Митрополит немачки Григорије добитник је признања „Витез позива“ за 2024. годину, коју додељује удружење експерата LEX.
„Ова награда ме истовремено и радује и растужује. Радује ме јер њено постојање већ 18 година потврђује да су истина и част још увек препознате као врхунски идеали. Растужује пак јер је број оних који се тим идеалима доследно руководе очито недовољно велики, те их је потребно издвајати и награђивати за оно што би заправо требало да се подразумева“, казао је на Великој сцени Народног позоришта у недељу у Београду, где му је, уз још неколицину истакнутих српских стручњака, уручено признање.
Нагласио је да је у речи „витез“ садржано сво господство и одважност једног народа и његових истакнутих појединаца током историје: достојанство и часност, племенитост духа и, надасве, спремност на одрицање од сопственог добра и привилегија у корист других и за друге, у корист оних који то добро и привилегије немају.
„За тај чин одрицања потребно је изаћи из себе, надвладати сопствене себичне пориве и потребе и на прво место и изнад свега ставити опште добро и узвишене циљеве. Једино се из тако несебичног духа рађају племените идеје и дела. Такав несебичан дух, пун потенцијала за племенита дјела, пројављује се данас међу овим младим људима, студентима и ђацима, који се залажу за опште добро, и то баш онда када смо помислили да витезова више нема или да их је остало врло мало“, казао је владика Григорије.
С њим смо управо на Студентском тргу у Београду разговарали о витештву и Косову, о томе како сагледава ова два појма.
Да ли витез као појам носи данас онтолошко значење у савременом друштву или само тежимо да му одредимо метазначење?
У свом обраћању поводом уручења признања поменуо сам управо то да реч витез има
вишеслојно значење, те да је у нашем народу – бар сам ја на таквом уверењу одрастао а видим да је слично и код других народа – витез увек неко ко је борац за част. Борац пре свега за друге, јер он никада није борац само за себе. Због тога је заиста била част примити поменуту награду, премда верујем да многима звучи архаично када поменемо реч витез у нашем времену.
Међутим, мислим да је баш наш народ значењски однеговао ту реч и дао јој онтолошко значење. Због тога је она веома лепа и значајна, те би било добро да млади људи желе да буду витезови, и то у најдубљем смислу те речи. Мени увек на ум пада један наш истински витез, Стефан Лазаревић, који је био витез не само по имену и звању него и по животу и понашању.
Ко су данашњи витезови за Вас?
Видим их – то, наравно, увек извире из моје теолошке перспективе, из мог учења и веровања – у онима који штите немоћне. Дакле, у храбрим мајкама, храбрим сестрама, храбрим радницима и сељацима, међу храбрим људима који раде у тужилаштву, судству, међу храбрим лекарима, професорима, храбрим студентима и ђацима. То је оно што, у ствари, даје тој речи огромну снагу и димензију – помисао да је узвишено бити витез и да се за то треба борити. И оно што је још важније, то може да буде свако. Када кажем свако, мислим свако у свом позиву, било да је ратар или академик.
Шта је Косово у том смислу за Вас, и какво Косово видите сутра?
Косово је за мене земља витезова, било је то у прошлости, али је то и сада. Оно што је још битније, ми мислимо да је данас на Косову потребно да буду Марко Краљевић, Милош Обилић и Девет Југовића, али заборављамо да можда заиста тамо, међу тим преосталим народом, постоје такви људи баш у овом смислу о којем сам малопре говорио. Витез је свако ко је још увек на Косову, јер просто је – знамо то врло добро – данас много тешко бити на Косову.
Владика Григорије о студентима у протесту: Поново неко говори из срца, то је велика нада
Да се сусретнете с Аљбином Куртијем и Вјосом Османи, шта бисте им казали?
Рекао бих им да на Косову немају никог ближег од нас и да ми немамо никог ближег од њих, те да морамо међусобно разговарати. Они с нама и ми с њима. Да морамо разговарати дуго и отворено. Да морамо разговарати о нашим ранама, о нашим несугласицама, да морамо разговарати о нашој будућности, јер истина је да једни без других немамо будућност.
Може да прича председница Косова с председником Америке, Француске, Италије, исто тако и председник Србије, али они морају да причају првенствено једни с другима, искрено и отворено, ма колико то болело.
На измаку смо календарске 2024. Да ли је она по догађајима у свету била ближе ђаволу или Богу?
На једном месту у Светом писму стоји да овај свет лежи у злу (1 Јн. 5:19), али то није крајња категорија, то није трајно и коначно стање. Завршава се једна година, али борба између добра и зла се наставља.
Шта је ова година посејала за следећу?
Пре свега то што се појавила младост која ће да се бори за живот, за правду и достојанство – то су наши студенти и ђаци. За мене је то нешто најлепше што се могло догодити на крају ове страшне године, у овом слуђеном свету у којем живимо и у овој слуђеној земљи. Та младост која је разборита, која зна шта прича, која зна шта хоће – она је наша највећа нада.
Ево нас овде на Студентском тргу, да сте сада у центру Косовске Митровице, и у метохијским селима, шта бисте поручили Србима?
Поручио бих им да су их, нажалост, сви оставили осим Бога.
Хвала што сте говорили за КоССев.
Извор: KoSSev
