Пише: Милорад Дурутовић
Писци каткад жале што данас не постоји књижевна критика, као да то њиховом стваралаштву одузима неку посебну драж. Могло би се рећи да је ријеч о извјесној патетици која не заслужује много пажње. Ипак, осјећај да критике нема − барем не у класичном смислу − и да то писце понекад доводи у неповољан положај, у суштини је тачан. Но, тај се проблем може сагледати и из другачије перспективе.
Историја културе памти књижевност без имена; зашто би, онда, било трагично запамтити и књижевност без критичара?
Корпус текстова старе Кине, које смо тек накнадно препознали као књижевност, средњовјековна дијачка књижевност, чију смо естетску вриједност касније спознали, као и усмена књижевност − све је то опстало без свијести о ауторству, без потребе да име аутора има јавни углед. У усменом стваралаштву аутор се схватао искључиво као институт колектива или као посредник између текста и свијета богова. Текстови из различитих епоха и култура ушли су у књижевну традицију, такорећи мимо институција, критичара, па и мимо имена аутора. У том се контексту може призвати и структуралистичка идеја: текст је аутор. Узгред речено, згодно оправдање за овај вијек, који доноси ауторску симбиозу човјека и машине, и тиме додатно релативизује појам ауторства.
Било како било, дуговјечност дјела условљена је његовом унутрашњом снагом, а не церемонијалном подршком или тренутним трендовима. Ни најбоља критика не може од слабог текста начинити ремек-дјело; може му само привремено повећати видљивост или произвести привид значаја. Историја књижевности познаје мноштво таквих случајева. Ко данас, примјера ради, памти академског пјесника Жака Делила? Мало ко. Насупрот томе, Шарл Бодлер, у своје вријеме оспораван, данас је неупитна величина.
Свјестан сам могућих приговора. Постоје примјери који би могли потврдити да је књижевна критика имала пресудну улогу у препознавању и вредновању појединих великих аутора.
Међу познатијима је Момчило Настасијевић, који данас важи за једног од највећих српских пјесника XX вијека, али је као такав афирмисан прије свега кроз књижевну и универзитетску критику. Но, то је изузетак, а не правило. Додуше, то може бити схваћено и као модерна и постмодерна авантура књижевности, која се поступно кретала ка аутореференцијалности и тиме постајала све мање проходна за просјечног читаоца, неспособног или неспремног да прати сложене поетичке заокрете. Отуда се наметнула мисао да је критичар понекад потребнији читаоцу него писцу, нарочито у ери хиперпродукције.
Критичар − под условом да посједује развијено чуло укуса и искуство читања − могао би тако разликовати трајне текстове од пролазних амбиција и афера.
Милорад Дурутовић: Можда се само славни људи рачунају у Црногорце
Да критика није пуки пратилац књижевности, већ њен активни саговорник, наслућивали су још Џојс и Борхес. Идеалан критичар − „који пати од идеалне несанице“ (Џојс) − био би онај који открива и оне слојеве текста којих аутор није морао бити свјестан или који омогућава нова читања старих текстова. Без таквог посредовања можда ни сам Његош данас не би био наш савременик.
Међутим, улога књижевног критичара данас је постала оптерећујућа, будући да је потреба за њом регулисана законодавством дигиталне културе, која је оцјењивање дубине замијенила оцјењивањем површине текста. Квантитет − на примјер, број лајкова − преузео је примат над квалитетом, односно над бројем стварних читања. Број приказа и озбиљних рецензија потиснут је ранг-листама, најчешће профилисаним према интересима комерцијалних издавача. Као да се некадашњи поредак изврнуо наглавачке.
Некада је било потребно прво написати добру пјесму или роман; данас је, чини се, потребно најприје обезбиједити видљивост, изградити јавни имиџ, или популарност, па се тек онда латити посла.
Ако из тог угла размотримо ко су доминантни аутори нашег времена и којим жанровима припадају најчитанији текстови, лако је уочити да аутори често претходе својим дјелима − било да је ријеч о естрадним, политичким или дигитално профилисаним личностима. Прецизније речено: данас слава аутора претходи настанку дјела. Дјело постаје секундарна творевина, тржишни дериват већ постојеће препознатљивости, а не резултат дуготрајног рада и исцрпљујуће посвећености тексту.
Рекло би се да је маркетинг побиједио естетику и етику.
Књижевност постаје предмет процјене бизнис-ризика. Могао сам такве аномалије препознати радећи у комисијама Министарства културе. Аутори су на конкурсе достављали по неколико страница својих списатељских идеја, и ако би нека прошла селекцију, а то значи добила финансијска средства, лако би, изгледа, написали књигу.
Све се, дакле, промијенило. И пореметило.
Данас готово незамисливо дјелује чињеница да је Иво Андрић неке од својих најбољих књига писао деценијама. Још апсурдније може звучати податак да је Васко Попа своју „Велеградску песму“, која садржи тек неколико стихова, писао неколико година. Такви примјери данас више не служе као мјерило, већ као анегдота из неког другог, споријег свијета.
То, међутим, не значи да је спорост изгубила смисао, већ да је брзина постала мјера квалитета, па чак и самог живота. Сажете форме све чешће нису резултат кондензоване мудрости, него посљедица убрзаног осипања смисла. Она стара изрека − „Немам времена да напишем кратко писмо“ − није изгубила своју мудросну вриједност; прије би се рекло да се преобратила у сопствену супротност: „Немам времена да напишем студију, па ти шаљем резиме.“
Извор: РТНК
