У недељу, 30. јануара 2022. године, у Цариграду је са посебном свечаношћу прослављен празник Три јерарха и покровитеља просвете. Цариградски патријарх је у својој празничној бесједи подвукао везу васпитања нације са славним личностима три јерарха и велика богослова, који су у свом лицу спојили класично образовање са хришћанским искуством и теолошком мудрошћу, стварајући основ наше душе и идентитета.

У својој бесједи патријарх је даље истакао:
„Од великих отаца учимо колико је посао васпитања, захтјеван за учитеља и ученика. Ово је посебно актуелно данас, када свеобухватни педагошки хуманизам гледа на образовно усмјеравање и дисциплину као на укидање слободе и препреку за срећу дјеце. Доминирају ријечи самоостварење, аутономија, сопство, индивидуална права, успјех, задовољење потреба и слично, док изостају одговорност, обавеза, дужност, опште добро, солидарност.
Вриједна традиција и достигнућа човјечанства се пољуљани. Образовање као да није заинтересовано за развој духовне природе човјекове, не окреће га ка пресудним и битним стварима ј људском животу. У данашњој средини омладина није заштићена од савремених изазова, нити је адекватно припремљена да на вријеме преузме одговорност за борбу за живот, за одбрану слободе, за заштиту стваралаштва, за очување традиције и сопствене личности.
Наши стари преци су мудро истицали да основна сврха васпитања није да омогући младима да стекну оно што желе, већ да желе оно што треба, а оно што треба је добро.
Три јерарха су проповједници просвећене слободе као избора добра и чињења добра. Очигледно је да масима „радим оно што желим“ није истинска слобода, већ знак духовног и егзистенцијалног пропадања.
Свете мошти Три јерарха чувају се и часно им се поклањамо у овом светом Патријаршијском храму, који испуњавају својом неизрецивом благодаћу и величанственим мирисом Васкрсења и Раја, спасавајући кроз Литургију Цркву од секуларизације, упућујући народ Божији на „град који долази“.
(…)
Ми нисмо политичари, економисти или социолози. Црква се не бави политиком у ужем смислу. Али њено свједочење, њен допринос заштити слободе и правде, њена борба за мир и солидарност и заштита творевине доприносе хуманизацији политичког живота.
Очигледно, нема „краја политике“ и борбе за бољи свијет. Стога је Црква позвана да у сваком тренутку артикулише сопствено човјекољубиво свједочанство, да промовише хришћанску дужну марљивост, моралну и друштвену одговорност економских чинилаца и потребу да се у томе комбинује ефикасност са социјалном правдом.
Не може се говорити о напретку када се фалсификује људскост и угрожава друштвена кохезија и интегритет творевине. „Напредак у науци, демократизацији и економском развоју мора да иде руку под руку са поштовањем духовних вриједности.“
Извор: Етос
