Пише: Вук Бачановић
Вијест да су љубитељи глазбеног изричаја Марка Перковића Томсона на главном тргу у имотском огрнули кип пјесника Тина Ујевића усташком заставом ХОС-а са натписом „За дом спремни“ изазвала је стереотипни шок, невјерицу и згражавање у регионалним медијима лијево-либералне провениенције. Многи су се тим поводом присјетили да је Ујевић, боем и побуњеник, превасходно био југословенски пјесник, а уредници и новинари појединих медија у Србији су се потрудили да се присјете његових стихова посвећених Србији из 1918:
Данас пламсаш само од крви најбољих
што су мачу дали своја тела справна;
блештећи у духу и у чистој вољи,
божанствена, Света земљо Православна;
Сарајевски грађански медији су, наравно, прескачући подсјећање на овај дио Ујевићевог опуса, такођер наступили у свом маниру агит-проповског морализма, осудивши неукус Томсонових обожаваоца и њихово иживљавање над ликом и дијелом славног пјесника који је дио свога живота провео и у Сарајеву. Па ипак у Имотском се није догодило ништа што би одударало од глобалног манира пост-истине и блататне редукције чињеница. Ако је Бењамин Нетањаху херој слободног свијета који заслужује буран аплауз у америчком Конгресу унаточ садистичком уживању у ужасној смрти десетина хиљада невиних људи, ако је палестинско новорођенче којем је израелски пројектил откинуо главу заправо потенцијални опасни теориста, ако је Степан Бандера симбол украјинског хероизма, а не нацистички колаборатор и идеолог геноцида над Пољацима и Јеврејима, ако све може функцинисати по принципу свијета с оне стране огледала, онда у имагинарном постмодерном усташком строју не мора стајати само Тин Ујевић, већ се у њега може угурати буквално свако без обзира што у животопису нема ништа што би га повезивало са тим варварством.
И обрнуто, онај који у животопису нема ништа осим усташтва и, сљедствено таквој идеологији, почињених звјерстава, без икаквих може стајати у реду стварних и имагинарних хероја бораца за суживот и грађанско друштво засновано на конвенцији о правима човјека. И заиста док усташе у Имотском праве усташу од Тина Ујевића, босанскохерцеговачки грађански политичари од декларисаног усташе, заповједника ХОС-а, Блажа Краљевића праве борца за грађанску БиХ. Иако је овај ратни злочинац, чији је циљ било обнављање НДХ, наредбодавац паљења Саборне цркве Свете Тројице у Мостару у јуну 1992., минирања спомен-костурнице жртава усташког покоља из 1941. у Пребиловцима, оснивач конц-логора Дретељ у којем су мучени и убијани српски цивили из долине Неретве, иако је његова војска минирала турбе пјесника Османа Ђикића јер се изјашњавао као Србин, а споменик Алекси Шантићу сурвала у Неретву, већина сарајевских грађанских политичара га сматрају херојем, јер је, између осталог, носио чин генерала АРБиХ који му је додијелио Алија Изетбеговић. Овај злочинац који је, скупа са неколицином сабораца, убијен у међуусташком сукобу за превласт у Херцеговини, у близини Стоца има спомен обиљежје, на којем је угравирана истовјетна хералдика са заставе којом су љубитељи Томсонових нота огрнули кип Тина Ујевића у Имотском, она на којој је исписан слоган којим је Краљевић до смрти поздрављао своју војску: „За дом спремни“. Споменик Краљевићу и саборцима, Хрватима и муслиманима, подигнут је под покровитељством Хрватског народног сабора и предсједника ХДЗ-а БиХ, Драгана Човића и јавности представљен на исти дан када и огртање Ујевића. Уз благослов мјесног римокатоличког свештеника и љубушког имама који је Краљевићеве саборце назвао шехидима, дирљив говор је одржао и федерални министар за борачка питања Неџад Локмић из Социјалдемократске партије БиХ, која за себе тврди да баштини тековине НОБ-а. Локмић је за Краљевића који само сплетом околности није постао дио терористичке усташке Бугојанске групе која је 1972. убачена у СФРЈ, рекао да су „положили животе за демократску, цјеловиту државу БиХ“ и да „њихова борба треба да буде симбол живљења у БиХ“. Дакле, истог оног Краљевића који је више пута истицао да „Срби морају нестати“.
У Црној Гори је стање далеко језивије од политичке рехабилитације проусташких идеолога Савића Марковића-Штедимлије и Секуле Дрљевића. Циљ који су више него транспарентно зацртали представници такозваних грађанских политичких партија, од Локмићевих колега из ДПС-а и СДП-а, до њихових безначајнијих деривата, настојећи, као Томсонова омладина Тина Ујевића, у усташком налик србомрзачки строј постројити свакога ко је у црногорској историји нешто значио, од Светог Петра Цетињског до бораца НОП-а. Баш као што је имотској црнокошуљашкој омладини залуд цитирати Ујевићеву поезију о српском мирном челу под претњом ужаса, тако је удионицима црногорске пост-истине, узалуд предочавати историјске документе о било коме кога су постхумно постројили у част својих бизарних наратива о Србима као страном тијелу и освајачима у властитој земљи, штовише земљи насталој на српској државотворној мисли и историјском искуству. Примјена хрватске националистичке методлогије memoriae damnationis у Црној Гори је превазишла тзв. грађанске лијево-либералне ителектуалце који су некада уживали Туђманово гостопримство попут Јеврема Брковића, а данас попут Милорада Поповића гостују по загребачким транспарентно усташким емисијама као што је Бујица, или их се, попут Александра Дамјановића може видјети у друштву кловновских шовена као што је Анте Пркачин.
Сада црногорска грађанска лијево-либерална омладина, заслијепљена мржњом пада у колективни транс слушајући Томсоново углазбљено хушкање и то не у некој забаченој селендри, већ у пријестолници – Цетињу. Више уопште није тешко замислити да се овакав скуп, у част Томсоновог концерта, организује у Његошевом маузолеју на Ловћену и да том приликом владичин кип, Ивана Мештровића руку дјело, буде заогрнут заставом ХОС-а док разни лијево-либерални политичари узвикују „За дом спремни“ објашњавајући да то није тај поздрав и да се ради о нашем дому у Европској унији.
Док у некој прашњавој и заборављеној библиотеци, ђаче које је презрело медијско бјесомучно испирање мозга споро чита и упија Ујевића:
Јуче ти си била моћна и велика,
и за усне деце млеко, мед и вино,
док се не сруше под градом челика
груди твоје деце, српска домовино.
