Piše: Milan Milošević
“Podlegla je starom dekadentnom iskušenju da izmisli sebe kao sablaznu, nepriznatu i neshvaćenu pesnikinju; majka svoje dece i žena svog muža; ljubavnica mladog Efeba; osoba iz bajkovite prošlosti; bard vojske osuđene na uništenje; učenica i prijateljica, strastvena pratilja. Od ovih (i drugih) ‘slika ličnosti’, stvorila je poeziju, veliku poeziju našeg vremena. Ali nije imala kontrolu nad sobom, nije imala moć samospoznaje (i negovala je to neznanje). Bila je bespomoćna, bezbrižna i nesrećna, okružena ‘gnezdom’ i sama, pronalazila se i gubila, i pravila beskrajne greške.”
Nina Berberova o Marini Cvetajevoj u knjizi Kurziv je moj
Mne nravitsя, čto Vы bolьnы ne mnoй,
Mne nravitsя, čto я bolьna ne Vami,
Čto nikogda tяželый šar zemnoй
Ne uplыvet pod našimi nogami.
1915
Pesme Marine Cvetajeve u pop–kulturi danas
Kad je Marini Cvetajevoj 1921. dugogodišnji prijatelj Ilja Erenburg doneo pismo od Sergija Efrona, koje je čekala tri i po godine, ona je, rasprodavši preostale stvari u Moskvi i dobivši potrebne papire uz pomoć narkomprosa (narodnog komesara za prosvetu) Anatolija Lunačarskog, sa ćerkom Aljom 11. maja 1922. otišla u Berlin. Tamo je već 19. maja čitala poeziju u Ruskom domu umetnosti, koji se nalazio u kafeu “Prager dile” u ulici Kurfurstenštrase u kvartu Tirgarten.
Mada je bila poštovalac i poznavalac nemačke romantičarske poezije, poklonik Johana Volfganga Getea i Hajnriha Hajnea i izučavala Ničeovo delo o rađanju tragedije iz duha muzike, tokom kratkog berlinskog perioda 1922. uglavnom se kretala u tzv. “ruskom Berlinu”. Tamo su u to vreme bili ugledni ruski emigrantski pisci Ilja Erenburg, Vladislav Hodasevič, Mark Slonim i drugi. Posećivala je Andreja Belog u ulici Štubenštrase u Cosenu (Brandenburg). Abramu Višnjaku, vlasniku izdavačke kuće “Helikon”, napisala je devet pisama prožetih izjavama ljubavi, ali je dobila samo jedno kao odgovor. Iz toga je nastao ciklus pesama “Zemaljski znaci”.
Tokom 1922. objavljene su dve njene zapažene knjige, Razdvajanje i Pesme Bloku u kojoj jedan stih u prevodu Danila Kiša glasi “Ime je tvoje – u ruci ptica…”
Ljubav Arlekina
Iz Berlina, u kome je, kako kaže u jednoj pesmi “kiša uspavljivala bol”, Marina se 10. jula 1922. preselila u Prag koji joj se, opet, sudeći po drugom stihu “urezao u srce”. Sergej Efron, koji je tamo polagao ispite iz filozofije, upoznao je u nekom praškom kafeu “gladnih studenata” 1923. Marinu sa Konstantinom Boleslavovičem Rodzevičem, koji je, kao i on, sa Vrangelovim belima 1920. evakuisan na Galipolje, a odatle 1921. otišao u Prag gde se upisao na Karlov univerzitet.
Život i poetika Marine Cvetajeve između erosa i tanatosa (1. dio)
Taj, od Marine mlađi, prefinjeni don žuan sitnog rasta bio joj je prijatelj, Arlekin, Avanturist, njena noć i možda najburnija strast u životu (“Moй Arlekin, moй Avantюrist, moя nočь, moя strastь…”). Namenila mu je Pesmu planine i Pesmu kraja. Rodzeviča nije zanimala njena poezija i nije je ni čitao. Marina je bila ta koja je tu vezu okončala.
Mariji Sergejevnoj Bulgakovoj, ćerki sveštenika kojom se nakon svog “romana” sa Cvetajevom “lukavi i nežni Arlekin” oženio, poklonila je ili s njom birala veo pod kojim će se venčati – sa svim svojim otrovom u tom poklonu, kako će napisati njena ćerka Alja.
Sergej je otrpeo i sačekao da Marina okonča “roman” sa njegovim ratnim drugom, opisujući u pismu pesniku Vološinu njen temperament kao “uragan strasti” kojim ona hrani svoju poeziju kao peć drvima.
Marina i Sergej živeli su od stipendije Masarikove vlade u selu u okolini Praga gde je Marina 1. februara 1925. rodila sina Georgija Sergejeviča Efrona, koga su u porodici iz milošte zvali Mur. U emigrantskom okruženju u to vreme, i u publicističkim tekstovima decenijama kasnije, raspredalo se da li Mur liči na Efrona ili Rodzeviča.
“U ovoj stvari, Marina je verovatno pogrešila. Definitivno mi nikada nije rekla. Možda nije želela da mi nametne odgovornost… Period mog života sa Marinom mi je veoma drag. I istovremeno, savest me je malo mučila: Mur, i sve to…”, reći će Rodzevič književnici Veroniki Loskoj u jednoj od retkih ispovesti.
Emocionalni Hariken
Veronika Loskaja piše kako su njeni sagovornici koji su se sećali patničke, tvrdoglave i burne prirode Marine Cvetajeve navodili spisak imena njenih poetskih, platonskih, epistolarnih, stvarnih ili izmišljenih “romana” i “ljubavi na udaljenosti od sto vrsta”. Spisak je dovoljno dug da se shvati koliko je teško odvojiti mit od stvarnosti čija tadašnja dijalektika izmiče moći razumevanja potomaka. Može se, piše Loskaja, samo reprodukovati ono što su različiti ljudi govorili o tim ljudima u to vreme. Ostalo će ostati tajna ličnog života svake osobe:
Konstantina Rodzeviča, Mandeljštama, Pasternaka, Rajnera Marije Rilkea… Pa onda Maksimilijana Aleksandroviča Vološina, pesnika krimskog kruga u čijoj kući je upoznala svog muža koji je imao razumevanja za njene emocionalne erupcije, a ona mu je bila zauzvrat privržena do smrti; kneza Sergeja Mihajloviča Volkonskog, reditelja, s kojim se Marina sprijateljila u novembru 1920. kada je radila u Pozorišnom odeljenju Narodnog komesarijata za obrazovanje u Moskvi; Konstantina Balmonta, prevodioca Edgara Alana Poa i Oskara Vajlda, narodovoljca i kadeta koji je u emigraciji napisao stihove u kojima biseri svetlucaju oko slova “K”, na koje počinju prezimena atentatorke na Lenjina, Kaplanove i atentatora na jednog čekistu, pesnika Keningsera u čijoj je kući na književnoj večeri zavolela Mandeljštama. Pa kneza Dmitrija Petroviča Svjatopolka-Mirskog i barona Anatolija Sergejeviča Štajgera, pesnika prve ruske pariske generacije, zatim Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog, majstora klasičnog stiha, oca poznatog filmskog reditelja Andreja Tarkovskog…
“A vreme će proći, nestaće osnova za ogovaranje, uvrede i zloba će biti zaboravljene, sitnice svakodnevnog života će preći u istoriju, a da se ne uvredi ničije sećanje. A pesme su”, zaključuje Veronika Loskaja, “postale javno vlasništvo”.
Vek kasnije, po neka mlada duša još peva: “Volim što nisam tvoj bol … i što ti moj bol nisi”.
Kada je 1973. u Beogradu štampana zbirka proznih tekstova Marine Cvetajeve, prevodilac Petar Vujačić je konstatovao da su do tada o ženama najdublje pisali muškarci, a da tek Cvetajeva pokazuje kakvi neslućeni slojevi postoje u, kako kaže, psihičnosti žene, slojevi koje tek treba da nam otkrije buduća ženska literatura. Ne ženska zato što bi je pisale žene ili što bi bila namenjena ženama, nego literatura u kojoj bi žena imala smelosti da misli kao žena i piše kao žena, te da nam otkrije to što je dosad ostalo neotkriveno.
Epistolarne ljubavi Cvetajeve, Pasternaka i Rilkea
Marina Cvetajeva je 1926. vodila intenzivnu prepisku sa Borisom Pasternakom i Rajnerom Marijom Rilkeom. Prema nekima, to je jedan od najuzbudljivijih dijaloga u istoriji književnosti triju snažnih pesničkih svesti tonom izrazito uzvišenim.
“Ono što ti pišeš o sebi, mogu i ja da pišem o sebi: ljubav, ljubav, ljubav sa svih strana. I to me ne čini srećnom… Odjednom su otkrili Ameriku: mene. Ne, ti meni otkrivaš Ameriku!” pisala je Pasternaku 22. maja 1926.
Za Cvetajevu je Rilke otelovljenje same poezije – ne pesnik, nego prirodna pojava, kao more ili vetar, visina posle koje nema dalje, samo tišina ili pad… Rilke joj 10. maja 1926. piše: “Osećaš li, pesnikinjo, koliko si me snažno osvojila, ti i tvoj okean, koji tako lepo čitam sa tobom? Pišem kao ti, i kao ti spuštam se iz rečenice nekoliko stepenica niže, u sumrak zagrada, gde svodovi tako snažno pritiskaju i miris ruža koje su nekada cvetale ostaje”. S Rilkeom se nikad nije srela, a doživela je pravi šok saznavši da je pismo koje mu je uputila krajem 1926. godine na njegovu adresu stiglo kad je on već ležao mrtav.
Marina Cvetajeva, tada u teškim materijalnim i psihološkim okolnostima, potiskivana na margine ruskog pariskog emigrantskog života, očekivala je da susret s Borisom Pasternakom u Parizu 1935. bude na “apsolutnom” nivou iz pisama, a opisala ga je kao “ne-susret”…
“Ne–susret” Marine Cvetajeve i Borisa Pasternaka u vreme antifašističkog kongresa pisaca za odbranu kulture
U noći 20. juna 1935. godine u Zagorjanku, blizu Moskve, gde je Boris Pasternak bio na odmoru, stigao je automobil. Njegova uznemirena supruga je obaveštena kako je naređeno da Boris Leonidovič bude odveden u atelje pisaca, gde je krojač iz Književnog fonda trebalo odmah da mu sašije odelo. Noću? Da, noću. To je bilo naređenje. Pasternak je već znao čemu tolika žurba: vlada ga je slala u Pariz na antifašistički Kongres pisaca u odbranu kulture, a on nije imao ni šta da obuče. Sašiti odelo za jedan dan ispostavilo se da je mnogo lakše nego se za kongres pripremiti. Tokom proteklih šest meseci bilo je mnogo razloga, i objektivnih i subjektivnih, da Pasternak, koji je bio u dubokoj psihološkoj i kreativnoj krizi, zapadne u stanje depresije.
Posle ubistva Sergeja Kirova, šefa lenjingradske partijske organizacije, usledila su hapšenja istaknutih ličnosti, ideološki progon u novinama i pozivi na povećanu budnost. S druge strane, sredinom 1930-ih, kao odgovor na širenje uticaja fašizma, svim komunističkim partijama koje su bile članice Kominterne naređeno je da formiraju koalicije sa političkim partijama koje su bile spremne da se suprotstave fašizmu. Time je zamenjena dotadašnja direktiva na osnovu koje su komunisti socijaliste i socijaldemokrate nazivali socijalnim fašistima.
U sovjetskoj kulturnoj diplomatiji u promociji boljševičkog evropejstva važnu ulogu tada je imao Ilja Erenburg, pesnik, romanopisac i esejista koji je proveo mnogo godina u Belgiji, Nemačkoj i Francuskoj. U inostranstvo su povremeno slati i drugi sovjetski pisci: Isak Babelj, Vladimir Majakovski… Petar N. Tolstoj, koji se iz emigracije vratio u Rusiju 1923, redovno je putovao u Nemačku, Italiju (1932), Francusku, Englesku, Čehoslovačku, Englesku, Francuska, Španiju (1935–1937).
Ilja Erenburg je tada kao pokretač kongresa, čija je platforma trebalo da bude u skladu s politikom okupljanja antifašista u Narodnom frontu, smatrao da je za tu svrhu Boris Pasternak bio dobar izbor: pravi pesnik, nepartijac sumnjiv moskovskim ideolozima, ali poznat na Zapadu po originalnosti svog umetničkog stila, tečno je govorio evropske jezike i izdvajao se iz mejnstrima socijalističkog realizma.
U Parizu ga je čekala komplikovana atmosfera sukoba na levici. Nedelju dana pre otvaranja kongresa, 14. juna 1935. dogodio se manji incident koji to ilustruje. Te kišne pariske večeri, mala grupa praških avangardnih umetnika, među kojima pesnik Viteslav Nezval, uputila se ka među boemima popularnom kafeu Klozeri de Lilas, na uglu bulevara Monparnas i Sen Mišel. Među njima je bio osnivač nadrealizma, vatreni pesnik Andre Breton, skandalima sklon. U tom trenutku Ilja Erenburg je izašao iz Klozeri de Lila, tek završivši večeru, a jedan od čeških umetnika koji su ga poznavali još od ranijih susreta u Pragu, izgovorio je njegovo ime. Andre Breton se stresao: “Gde je on?”
Stigavši Erenburga, zaustavio ga je nasred bulevara i, uzviknuvši “Gospodine, došao je čas obračuna!”, snažno ga je udario u lice. Razlog za taj izliv besa bio je Erenburgov članak pod naslovom “Nadrealisti”, objavljen dve godine ranije, 17. juna 1933. u moskovskoj “Literaturnoj gazeti”. U njemu je Erenburg optužio nadrealiste da se spolja prikrivaju Marksovim idejama, a da je njihov pravi program “onanizam, pederastija, fetišizam, egzibicionizam, pa čak i bestijalnost”.
Pasternakovo izlaganje na Kongresu je bilo usaglašeno sa Erenburgom. Pasternak je tvrdio da je izgovorio i rečenicu o tome da avangardnim piscima u doba revolucije nije bila potrebna organizacija, jer je pisac sam i slobodan, ali se ona nije pojavila u zapisniku ni u prevodu Andre Marloa.
Kad se sreo s Marinom posle antifašističkog Kongresa pisaca za odbranu kulture u doba sukoba na levici, a na koji je poslat iznenada, Pasternak je bio izgubljen, zbunjen i uplašen. Čak nije odgovorio na njeno pitanje da li da se vrati u Rusiju. Ustao je, otišao po cigarete i nestao.
Neki hroničari su taj susret tumačili kao lustraciju netrpeljivosti između pisaca u emigraciji prema piscima koji su ostali u Rusiji. U konkretnom slučaju nije bilo tako, ali toga je u to vreme bilo.
“Dragi Majakovski… eto vam Miljukova, eto vam mene, eto vam vas…”
Koegzistencija predrevolucionarnih glasnika novog doba različitih ideoloških i estetskih usmerenja posle građanskog rata u emigraciji se pretvarala u neprijateljstvo. Marina Cvetajeva je po bujici reči i dinamici stiha, po revolucionarnosti forme bila bliska Vladimiru Majakovskom. Ona ga je u zimi 1918. upoznala u krugu huligana tog vremena, izdvojila ga, osetila ga, iako je bilo teško i uvek je bila verna toj ljubavi prema njemu, piše Loskaja.
A u Parizu 1928, kadet Pavel Miljukov je prekinuo saradnju s Marinom Cvetajevom zbog članka u časopisu “Volja Rusije” o Vladimiru Majakovskom koga je tada prvi put srela: “Dragi Majakovski… Eto Vam Miljukova, eto Vam mene, eto Vam Vas. Ocenite eksplozivnu moć svoga imena…”
Pesnikinja mnogolika i sama
Kad je 1925. Marina Cvetajeva otišla u Pariz, novu intelektualnu prestonicu ruske dijaspore između dva rata, živela je bedno od pisanja, mahom proze koja je plaćana više. Ponekad je s ćerkom plela kape i prodavala ih. Sergej Efron je bio bolešljiv, nije imao stalni posao, bavio se izdavaštvom, radio svašta. Između ostalog, igrao je epizodne uloge u filmovima – jednom i zarobljenika koga streljaju crvenoarmejci – što se pokazuje kao samoispunjujuće proročanstvo.
U početku je u Parizu postojao “Komitet za pomoć Marini Cvetajevoj” u kojem su bili poznati ruski emigranti, poput filozofa Nikolaja Berđajeva. Ivan Bunjin ju je smatrao “raščupanom” mada je od Nobelove nagrade odvojio izvesnu sumu novca da bi joj se pomoglo. Čitala je poeziju tokom književnih večeri u kući pisca Leonida Andrejeva i Ane Ilinične u Klamaru, predgrađu Pariza gde se okupljao uski krug zagovornika ruske evroazijske ideje, a Sergej Prokofjev ponekad svirao.
Međutim, njena poetika i njeno ponašanje su se previše razlikovali od navika pariske grupe ruskih emigrantskih pesnika u kojoj su tada vladali Dmitrij Merežkovski, Zinaida Gipijus, Vladislav Hodasevič i Ivan Bunjin. Hodaševič je visoko cenio njene pesme, dok se melanholičnim akmeistima “pariske škole” ona nije sviđala. Vladimir Pavlovič Smirnov, profesor filoloških nauka sa moskovskog Literarnog instituta, piše u moskovskoj “Literaturnoj gazeti” da je u 17. godini Marina Cvetajeva stupila na književnu scenu u predrevolucionarno doba kada su u književnosti dominirali pesnici Srebrnog veka, pre svega simbolisti, ali da se ne može reći da je to bitno odredilo njen mnogoliki pesnički profil, koji je bio amalgam avangarde (ponekad sa futurističkim elementima), folklora, mitologije, emotivnosti, neuhvatljivog devojačkog šarma i disharmonična muzikalnost.
U svom članku “Marina Cvetajeva, pesnikinja tragične beskonačnosti”, ruska književna kritičarka Jelena Pogorelaja primećuje da je Cvetajeva od simbolista nasledila muzikalnost pesničkog govora; od akmeizma, pedantnu pažnju posvećenu svakodnevnim detaljima; a od futurizma, prepoznatljiv ritam govora, slobodu i sklonost ka neologizmima i neistraženim mogućnostima jezika. Petar Vujičić kaže da je tražila nova značenja u nasleđu narodne poezije, i to kako epske, tako i lirske, čak u prezrenim častuškama, u zaumnim slojevima vradžbina i zagovorâ, u građanskoj romansi; u celokupnom bogatstvu promenâ kroz koje je ruski jezik prolazio u svojim istorijskim fazama, od Slova o polku Igorovu, preko pesnikâ XVIII veka, do Puškina, Ahmatove i Aleksandra Bloka.
Cvetajeva je sebe definisala i kao “pesnikinju istorije”, a njene neoklasične tragedije u stihu Arijadna (1927) i Fedra (1928) imaju mitološku osnovu. A njoj nekada dragi Mandeljštam je pak 1922. u listu “Književna Moskva” napisao da je “najgora stvar u vezi sa književnom Moskvom ženska poezija”, a da su “za Moskvu, najtužniji znak rukotvorine Marine Cvetajeve”, čije “pseudonacionalne i pseudomoskovske” pesme o Rusiji karakteriše “loš ukus i istorijska lažljivost”. Cvetajeva je iz egzila u eseju “Moj odgovor Osipu Mandeljštamu” (1926) napisala: “To je ono što znači 10 godina izgnanstva. Zaboravila sam ne samo Mandeljštama, već i Rusiju…” Do smrti od srčane insuficijencije u tranzitnom logoru Sev-vostlag u Vladivostoku 27. decembra 1938, neposredno pre 48. rođendana, Mandeljštam nije više javno pisao o njoj.
Loskaja primećuje da je Marina Cvetajeva pokazivala patetiku, ne očaja već patnje, zato što je bila pesnikinja. Bila je, kaže, spremna da pati i umre za istinu, ali je bilo nemoguće definisati tu istinu. “Grizu me, ali to je normalno, na kraju krajeva, ja sam pesnikinja, a pesnici su omraženi i progonjeni.”
Reč “pesnik” joj je značila sve. Često je govorila da je pesnik osuđen na propast; osećala je svoju vezu sa velikim pesnicima: Puškinom, Ljermontovom, Jesenjinom, Majakovskim, ali je prepoznala da je njihova sudbina tragična.
Josif Brodski je govorio da je Cvetajeva izuzetno iskrena pesnikinja, možda najiskrenija u istoriji ruske poezije XX veka. Njena iskrenost je “iskrenost zvuka”, poput krika bola.
“Lepa? Ne znam. Možda. Vulgarna? Nikada!”
Ostavljala je utisak veoma vesele i hrabre žene kratke kose i “bretonskog” izgleda. Mada kratkovida, zbog narcizma je najčešće bila bez naočara.
Pušila je: u Rusiji – cigarete koje je sama motala; u inostranstvu – jake, muške cigarete, pola cigarete u jednostavnoj muštikli od višnjeve grane.
Bila je ponosna (Marinina ozloglašena gordost).
I imala je težak karakter, ponašala se arogantno.
Ogorčena zbog toga što je vodeći kritičar Adamovič nije cenio, govorila je: “Adamovič će se hraniti mojim izmetom”…
Jednom je citirala uticajnog pesnika ahmetistu Georgija Ivanova: “Lepa i vulgarna Cvetajeva…”, da bi rekla: “Lepa? Ne znam. Možda. Vulgarna? Nikada!”
Izvor: Vreme
