Пише: Небојша Поповић
Генерална скупштина УН требало би да почетком маја разматра резолуцију о геноциду у Сребреници на предлог Њемачке и Руанде. Номинало је интенција да се 11. јул прогласи и убудуће обиљежава као – „Међународни дан сјећања на геноцид“. Након што је 24. марта симболично на дан када је 1999. године отпочела агресија НАТО пакта на СР Југославију, Парламентарна скупштина НАТО-а донијела одлуку да Косово добије статус придруженог члана те скупштине, чини се да се за српски фактор на Балкану спрема далеко тежи ударац. Избор да иницјативу о геноциду предложе Њемачка и Руанда дјелује поприлично цинично. За Њемачку стога што се ради о земљи која на својим леђима носи тешко бреме геноцида из Другого Свјетског рата, док је Руанда у супротној позицији – у питању је земља која је 1994. била жртва једног од најтежих геноцида у историји, када је у грађанском рату убијено 800.000 до 1.000.000 људи.
У оба случаја може се сматрати да апострофирањем баш трагедије у Сребреници, Запад жели ублажити и релативизовати како њемачку нацистичку кривицу, тако и кривицу европских колонизаторских сила које су биле значајан фактор који је својим дјеловањем допринио масакру у Руанди.
Треба ли казати да је читава ствар додатно морбидна, с обзиром да се одвија у моменту док предлагачи и стварни спонзори резолуције о Сребреници громогласно ћуте на драму која се тренутно одвија у Гази. У другом кораку, поменута иницијатива има снажну политички циљ да Србе обиљежи као геноцидни елемент, док би у односе између Срба и Бошњака био забијен тако дубок клин, да би поменутим народима дефакто била намијењена судбина интифаде. Но тако то изгледа одувијек бива – бистра вода на Балкану одвајкада се мутила са стране. Након што 2015. слична иницијатива на предлог Велике Британије није прошла због руског вета у Савјету безбједности, након девет година очигледно се није одустало од поменуте идеје, с разликом што ће се овог пута пресуђивати проста већина на Генералној скупштини УН.
И као да раздор и немир међу духовима у Боси и Херцеговини и Србији не доноси довољно муке, немогуће је не примијетити да ће поменута резолуција представљати и праву нагазну мину за власти у Црној Гори. Са једне стране ако се жели удовољити западним спонзорима пут на гласању је јасан. Са друге, ако се инсистира на минимуму трезвености и деликатности, Црна Гора ће зарад мира у кући морати да буде макар уздржана.
Ето једног од разлога зашто је руковођење дипломатијом мале земље која је осуђена да по најзначајним питањима суштински и нема свој став – мач не са двије оштрице него са шест. Јер када једном на крају дана, прођу (краткотрајне) функције и привилегије броји се само оно какве сте одлуке доносили и колико достојанствено сте се држали се у критичном тренутку.
