као хлеб, запала сам у свет где песме ником нису потребне, ни моје, ни уопште песме, где су оне потребне само као десер: ако је десер било коме — потребан…
Говорим најпре своју борбену „Германију”:
Свету си дата на поругу,
И непријатеље ти бројне знам.
Но како да те ја оставим?
Но како да те ја издам?
И где да смогнем разбор онај Сто тражи освету која дави,
Германијо, моје безумље!
Германијо моја љубави!
Но како да те ја одбацим,
Мој мили, драги Ватерланд,
Где стално још по Кенигзбергу Пролази дуголики Кант,
Где Фауста њишући новог У другом граду, тихој луци,
Гехеимрат Гоетхе по алеји Пролази с гранчицом у руци.
Но како да те ја одбацим,
Моја немачка звездо, сада,
Кад љубити напола само Ја нисам научена, када
Ја занесена песмом твојом Не чујем мамузе ни ратни хор,
Кад је и мени драг свети Ђурђе У Фрајбургу, на Сцхwабентхор.
Мене не јêде цареви брци И не гуши ме црна злоба.
Германијо, ја ти се, ево,
Кунем заљубљеношћу до гроба!
Не постоји на земљи лепшл, Мириснији, мудрији крај,
Но онај где чешља витице златне Над вечном Рајном — Лорелај.
Ова песма Немацкој је шој први одговор на рат. У Москви песма уопште нема успеха, има обрнути успех. Но овде — осећам — погађа у тачку, у јединствени циљ свих песама — у срце. Ево најозбиљнијег приговора:
— Леп, мудар — у реду, ја само не бих рекао
— мирисан: мирисна је Италија, Сицилија…
— А липе? А јеле Сварцвалда? О, Танерибаум, о, Танерибаум! А цела област — Харз, јер Харз је
— смола. А реч Харз у којој се већ чује пуцање бора на сунцу ..
— Браво, браво, М. И., то се зове одбрана! Рецитујем даље:
Истину знам! Све старе истине — даље!
Цовек човека на земљи нек’ не глође!
Гледајте: вече! Гледајте, скоро ће ноћ!
0 чему — песници, љубавници, војсковође?
Ветар већ јењава, на земју пада роса,
Звездана мећава скоро ће на небу стати,
И ускоро ћемо под земљом уснути сви ми
Шио на њој не дадосмо једни другима спати.
Говорим целу своју песмотвому 1915. годину — и стално је мало, стално — траже још. Јасно осећам да читам у име Москве, у име њена лица, и да тим лицем не падам у блато, да га узносим на ниво лица — Ахматове. Ахматова! — реч је казана. Свим својим бићем осећам напрегнуто — неизбежно
— при сваком своме ретку — како нас упоређуј.у (а тиме и — подбадају једну против друге): не само Ахматову и мене него петроградску и московску поезију, Петроград и Москву. Но ако неки поборници Ахматове и слушају мене против мене, ја не читам против Ахматове, него — за Ахматову. Читам као кад би у соби била Ахматова, само Ахматова. Читам одсутној Ахматовој. Мени је успех потребан као непосредни пут ка Ахматовој. И ако у датом тренутку и хоћу да собом најављујем Москву — да боље не може бити, онда је то не зато да бих Петроград победила, него да бих ту Москву — Петрограду — подарила, а Ахматовој да бих подарила и ту Москву у себи, у својој љубави, да бих се с њом пред Ахматовом — поклонила. Да бих јој се поклонила самом Поклонском гором, с најнепокорнијом главом на врху.
Сто сам и учинила у јуну 1916. године, простим речима:
У моме распеваном граду звоници горе,
И слепац луталица Светога Спаса поје,
А ја ти на поклон дајем свој град и звонике — Ахматова! — ис њима срце своје.
Да кажем све: своје стихове о Москви који су уследили након моје посете Петрограду, ја дугујем Ахматовој, својој љубави према њој, својој жељи да јој поклоним нешто вечније од љубави, да јој поклоним оно — што је вечније од љубави. Да сам јој могла просто подарити — Кремиј, те песме сигурно не бих написала. Тако да је такмичење, у извесном смислу, између мене и Ахматове било, али не у циљу „да се учини боље од ње”, него — да не може боље, и да се то да не може боље — положи крај њених ногу. Такмичење? Хрљење. Знам да се Ахматова после, током 1916—1917. године, с мојим рукописним песмама упућеним њој није растајала и дотле их је у торбици носила, да су од њих остали само папирићи. Та прича Осипа Мандељштама једна је од највећих радости у мом животу.
Затим — рецитују сви. Јесењин говори „Марфу Намесницу”, коју је Горки примио за „Летопис”, а цензура је забранила. Памтим сиве облаке голубова и црни облак — народног гнева. — „Како московски цар — на крвавом пиру — душу своју продаде — Антихристу”… Слушам свим коренима косе. Зар је овај херувим, ово Milchgesicht, ово оперско „Отворите, отворите!” — он — то написао? — осетио? (Код Јесењина никад нисам престала томе да се чудим.) Затим частушке уз хармонику, са говорним грахом који се из њеног меха сипао као из кошаре:
Свирај, свирај, хармонико моја!
Сада је тиха зора,
Сада је тиха зора —
Чуче те мила моја.
Осип Мандељштам, зажмиривши камиљим очима: прориче:
Поћи ћемо у Ца-арско Село,
Слободни, весели и пјани Тамо се осмехују улани,
Скочивши крепко у седло …
Пјани му је цензура заменила у р’јанy (ватрени) јер у Царском Селу пијаних улана нема — само ватрених!
Критичар Григориј Ландау говори своје афоризме. И још један критичар, коме се обраћају са Лаурсабе Николајевичу. Између оних што су наступали сећам се још Константина Ландауа због његовог каснијег категоричког одзива о мени пред Ахматовом. Ахматова: — Каква је она? — О, дивна! Ахматова, нестрпљиво: — Но може ли се у њу заљубити? — Немогуће је заљубити се. (Они који схватају моју љубав према Ахматовој — схватиће.)
Рецитују Љоња, Иванов, Оцуп, Ивњев, чини ми се — Городецки. Многе сам заборавила. Али знам да је наступао цео Петроград, сем Ахматове, која је била на Криму, и Гумиљова — који је био у рату.
Рецитовао је ц е о Петроград и једна Москва.
… А мећава иза огромних прозора непрекидно бесни. А време лети. А ја, изгледа, треба већ да идем кући, јер је болесна моја драга домаћица, уредница „Северних записа”, која ме и уводи у свет: најпре у свет страница часописа (првога у коме ме штампају) а сада у свет и светлост ових лустера и лица.
Софија Исаковна Цацкина и Јаков Љвович Сакер који су толико заволели моје песме, заволели су и примили и мене као своју најрођенију, поклонили су ми три тома бајки Афанасјева и две риђе лисице (једну округлу, за простирку, другу у стојећем ставу: јер хонорар нисам хтела да примим) и мирис Јасмин де Цорсе — из уважења за моју љубав према Корзиканцу — возили су ме у Петрограду на острва, а у Москви к Циганима, и гостили ме кад год смо били заједно…
Софија Исаковна Цацкина и Јакове Љвовичу Сакеру, хвала вам на празнику — имала сам их тако мало.
Кућа „Северних записа” била је чудна кућа: непрекидно неовдашње вече. Зидови књига иза којих су само на врху провиривале тамноплаве тапете, као изрезане из ноћног неба, на поду бели медведи, дању и ноћу камин, и дању и ноћу песме, особито — „ноћу”. Два часа. Звони телефон. — Није касно да свратимо? — Свакако није! Ми баш читамо песме.
— Ово „баш” било је — стално.
К њој ето журим, Софији Исаковној, која ме сигурно нестрпљиво чека — да чује за мој (а тиме и свој) успех.
— Михаило Алексејевичу! Молим вас — рецитујте одмах! Јер ја морам да журим.
Милорад Дурутовић: Кад сам био Дао (Сасвим мали појмовник раја)
Певушећи:
А ку-уда-а?
Објашњавам.
— А за-а-што-о? Овде је лепо. Овде је веома лепо. Сви ми већ давно — треба да идемо.
(О, како смо убрзо затим — сви отишли! У исту ову мећаву, која нас је грозно и верно вребала …)
Настављам да молим.
Он:
— Говорићу — последњу.
(Почетак о огледалима. Затим:)
Тако сте ми блиски, драги тако,
Као да ово и љубав није;
Мислим да је тако у анђела У рају, где се срећа пије.
И слободно уздишем опет.
Дечачки — верујем у савршенство.
А можда… ово и није љубав…
Већ нешто…
(прекомема пауза и — mit Nachdruck — свим бићем!)
— налик —
(готово без гласа)
… на блаженство…
Песма се очевидно ту завршава, само што, као и у животу, има поновни опроштај:
И ваша свешчића у сивом С песмама… Све је — било ново!
И схватих: патити — и значи Заволети неког, значи — ово.
Незаборавни нагласак на налик и тако — управо то је и било тако налик… на блаженство! Само деца говоре: тако хоћу! Тако свом душом — и грудима. Тако неодољиво-ненаоружано и обнажено и чак крвоточно међу свима осталима — обученим и оклопљеним.
Кузминово певање нисам сачекала, отишла сам, верна обећању. Сад — жалим. (Жалила сам већ тада, жалила сам и одлазећи и излазећи — и стигавши — и ушавши. Тим рге што је моја болесница, не дочекавши ме, то јест не поверовавши моме обећању, које сам ја одржала — мимо спавала, и жртва је, као и све, била узалудна.)
Сви:
— Али Михаил Алексејевич ће још рецитовати!
Ја, тврдо:
— Али обећала сам!
— Али Михаил Алексејевич ће можда и певати!
Ја, жалосно:
— Али обећала сам!
Прилази мој мили камиљи Серјожа. Прилази сâм Кузмин, чије присуство ја ћело вече непрекидно и у сваком тренутку неослабљено осећам на себи, као неки одређени притисак.
— Та останите, тако сте мало били! (И последњи невин, неодољив доказ:) Ја ћу можда певати.
(Шапат и комешање глава, као повиј ање ражи под ветром: — Певаће … Певаће … Певаће …)
— Али зар је могуће отићи после прве песме? Онда напросто не бих отишла — никада. Зато — одлазим сада.
— Како сте ви ипак чврсти! — усхићено и мало постиђено — Кузмин.
— Ein Mann — ein Worm!
— Али ви сте — Frau!
— Не! Mensch! Mensch! Mensch!
Последње чега се сећам — последњи осврт главе — био је Кузмин који је већ прилазио клавиру.
И сви су они умрли, умрли, умрли…
Умрла су браћа: Серјожа и Љоња, умрли пријатељи: Љоња и Јесењин, умрли моји драги уредници „Северних записа” Софија Исаковна и Јаков Љвович, умро, касније од свих, у Варшави — Лорд, и сад је умро Кузмин.
Остали су — сенке.
Кузмина после тога нисам више видела. Али сусрета сам с њим имала још.
Ево завршетка писма које сам му писала у јуну 1921. године, писма које сам у жару записала у својој свесци и зато се сачувало. (Прва половина писма — био је опис нашег сусрета који је читалац управо прочитао.)
… „Улазим у Продавницу писаца, једини слаби извор своје егзистенције. Плахо, благајници: — Не знате како иду моје књижице? (Преписујем песме, зашивам у свеске и продајем. То се код нас зове — савлађивати Гутенберга2.) Док она проверава, ја, поур ме доннер уне цонтенанце, прелиставам књиге на полици. Кузмин. Неовдашње вечери. Отварам: копљем у срце — Георгиј! Бели Георгиј! Мој Георгиј кога пишем веч два месеца — живот. Љубомора и радост, двојна оштрица, читам — радост расте, завршавам — змај љубоморе прободен, прикован. Из дубине сећања диже се читав сусрет.
Отварам даље: Пушкин — мој Пушкин, оно што о њему увек говорим — ја. И, треће — Гете, мој Гете, мој од шеснаесте године, Гете — стари! тајни! — онај о коме говорим кад просуђујем савременост: — Пред лицем Гетеа…
Прочитала сам само те три песме. Отишла сам односећи бол, радост, одушевљење — све осим књижице коју нисам могла да купим, пошто ништа моје није било продато. И осећање: — Ако још постоје такве песме…
Ста ми још преостаје да вам кажем, сем:
— Ви сте ми тако блиски, рођени…
Спољни повод за ово писмо, драги Михаиле Алексејевичу, јесте поздрав који сте ми упутили по госпођи Волковој.”
А ево тих очију:
Два пожара! Не — огледалал Не — две болести!
Два вулканска ждрела,
Два црна круга
Угљенисана — из леда огледала,
Са плоча тротоара Кроз тисућврсте салонâ — Диме се — поларна.
Ужасна! Пламен и мрак!
Две црне јаме.
Несани дечаци — да —
У болницама: — Мама! —
Страх и прекор, ах и а мин…
Замах величајни —
Над каменошћу чаршава —
Две црне славе.
Тад знајте да реке — иду унатраг!
Да камење — памти!
Да већ опет они, опет
У лучима огромним
Устају — два сунца, два ждрела,
Не — два драга камена —
Огледала подземног бездана:
Два смртна ока.
(Написано и послато му у јуну 1921. године, с писмом.)
Овој ствари дала сам назив Неовдашње вече.
Почетак јануара 1916. године, почетак последње године старога света. Разбуктавање рата. Мрачне силе.
Седели смо и говорили песме. Последње песме на последњим кожама крај последњих камина. Нико ћеле вечери није изговорио реч фронт, нико није изговорио — у тако блиском физичком суседству — име Распучин.
А већ сутрадан Серјожа и Љоња су завршили живот, прексутра већ Софија Исаковна Цацкина лутала
је по Москви као сенка тражећи склоништа, и кочила се — она којој је било мало свих камина — поред московских језивих пећки.
Сутрадан је Ахматова губила све, Гумиљов — живот.
Али данашње вече било је наше!
Пир за време куге? Да. Но они су пировали вином и ружама, а ми — бестелесно, чудесно, као чисти духови — већ сенке Хада — речима: звуцима реци и живом крвљу осећања.
Кајем ли се? Не. Једина човекова обавеза на земљи јесте — истина целог бића. Ја бих те вечери, часна реч, ставивши руку на срце, цео Петроград и ћелу Москву дала за оно Кузминово „нешто налик… на блаженство”, сâмо блаженство бих дала за „нешто налик”… Једни душу продају — за румене образе, други душу дају — за небеске звуке.
И — сви су платили. Серјожа и Љоња — животом. Гумиљов — животом. Јесењин — животом, Кузмин, Ахматова, ја — доживотним заточењем у самима себи, у тој тврђави — сигурнијој од Петропавловске.
И ма како побеђивала овдашња јутра и вечери, и ма како — свеисторијски или бешумно — ми, учесници оне неовдашње вечери умирали — последње звучање наших уста било је и биће:
„И звуке неба заменит јој нису могле Досадне песме са земље
Извор: Феномени
