Приказ књиге Бранко М. Радовановић, Светосавље. Историја и богословље, Глас Цркве, Шабац 2025, стр. 302.
Пише: Милош М. Милојевић
Књига Бранка Радовановића Светосавље. Историја и богословеље објављена је, како стоји у њеном поднаслову, за осамсто педесету годишњицу од рођења светог Саве. Седма стогодишњица од његове смрти, 1935. година, била је једна од прекретних тачака за идејно разбуктавање и грањање онога што се подводи под светосавску мисао. Те године жустрог и полетног интелектуалног живота у српској средини, и шире, у југословенској држави, обремењеног политичким морама и ковитлацем оштро супротстављених идеологија једна су од средишњих тема Радовановићеве књиге.
Међутим, њен тематски и хронолошки опсег је много шири. То је једна од најкориснијих страна ове књиге, али и извор неких њених мањкавости. Нјабоље их је претрести на почетку приказа: аутор је настојао да се позабави изузетно широким опсегом тема. И, неизбежно, утисак је да се о много чему могло писати подробније, да је претресање литературе могло да се остави за нека друга, одвојена поглавља, или да је структура књиге у већој мери могла да се подреди идејним струјањима двадесетих и тридесетих година двадесетог века, уз пажљиву егзегезу рада аутора којима се бави, Теодора Титова, Владимира Вујића, Димитрија Најдановића, и на крају владике Николаја Велимировића и Јустина Поповића.
Но, рад оваквог обима и тематског захвата нужно изневерава поједина читалачка очекивања. Разочарању не би требало допустити да навуче застор над вредношћу књиге: за почетак, њен аутор је прибрао и претресао огромну светосавску литературу, радове историчара, историчара уметности и књижевности, богослова, филозофа, политичких социолога. Библиографија о светом Сави је била огромна и у првим деценијама двадесетог века, сада је она, без стручне помоћи (и електронског претраживања) несавладива. Радовановић је, успео да у свом истраживачком раду пружи један такав водич. Осим што је посреди користан водич то је и пресек историјских и богословских истраживања претходних неколико деценија, и омаж ауторима који су истраживали српску средњовековну историју и посебно историју богословске мисли у српској средини и историју српске цркве. У том смислу, ова књига представља приручник. Свака њена тематска целина позива на подробније читање и даље истраживање.
Тематски обухват књиге, као што смо назначили, је огроман. Радовановић отпочиње излагање полазним тачкама утемељења светачког култа архиепископа Саве Српског – упокојењем и преносом моштију. Свака од тих тачака била је предмет вишеструког и полемичног истраживачког рада и Радовановић на страницама своје студије вешто и сажето приказује гледишта ранијих истраживача. Милешева је средишњи топос овог раног светачког култа. „Милешевски светосавски лик, дакле, остаје једна читанка светосавског изгледа, особина и значаја целокупног светосавског култа чији је милешевски лик и манастир Милешева наупитни почетни и прогресивни замајац како у религијско-националном корпусу кор Срба, тако и у свехришћанском светосавском значају“, пише Радовановић.
Вук Бачановић: Свети Сава између српског и бошњачког примитивизма
Светосавски култ је, међутим, и прворазредна политичка чињеница средњовековне Србије. Он пружа, у вековима променљивих политичких прилика, раздеобе земаља и једва прозирних верских прилика, симболичне ресурсе. Тим ресурсима се прибегава широм простора који се, да бесрамно плагирамо израз Дмитрија Оболенског, може назвати српским средњовековним комонвелтом. Тај процес је динамичан и двосмеран: садржаји црквеног култа утемељили су једну заједницу, омеђали је, али је и та заједница, у крхким и променљивим приликама свог политичког трајања осмишљавала култ, пребирала по његовим фрагментима осмишљавајући саму себе. Тај динамизам, који нам често измиче, може се наслутити док се нижу подаци и личности из Радовановићеве студије: архиепископи и краљеви, милешевски монаси и римске папе, млетачке дипломате и француски путописци.
Симболични ресурси – послужићу се опет једним изразом који је профанији него што тема налаже – преносили су се у нове средине у којима је обитавала српска православна заједница и били су битан садржај њеног колективног реконституисања у новим политичким оквирима. Но, како Радовановић бележи, позивајући се на велику истраживачку традицију, садржаји светосавског култа прелазе конфесионалне границе – и у сплету прилика, са простора обележеног сучељавањем муслиманске Османске и римокатоличких империја, Хабзбуршке и Млетачке, продиру и у римокатоличку књижевну и богословску традицију: Иван Томко Мрнавић написао је на латинском језику Савину биографију 1631. а о њему пише и римокатолички бискуп Андрија Змајевић. Ова дела, између осталих, послужиће као покушаји надконфесионалног артикулисања светосавља у новим политичким околностима, насталим неких триста година касније.
Радовановић бележи подробно како је светосавски култ задобио средишње место у политичком и верском конституисању Срба, као одељене православне заједнице унутар Хабзбуршке монархије. Поштовање светог Саве било је присутно и раније – у манастиру Кувеждину, задужбини Стефана Штиљановића, чија је црква била посвећена Светом Симеону и Светом Сави. Међутим, за превасходство поштовања светог Саве у Карловачкој митрополији од важности је, како истиче Радовановић, деловање патријарха Арсенија IV Јовановића. По његовој поруџбини Христофор Жефаровић је 1741. године израдио бакрорез Свети Сава са српским светитељима дома Немањина, поклон поводом устоличења царице Марије Терезије (1740-1780). Светитељи дома Немањина овде су послужили као политичко-верска идентификација. Архијерејски Синод је, 1774. године, у Карловцима одлучио да празник Светог Саве успостави као национални верски празник Срба у Хабзбуршкој монархији.
Карловачки период светосавског култа, о којем Радовановић пише, остварује се у друштвеним и црквеним приликама црквено-школске аутономије: у Араду 1806. године забележено је црквено-народно прослављање светог Саве, на подстицај Саве Текелије. У деветнаестовековним политичким приликама, у Хабзбуршкој монархији и настајућој модерној српској држави уочава се појава дуализма у разумевању личности Светог Саве: прославља се и као светитељ али и као историјска личност, политички делатник. Тај дуализам биће извориште различитих расправа, несугласица и спорења које се без много новитета, периодично понављају у различитим приликама: деветнаестовековној Србији, Краљевини Југославији и, на крају, у савременој Србији и њеној електронској инкарнацији на друштвеним мрежама.
Милош Лалатовић: Свети Сава, Светосавље, дух овога свијета и фолкославље
Свети Сава је овде својеврсно огледало: загледани у једну временски удаљену личност чак и скрупулозни истраживачи активистички учитавају своје преокупације и идеолошка уверења. Радовановић вешто читаоца води кроз уочавање ових предубеђења, секуларних интелектуалаца и политичких активиста деветнаестог и прве половине двадесетог века.
Динамично обликовање једне традиције у деветнаестом и почетком двадесетог века после Првог светског рата ушло је у још динамичнију и разуђенију фазу. Наиме, године међуратне српске и југословенске егзистенције нису обликовале само ситничаве политичке распре већ и једно идејно превирање, сумњичавост према изгледима представничког, грађанског и либералног поретка и критику секуларизма који се пројављује у разним идеолошким облицима.
Ту, пратећи Радовановићево излагање, можемо да запазимо да светосавски култ има барем два различита појавна облика: једно је свечани и институционални, који негује обједињена Српска Православна Црква и један латерални, субверзивни који се обликује изван главног тока политичког и интелектуалног деловања. Управо ту, како интелектуална кретања преплићу са политичким и друштвеним сукобима, светосавље се обликује у одговор на кризу модерности.
Радовановић бележи да сама кованица светосавље по свој прилици потиче од Димитрија Најдановића. Он ју је, међутим, приписивао неименованом богословима коју су стварали десетак година пре Другог светског рата. „Светосавље је наша скорашња спретна кованица. Брзо се и спонтано одомаћила. Она је само омен за нумен православља“, писао је Најдановић у једном од својих позних радова 1973. године. Од 1932. године објављиван је часопис Светосавље – Орган студената Православног богословског факултета.
Аутори који су писали за часопис Светосавље и које Радовановић истиче као кључне ауторе светосавског интелектуалног покрета били су под утицајем мислилаца који се, у ширем смислу, могу подвести под критичаре модернистичких идеологија – Анрија Бергсона, Освалда Шпенглера и Фјодора Достојевског. Достојевски и његов религијски антропоцентризам имали су велику улогу у обликовању свих мислилаца овог круга. Радовановић пише да је Николај Велимировић још 1912. објавио студију Ниче и Достојевски у којој супротставља Ничеовог натчовека и Достојевсковог свечовека. Касније, 1920, објавио је студију Речи о Свечовеку , у Београду, у издавачкој књижари Светислава Б. Цвијановића. Временски је блиска и студија Јустина Поповића Философија и религија Ф. М. Досотјевског објављена 1923. године.
Радовановић у посебним одељцима приказује интелектуалне биографије и разумевање светосавља код Владимира Вујића, Теодора Титова и Димитрија Најдановића. Најдановић је био снажни критичар секуларистичких идеологија, међу њима и комунизма, држећи да су део једног процеса који води до апотеозе, култа пролетера али без Бога. Најдановић и други мислиоци ове интелектуалне струје тако су критикујући секуларизам своје епохе, критиковале секуларни свођење светог Саве, његово измештање из православног, аскетског и монашког оквира и редуковање на законодавно, државно или просветно деловање уподобљено узусима модерне, пост-просветитељске државе. Као што су критиковали политички и друштвени детерминизам своје епохе тако су ови аутори критиковали и свођење личности светог Саве на секуларној култури прихватљиве аспекте његовог деловања.
Најдановић је, са православног становишта, покушао да пружи критику тоталитарних идеологија које су обоготворавале нацију. Писао је да је у Немачкој и Италији дошло до „васкрсавања древног религијског култа Цезара који је довео до цезаробоштва и противхристовског антропоцентризма“. То је „довело до нациолатрије и обожења нације у ничеанско-цезаристичком самобоштву и човекобоштву“, писао је Најдановић у раду Светосавска паралипомена који Радовановић истиче као један од средишњих текстова светосавског идејног покрета.
Радовановић објашњава да је за Најдановића светосавље активизам есхатолошког усмерења, односно одређујући смисао укупног народног па и политичког живота. Најдановић, слично другим критичарима модерности после Првог светског рата, одбацује редукционизам и апсолутизацију политичког, задржавајући коначно исходиште у религијској, есхатолошкој сфери.
Други, мање познатији мислилац чија светосавска промишљања Радовановић тумачи је Теодор Титов, руски емигрант и предавач на Православном богословском факултету. Одређујуће, објашњава Радовановић, код Титовљевог разумевања делатности светог Саве јесте подвиг угледањем на Христа. Титов је обрисе политичког деловања светог Саве одређивао као пансловенски филитизам те је истакао важност превода Номоканона као почетка једне знаковите правне традиције међу Словенима.
Владимир Вујић, трећи мислилац чијим се делом Радовановић позабавио прошао је нешто друкчији пут мисаоног сазревања. Био је ученик филозофа Божидара Кнежевића, те преко њега под утицајем француског филозофа Анрија Бергсона и америчког филозофа Вилијама Џејмса. Вујић је такође био под Ничеовим утицајем, те је у својим раним радовима оштро критиковао хришћанско учење. Радовановић указује на његово темељно одбацивање хришћанске антропологије, пошто је пад, њено средишње учење, сводио на антрополошку мањкавост, одричући му онтолошки значај.
Међутим, како пише Радовановић, позивајући се на истраживања Владимира Димитријевића, на Вујића је снажан утицај оставила Православна народна хришћанска заједница, богомољачки покрет. Тај утицај водио је ка његовој религијској конверзији.
Вујићево, пак, интелектуално кретање, било је одређено утицајима Фјодора Достојевског и Освалда Шпенглера. „Вујић ће у потпуности прихватити методологију немачког философа, када објашњава да јужнословенска култура не почива на западноевропских идејама о знању као моћи, већ да је она хришћанско-византијски утемељена на свечовештву“, пише Радовановић.
Радовановић као средишњи рад Вујићевог светосавског опуса истиче чланак Повратак Сави Светитељу у којем овај критикује анхрону редукцију светог Саве те инсистира на његовом светитељству као полазног тачки у разумевању светосавске традиције. Вујић у овом рату оштро контрастира светог Саву спрам Доситеја Обрадовића и владике Петра II Петровића Његоша – „ако доситејевско тумачење рационализује Светог Саву, онда га његошевско тумачење национализује“, објашњава Радовановић.
Вујић је у подвлачењу ових контраста био врло оштар, и делује да је снажној полемичности свог дела подредио потребу за нијансирањем. Занемаривање нијансираности, можемо наслутити из Радовановићевог текста, посебно је снажно код тумачења Његошевог, вишеслојног и идејно разгранатог дела. Упркос томе што су у српској књижевној средини већ постојала два издања студије владике Николаја Велимировића Религија Његошева (1911, 1921).
Вујић је, критикујући Његоша, као конзервативни, десничарски и антимодернистички мислилац, заправо критиковао преимућство нације над личношћу. Да ли је Његош погодно огледно поље за управо овакву критику остаје тема за додатно читалачко промишљање.
У својој студији Радовановић, као што су мислиоци светосавља критиковали редукционистички приступ личности светог Саве и укупности његовог духовног наслеђа, оповргава редукционистичко свођење ових мислилаца на идеолошке формуле, било да потичу из либералне или левичарске, комунистичке, мисаоне и политичке традиције.
Несводиво приказивање њиховог положаја и деловања у једној историјској епохи добра је прилика да се проникне и у интелектуалну и друштвену историју те епохе, са свим њеним морама, страховањима и распрама, које не би требало да обремењујемо неизбежно парохијалним формулама нашег времена.
На крају, пишући о раду Јустина Поповића, као својеврсној вези између светосавског круга предратне епохе и савремености Радовановић се детаљно позабавио његовом студијом Светосавље као филозофија живота. Радовановић бележи да је у овој студији Јустин Поповић извео синтезу својих ранијих антрополошких, богословских и филозофских промишљања сједињујући различите теолошке и филозофске утицаје у појам светосавље. Његов опус обликовао је средишње личности Српске цркве у другој половини двадесетог и на почетку двадесет првог века. Разабирање кључних светосавских теолошких тема у последњем делу студије Бранка Радовановића пружа увид у интелектуалне биографије и поједине аспекте стваралаштва ових делатника.
Студија, укупно, одаје утисак да је потребно подробније испитивати светог Саву као богослова те да су му, упркос вишегенерацијском напору, истраживачи у много чему остали дужни.
