Пише: Жарко Марковић
Босна и Херцеговина држава је препуна имагинација и толико их је да је овај стубац прекратак да би све биле набројане.
Ипак, вриједи поменути неколико. Највећа имагинација која се тиче ове земље је њена „сувереност“. Иако се у њу многи заклињу, она практично не постоји и биће права фатаморгана све док из Сарајева не оде ОХР. А и након тога биће потребне године да се сувереност укаже. Ако се БиХ претходно не распадне.
Друга имагинација је борба против криминала и корупције те сукоба интереса, а трећа је такође борба, само овај пут против политичког утицаја на јавне набавке. Четврта имагинација је култура дијалога, пета поштени избори, шеста трећи ентитет и тако даље и тако даље… Високо мјесто на овом списку имагинација, одмах иза суверености, заузима оно што овдашњи политичари, готово сви медији и разне звијезде гранта зову – европски пут. Разлика је само у томе што су суверености пуна уста само сарајевским политичарима, док о европском путу говоре сви док им при томе говор тијела открива да ни сами не вјерују да то на шта мисле заиста и постоји.
Јер, БиХ није на европском путу. Није ни на европском путељку, макадаму, козјој стази. Подводити политичке процесе под плашт приче о европским интеграцијама је обмана у рангу прича о трећем ентитету, унитаризацији или независности. И то није кривица искључиво овдашњих политичара, већ превасходно Брисела. Свака прича о интеграцијама које воде према садашњој бриселској бирократији је трагикомична и то је свакоме ко жели да то види сасвим јасно, а да уопште не поставља питање како је, до ђавола, Бугарска члан ЕУ, а Украјина тренутно ближа том савезу од БиХ.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Дежурни критичари опозиције у Републици Српској већ годинама замјерају тој политичкој структури да не зна ништа друго него да критикује и напада. Тврде да никада ниједно рјешење нису предложили, јер га најчешће и немају и да опозиција овдје постоји углавном да би примала плате на рачун пореских обвезника и ништа не радила. Осим тога, замјерају им и да дјелују реактивно, а не проактивно, да политику углавном увијек диктира неко други, најчешће Милорад Додик, а онда они каскају за њим низом реакција чији ефекат на крају буде потпуно невидљив, осим на изборима када постане изузетно видљив кроз опадање броја гласова за најјаче странка опозиције.
Но, ево, и то се промијенило. Три странке из Српске које чине опозициони блок и које су по угледу на оне федералне већ добиле симболичан назив „тројка“, коначно су направиле први корак, покренуле неку иницијативу, отвориле неку причу па су другим странкама у земљи понудиле документ помпезно назван платформом, у којем су набројале све приоритете за које ће се залагати у наредном периоду те позвале друге да исте те приоритете подрже. А у документу редом су набројани приоритети: борба против корупције и криминала, те сукоба интереса, елиминација политичког утицаја код јавних набавки, култура дијалога, поштени избори, још неколико ставки и – европски пут. Имагинација до имагинације.
Предузети су и други конкретни кораци па су креатори документа са европским путем као саставним дијелом отворено о том путу разговарали ни са ким другим него са шефом дипломатије земље која је Европску унију напустила. И то на Ђурђевдан.
Никола Танасић: Нови „Чувари галаксије“ – ламент над смрћу Американе
Тајминг за састанак идеалан ако желите да поново изгубите на изборима. Јер, састајати се Енглезом и то баш на Ђурђевдан и рачунати на подршку Срба на изборима корисно је у истој мјери као и састати се са Кристијаном Шмитом, што се такође догодило прије три године. Ту врсту егзибиције без страха од губитка избора себи може да приушти можда једино Александар Вучић. Он може све па и да доведе Герхарда Шредера у Београд на дан годишњице НАТО бомбардовања. И да не претрпи озбиљније посљедице.
У овдашњој опозицији нема политичара калибра Александра Вучића, а не изгледа баш ни да их он подржава у томе што раде. Али, то је већ тема за неки други коментар.
Извор: Глас Српске
