Марко Бачановић (1984, Сарајево) магистрирао је на Одсјеку за славенске језике и књижевности Филозофског факултета у Сарајеву. Године магистарског и докторског студија проводи на Пушкиновом институту у Москви, као и на Универзитету у Варшави. Једно вријеме запослен на Катедри за руски језик и књижевност у Сарајеву, као асистент на свим предметима везаним за руску књижевност, историју и културу. Објавио је збирке поезије Дрека памтивијека (IMIC, Сарајево, 2019) и Двојник (Планјакс, Тешањ, 2021). Добитник је низа домаћих и међународних пјесничких награда. Главни је уредник за књижевност у бањалучком научно-популарном часопису A priori. Бави се и есејистиком, као и књижевним превођењем са руског, пољског, њемачког и енглеског језика. Живи и ствара у Варшави.
Ovo су Маркове песме на Поетуму:
Порајмос
Смрт Колумбуса
У наставку следи интервју који смо урадили са Марком за Поетум:
1.Ваш омиљени песник/писац?
Постоје само писци које сам прочитао, можда не и ишчитао, писци којима не мислим да се вриједи враћати, као и они које сам итекако ишчитао и којима ћу се вјероватно враћати и убудуће. Наравно и они које нисам ни прочитао, а стоје у повеликом реду који се све више таложи и пријети да наџиви моје овоземаљско тумарање. Постоје и писци/пјесници које тренутачно читам и који су се могуће „омилили“ мом актуелном мисаоном тренутку, али не знам, онда када их дочитам, да ли ће ми у односу на оне прошле и будуће, таквима и остати. Можда су ме само забављали у неком још непрепознатом сиромаштву духа или отупљености чула кроз која пролазим. А можда и јесу они прави, баш као и њихове ријечи, баш као и ментални склоп и чула мојега духа. Јер, некада утисак поквари или поправи једна једина њихова реченица или стих, а када промисливши о истима, у њима препознам нешто универзално, свевременски снажно, или с друге стране – с временом, а најчешће управо оним текућим, сљепљено и од истог неразломиво. А када сам већ споменуо свевријеме онда на уму имам она књижевна дјела која, описујући једну временску епоху уткану својом важношћу у домен историјског, успијевају пренијети на књишки папир све могуће подражаје који су се на свој оригиналан и некривотворен начин у том времену могли и осјетити. А да би се тако нешто свеобухватило, потребна је и јако широка ерудиција о људима и њиховим културама, баш свим њиховим слојевима, потребно је, дакле, отићи међу те људе, вјероватно и по свему различите од тебе, ослушнути их, забиљежити, као сеизмографом, таласања њихових замисли, колективне матрице њихових свијести и оне преломне моменте када ће их неки тешко објашњив обарач упозорити да је вријеме за дјеловање изван конформизма свакодневничне апатије, а која већинама људи већине времена заправо најчешће и кроји кавезе бивствовања. За све то је потребно посједовати и завидан ниво социјалне интелигенције, што је писцима, неким од њих чак и веома надареним, уз властиту конформистичку апатију, врло често и најкритичнији недостатак. Описах угрубо, додај им шта или одузми, све историјско-политичке, социо-психолошке, егзистенцијалне, или симболичке елементе жанра епопеје. Нека онда буде да су се и они писци који су све то успијевали у својој аутентичности исписати лирско-епски у свом припадајућем обиљу, квалификовали као „моји“, а онда ту избор и није претјерано широк, рецимо Ман, Горки, Музил, Башевис Сингер, Ивашкјевич и сви они које сам овом приликом заборавио или који су по укусу некога другог мене у односу на овог тренутачног. Пјеснике не убрајам. Ријетки су чији се комплетан опус може посматрати у својој устрајности као смислен, бар они чију сам језичну магију успио открити, а за то, скоро без изузетка, потребно је познавати и изворни језик њихове поезије, а ја ипак могу да их читам поприличан број, поглавито оне славенског похођења. За далеко, неупоредиво већи број њих, ипак остајем ускраћен. Преводилачки или препјевни подухвати, ако су заиста подухвати, а не преводи које може да уради и основна верзија електронских преводилачких алата, захтијевају с друге стране текста пјесника још талентованијег од оног који је препјеваван. Не треба даље о томе колико се тога истински мора поклопити, поготово данас, када талентовани преводиоци препјевалачког типа за свој подухват обично очекују награду, а мимо пуког осјећаја да си урадио нешто заиста вриједно, и то за двије културе, велике самим тим што посједују у универзалном смислу два вриједна пјесника. Јер за разлику од прозе, карактер поезије увијек мора да буде у потпуности универзалан. Иначе, ни о каквој поезији ријеч није и бити не може.
2.Ко је утицао највише на ваш начин писања?
С обзиром да изузев поезије још увијек нисам објавио нешто другачијег жанра, онда је и могућност одговора усмјерена поприлично уско. Сви дотадашњи утјецаји, а који су мојим покушајима писања давали поприлично маниристички колорит, једноставно су нестали када сам сасвим случајно на бувљој пијаци у Белему, тумарајући без посебног циља, купио за једва који еуро књигу „35 сонета Фернанда Песое“ у свом оригиналу, на неком необичном елизабетанском енглеском језику, издање из 1918. Фантастично конструисани сонети филозофско-поетског карактера, који напросто котрљају мисао у неслућене рукавце, активирали су готово истог тренутка у мени нешто што слободно могу назвати и сонетоманија, а која је до сада изњедрила три збирке пјесама у којима сам, могу слободно рећи, а ако ништа онда бар када је наша поезија у питању, успио и сам створити карактеристичан облик ове поетске композиције, ипак посве либералан, ритмички шаролик, а са присутнима деликатним метричким девијацијама, које самим својим присуством више доприносе него што одузимају покушају постизања сагласја омишљеног и изреченог. Песоа је, дакле, једини којем бих могао приписати тако радикалан вјетар који је оно што сам тек покушавао, можда и опонашао, отпухнуо у правцу на којем се налази и тренутно – рекао бих ипак на извору оригиналности. Његових „35 сонета“, по мени и далеко најбоље што је икада написао, на необјашњив је начин остало у књижевном запећку и прилично су ријетки свјетски језици, мимо оних најраспрострањенијих, на које су они уопште препјевани, и гдје се нашао барем приближно талентован пјесник који би се с њима ухватио укоштац. То што су бивали прескочени или превиђени, добрим је дијелом и резултат тога што су изворно англојезични, док се превођењем Песое, логично је, баве претежно португалисти. Англисти, они у пјесничком смислу талентовани, у безграничној ливади с које бирају стихове вриједне препјевавања, у тој прилично комерцијално и популистички сазиданој преводилачкој хиперпродукцији, очито су имали преча посла.
Ја сам их превео, најприје онако само за себе, и то је вјероватно и једино што сам у књижевном смислу учинио а да сам тиме заиста онако интегрално задовољан и поносан. Затим сам их средио и приредио као готову књигу и за друге, али нико од издавача којима сам се обратио није показао интересовање, дочим свако мало у штампу излазе нови и нови преводи Песоиних пјесама, али редом оних најнеуспјелијих и најбаналнијих које је, бивајући бесконачно осебујним, писао под различитим хетеронимима (осамдесетак их је само који су утврђени), а да би се у књижевној периодици могао сам са собом, односно својим књижевним двојницима препирати, неријетко их (дакле сам себе) и исмијавајући. Толико о озбиљности наших издавача, који, рекло би се, гледано из њихове перспективе, ипак знају чиме ће се одушевљавати читалачки плебс са којим једино и кореспондирају и у складу са захтјевима таквог тржишта једино и послују. Никакву равнотежу између шунд-литературе и оне у естетском смислу заиста вриједне, нико се више и не труди успоставити.
3. Који „класик“ и признати песник/писац вам се не допада или је прецењен?
Не мислим да постоји ни књига, нити аутор, који су, а баш у својој најширој цјелости униформно безвриједни. Прочитао сам много истински лоших књига које су исписивали некад и потпуни антиталенти. На такве ћете данас, парадоксално, најчешће и налетјети у излозима књижара. Али колико год они били неталентовани или невјешти у своме чињењу, нема те списатељске катаклизме, коју из њезина блата не може да извуче језик сам, као и све мисаоне асоцијације које происходе из његове употребе. Чак и најнезграпније конструисана реченица, са све граматичким неправилностима и семантичким нелогичностима, садржаваће у себи и извјесни ритам. А ритам призива… И неспретно нагомилана лексика можда ће управо том својом неспретношћу призвати у своме читатељу реминисценције на неку сасвим другу прочитаност и заборављеност, врло често овим првим читањем односно писањем и плагирану. Или ће једноставно бити довољна једна једина ријеч, макар њезина употреба била лишена трунка поетског осјећаја – она у своме фундаменту (језику) опет и увијек садржи потенцијалну хиперпоетичност. Колико сам само прочитао пјесама, а које се нису реализовале, а јер им у мору вјешто употребљене лексике недостаје једна једина ријеч, некада и пуки знак интерпункције. Једнако, дакле, постоје и оне пјесме у којима је једна једина ријеч она права. Некада је напросто смијешно колико ове двије крајности могу да буду у еквилибријуму. Тешко је и рећи које је од тога (без)вредније.
У такве примјере могу слободно сврстати и неке класике, који су можда тек лоше преведени, али и признате ауторе данашњице за које превод дефинитивно не потребујем, али то што сам се ја намучио да њихову књигу ишчитам је само једна од могућности читања њиховог дјела, тако мала самим тиме јер припада мени јединоме. Стога је и то посве релативно.
Ако баш морам дати примјер, макар и овако уопштено, намучио сам и мучим се, уз ријетке изузетке, поглавито пјесничке и покојег прозног, са комплетном француском књижевношћу. Нешто ту има, могуће и неке дубоке моје, а мени незнане предрасуде, што ми очито не лежи, баш као ни сам француски језик, један од ријетких на којем никада нисам успио логички да промислим и повежем двије тачке које би бућкурише на изворима мојих мисли претвориле у неку иоле течнију лексичку ријеку, чак иако латинско корјење франкофоног стабла познајем поприлично добро, да не говорим о обрнуто пропорционалној и реципрочној вези са његовом најрасцвалијом граном, оном англијском.
4. Који песник/писац је потцењен или непознат иако би по вама требало да буде познат широј јавности?
Одговорићу опет зачудно – врло чести онај којег властито стваралаштво и истински дар из којег исто происходи, којег је отклон од свагдањих непроварљивости приповиједања и пјевања довео на маргину. Погрешно је мислити да је књижевност, наша или било која друга, у модерна времена квалитативно девалвирала. Напротив, у поплави и хиперпродукцији писаца (а ту наглашавам то „писаца“, не и књижевних дјела), преплавила је њима чак и ова маргина, па ту имате скупа и ове што истински вриједе, а којих ми се чини да никада нисам проналазио више, као и оне што нису чак ни толико талентовани да се прикључе плебејском мејнстриму, унаточ заиста дегутантним и недостојанственим облицима опхођења, а којима се настоје сврстати у те што су вјероватно једнаким путем на тај свјетоназорски пједестал и доспјели. Потребно је заиста много рударске упорности да би се читајући ишчитавало и напосљетку долазило до књижевних скупоцјености. Далеко од тога да међу овима што су се сплетом властитих околности одлучили допадати, не постоје итекако талентовани. Некад је њихово испливавање на видјело плод једног јединог познанства или пуке среће правовремености бивања на правоме мјесту, дакле једног јединог компромиса. Нажалост, најчешће ће истински репрезент талента, ако га уопште има, остати оно њихово дјело које их је довело до маргине, а врло ријетко оно које их је од исте отклонило, а којем је тек популарни свјетоназор приписао епитет важног и које би, не бивајући њиме, вјероватно завршило и далеко испод те већ фамозне маргине. Нажалост, веома често ће нечије дјело остати масовно непримијећено или домишљено изигнорисано управо зато јер је снажно и истински вриједно и јер самим тиме прикива на границу између маргине и мејнстрима низ знакова питања. Они истински читачи каквих још увијек има, можда би га и препознали да су њему били изложенији, а да су се усудили отклонити од поплаве јавног укуса те се препустити властитом суду, не оном рашчувеном. О конкретним именима не бих, а да се нико од мојих колега и познаника „маргиналаца“ не би нашао (не)прозван.
5. Којој књизи и песнику/писцу се увек радо враћате и читате изнова?
Континуирано враћање некоме писцу или његовом дјелу најчешће је у вези са универзалношћу материје. Далеко рјеђе, али може и тако, управо супротно – с партикуларношћу теме којом плови. Оно што је потребно у оба случаја, неизоставно је да оно буде истинито, цивилизацијски поткријепљено, доживљено и живо баш као и његови читаоци, а у чију је истинитост, какви год они били, ипак тешко посумњати. Или да обрнемо перспективу – да пружа стварносну могућност препознавања у сличном или једнаком контексту. Или да је богатство намаштавања непостојећег у тој мјери снажно да заправо све постојеће успијева да засјени. А ако узмемо да ће таква дјела најчешће успјети ишчитати онај који итекако зна да осјети и кроз сва отупљења свакидашњице – кроз све прописане свјесности умије да образује и своју оригиналну – е онда се избор наново сужава. Они који се одушевљавају баш свиме, највјероватније нису прочитали или нису схватили управо ништа. Лично ме континуирано опхрвава тема сувишног, тј. излишног човјека (а да намјерно, знам и зашто, употријебим овај (бјело)русо-бугаро-кроатизам), са свим његовим варијацијама прикочености, утврђености и укопаности у немогућностима опипљивог усмјеравања иначе изванредно поткованог интелекта. Не објавивши ми се претходно под тим именом, јер као млад нисам ни сам потпуно схватао оно што читам, сентимент је то који ме постојано морио, указујући ми се што на примјерима околних, а што на властитоме. Некако смо сви ови унутар и изван мене заједно о томе размишљали и ћутали, могуће је и плашили се именовати стигму која нас је пратила и изазивала гнушање и самог покушаја уклопивости у нешто јавно и друштвено. Вријеме ће показати да нас је управо то и спасило бруке и срамоте. Вријеме ће показати да је ово управо вријеме сувишних људи, када говоримо о њиховој изопштености из времена; и људи самих. Јер нико мени близак, тако ни ја сам, није у данашњим људима и њиховим оквирима успио да се реализује, а они који то и јесу, боље им је да нису. Постоји ли стога и актуелнија књижевна тема и како се онда не враћати Умјетнику у гладовању и сваком другом кафкијанском надреализму, или Музиловом Човјеку без својстава или Гогољевим Петроградским приповијестима, на крају крајева и На руб Крлежине памети, а онда то све скупа како не зачинити са мало Салтиков-Шчедрина. Како у посматрању свакодневне и сладострасне пацовске трке, а ваљда у свакој модерној животној сфери, не приграбити опет рецимо Љермонтова или Кјеркјегора? Или још боље Станислава Виткјевича, који је још у своје вријеме, у раним драмским текстовима формулисао ставове о шизофреној брзини на путевима пропасти западне цивилизације у ономе што је посматрао, а вријеме ће показати посве правилно, као свођење модерног живота у механизовано постојање инсеката, гдје је свака индивидуалност порекнута и сатрвена, јер је и сваки облик креативности посве сувишан и непотребан. Људима је и медицински одузета способност размишљања и менталног отпора и у читавој тој безличној биједи, једино што преостаје је краљевство вјечитог мучења и неподношљиве гриже савјести – мрачни кланци и понори лудила.
Скорије сам изнова, а након двадесетак година, ишчитао Живот Клима Самгина, једну заборављену, нажалост и недовршену епопеју свјетске књижевности, а ваљда само јер је, као и њезин отац – Горки, била неуклопива у било који пропагандно-политички контекст, поготово онај у чијим се раљама, на несрећу, нашла, но једнако и онај који ју је прождирао из супротне крајности перцепције. Колико је Горки управо до потанкости познавао свој руски народ, све његове декласиране слојеве и колико је само хируршки прецизно сецирао сва његова лица и наличја, окренута или одвраћена у односу на тако епохалан догађај као што је револуција и све што прати времена свеопштих друштвених превирања.
Асоцијације којима ме свако од овдје насумично споменутих штива усмјерава, сипају попут варшавских пљускова у јесен, на сваком су кораку, потапају ноге до чланака, и то саме нове и нове, а је ли се, предострожности ради, вратим тек неколико страница уназад.
6. Коју књигу нисте успели да завршите читање?
Трудим се увијек отићи до краја, не бих ли пронашао ону већ споменуту ријеч, конструкцију, асоцијативну референцу, а која ће након свег вела заборава који ће на такву књигу свакако пасти убрзо, остати запамћена, забиљежена, тиме и јако вриједна у ономе што покушавам створити, било мислима, било ријечима. Ако неке књиге и оставим отворене, више је то ради хроничне болести недостатка времена, а због које се некад управо и успаничим, и услијед чега знам да заборавим да сам неку књигу некада уопште и започео. Јер увијек их имам отворених барем десетак. Наравно да ризикујем да пропустим управо оно речено – покоји дијамант у претежном мочваришту и пепелишту, но шта да се ради. Боље га пропустити тако спонтано и интуитивно, него с априорним предумишљајем.
7. Шта вама представља писање и колико вам је значајно?
Када бих дознао шта за мене представља писање, вјероватно бих истога тренутка и престао писати, јер је управо моменат стваралачког акта, а који не знам како да опишем, а да не уђем у клише, па стога и нећу, вјерујем, и смисаони кључ тог незнања, а за које је опет од одлучујућег значаја да заувијек незнањем и остане. А ту већ говоримо о нечему недохватљивом ономе мени, који би се о томе можда и усудио говорити. У суштини је једноставно: онај ја који о томе говори, уопште веома слабо познаје оног другог мене који исписује моје пјесме, и то веома често и неким посве другојачијим системом изражавања од оног својственог овом првом. Може тек да га метафизички наслућује, готово у дежа вију, и далеко слабашније, него ли овај други може да наслути, осјети и испише оног првог. О тој врсти подвајања, потрајања, покушавања наслућивања и препознавања једног од тих „ја“ у контрадикцијама других људи, написао сам и читаву збирку пјесама Двојник, што је за сада и моја посљедња објављена књига.
8. Који људи, догађаји или осећања вас највише инспиришу да пишете?
Све оно у чему препознам неку крхотину прохујалог или заметак неког будућег себе са којиме бих могао саосјетити, макар и у назнаци. Врло ријетко оног што је садашњост, јер ме готово читавог живота којег памтим, прати и не попушта вјечито кашњење, назовимо га и мањак аутоинтелигенције, гдје никада без временске дистанце нисам у стању препознати оно што ми се управо у тренутку налази често и пред самим носом. Тако да вјероватно и у овом тренутку својим мислима покушавам обрадити оно што су чула немушто регистровала можда и прије неколико година, а неко ће можда, ако ме добро познаје, на овај или онај начин, у ономе што пишем, а које опет садржи и додатну задршку између исписивања и објављивања, то и препознати. Док ја, не знам да ли ћу са свим тим задршкама, једном успјети препознати да је задршке и нестало. А ништа страшно ако се све једнаким протоком настави, јер бих онда кроз коју годину заиста требао почињати истински осјећати све оно лијепо што ми се у посљедње вријеме дешава – све космички лијепо, а што имам осјећај да у својој посувраћености ипак још увијек довољно снажно не осјећам и да некако пролази покрај мене. Ако га узмемо као такво, онда би најтачнији и најсвеобухватнији епитет за све то што ме нагони да исписујем био можда и безобразно једноставан – жив, жива, живо, живи! С тим што и оно мртво може да буде далеко живље од технички живог, али одосмо већ предалеко…
9. Коју књигу бисте волели да сте ви написали?
Волио бих да сам исписао нешто поетично-практично, рецимо књигу рецепата. Пошто сам у нашем малом домаћинству управо ја у улози домаћина, врло често кулинарски експериментишем, чак са изврсним резултатима, али до те мјере непоновљивости да сваки покушај оживљавања упамћеног окуса, прође безуспјешно и то до друге крајности. Тако нешто, егзактно и поетично истовремено, сам сасвим сигурно и могао створити, али ми поред времена, вјечито мањка и посвећености. За све остало, претпостављам да сам исписао и да ћу исписати тачно онолико колико будем могао, колико се са стваралачким козмима успијем сајединити. Све друго, свако конкретно и величанствено дјело, а ма колико му некада и посве људски завидио, вјероватно је ту да би бивало мноме прочитано, а не исписано, а то је заиста и истинска благодет. Највећи ствараоци оних најважнијих књижевних дјела несумњиво су остали ускраћени управо за величанственост неоптерећеног читања властите величанствене реализације талента. Треба стварати у интуитивном сагласју са оним што јеси. А из тог ће затим происходити и храброст да се са вањским животом не слажеш, а поред чега, није ли тако, заправо нема веће чистоте. А онда, макар на самом своме извору, имаш једнаку шансу бивати креатор нечег заиста оригиналног и вриједног – у нечему бити пионир – бити нечега бог, јер и бог није ништа друго до човјеков непријатељ, ако га схватамо у црквеном смислу, па на исти начин и околности, укључујући и књиге које читамо постају непријатељске, ако их схватимо у канонском и компетитивном смислу.
10. Кад сте схватили да волите да читате и пишете?
Колико се сјећам, а можда само и романтизујем, било је то током рата и потпуним стицајем затворености у шест зидова без прозора, а затим и међу књишке корице, моје једине прозоре – дакле у околности једног свесмисленог, а опет недвосмисленог, сакривања од експлозивне вањштине. У страху од пролазности, а све на дохвату свјесног живота који је у осмогодишњем дјечаку једва био и започео, осјетио сам потребу за исписивањем, али оним бескрајним енциклопедичним преписивањем, прекрајањем фрагмената књига у нове цјелине, њиховим поновним категоризирањем у маште властитих едиција. На основу самих џепних рјечника настојао сам конструисати реченице на страним језицима, без икакве могућности помоћи граматике.
Измишљао сам властите стрип јунаке, цртао их, дајући им цртице из особина оних постојећих; преписивао сам до бескраја саставе фудбалских тимова, статистику свјетских првенстава и олимпијских игара, читао новинске чланке, које сам затим са свим излизаним новинарским фразама настојао примијенити на актуелна спортска или друштвена сазнања – тако безобразно и у својој недоступности ријетка, самим тим и драгоцјена. Имао сам срећу да је у нашем стану постојала читава архива старих новина и магазина, стрипова и забавника, а поред свега и оно најважније – величанствена библиотека. Препуштен на милост свему томе у свеопштој немилости вањштине, ваљда сам тако заволио и читати и писати и насумично и било шта стварати, јер друге разоноде под жишцима свијећа и покровима склоништа – није ни било! Прве покушаје креативног записивања дохватићу читаву деценију касније, а ваљда опет из у претходним питањима реченог – осјећаја излишности који се тада, као уосталом и данас, и даље вукао за мном као умбра.
11. Шта тренутно читате?
Рукописе пријатеља и познаника, које су повјерили моме суду, а које у посљедње вријеме, што због рада на властитом рукопису, што из приватних обавеза, нисам стизао ни отворити, као и све оно што се тематски, на начин да га мисаоно подебљава и ерудицијски изоштрава, надовезује на оно што пишем. У тренутноме случају, то су Архиве Емануела Рингелблума, хроничара Варшавског гета и остатака живота јеврејске заједнице у Пољској, једна епохална едиција у 36 томова, а гдје је садржано све оно што свједочи о култури и оном голом сутонском животу народа индустријски избрисаног са лица овдашње земље и од којег је остало управо, поред дужног спомена, а који полако нестаје, управо оно прикупљено и закопано у неколико канти млијека, и касније откривено у рушевинама једног такођер несталога града – Варшаве – ове велике књиге са мога стола.
12. Шта бисте мени препоручили да читам и зашто?
Морали би се подробније познавати, чему се искрено надам, па да бих могао да претпоставим нешто везано за ваш укус. Овако, нагађам да ћете у претходним одговорима пронаћи штошта вриједно ваше читалачке радозналости.
13. Да ли тренутно пишете или припремате нову књигу?
Завршена је моја трећа збирка поезије Кадиш за Сарајево. Или можда ипак завршена није, јер имам осјећај да је то књига која ће се наставити исписивати, унаточ и успркос њеним укоричењима, а која би требала услиједити ускоро. Књига је то која говори о крајностима, стварностима и могућностима манифестације људског зла и контролисаног сијања насилне смрти као управо терминалне фазе од истог тог зла обољелости, када у њеним пацијентима – архитектима, понестаје и посљедњег трага емпатичности са пониженим невољничким обликом живота. Тешко да сам могао одабрати дубљи и мрачнији бунар, а у којем ископавам куриозности монструозног чињења. Колико год ме свега тога врло често бивало и страх, истовремено знам да морам наставити копати, а не бих ли схватио крајњи коријен фрустрације нечијег властитог унижења – бесплодне макабричне тежње која човјека чини способним на понижавајући злочин. Нећу се смирити док клицу тога не откријем и у себи самоме, а само да бих је могао сатрати и свакодневно наставити потирати, јер бескрајно је танка, често и непримјетна нит између горког трпљења злости и самодопадајућег сљепила на њезино чињење.
Зато је потребно о злу читати, свакодневно га проучавати, те га таквог, себи знаног, непрекидно и непрекидно учити оседлавати, јер оно што осјећамо, међу иним и ругобу, тешко да можемо престати осјећати, бар док неким узвишенијим удесом, не овладамо вјештинама тихог и бенигног прерастања себе самих.
Поред мање-више уобличеног Кадиша за Сарајево, радим и на нечему што би, ако се тако на крају формира, требало бити и моја прва збирка приповијести, а која би се тематски дијелом и надовезала на Кадиш, с тиме што његову полифонију феномена људског зла, радну и трпну, овај пут третира нешто тјешње – из перспективе осјећаја страха, али оног наднаравног, а опет људског страха који у преломном тренутку потпуно дезинтегрише читав битак њиме погођеног појединца, било да је ријеч о жртви или злотвору. Материјал исцрпљујем искључиво из извора о догађајима претпостављено истинитим, којима ћу онда снагом имагинације и покушаја уживљавања у конкретна времена, мјеста и људске коже, настојати придодати и властити претпостављени фиктивни премаз.
14. Да ли се бавите и неком другом уметношћу осим писања?
У нашој породици, препуној умјетника, што реализованих и врхунских, али и оних који то нису, но некада још и талентованијих, а притајених у властитим системима изражавања мимо умјетничког, „испијање“ лијепих умјетности представљало је свакодневну активност, практиковану до те мјере да је њезино чињење постало и питање доброг укуса. Сви су апсолутно морали имати слуха, знати цртати, читати добре књиге, писати допадљиве саставе, иначе би постајали предмет латентног, веома бенигног, али ипак постојећег и осјећајућег, облика породичног омаловажавања. Наравно да ће то у младом човјеку бунтовне, а истовремено интровертне нарави изазвати и извјесну потребу да се у односу на све то постави опречно, притаји се и потражи уточиште у нечем сасвим другом, а гдје се ништа од тога што га је теретило од њега више не очекује. Сјећам се како сам се претварао да ништа не знам, ништа не читам, да ме ништа не занима, да сам мутав и глуп, а само да бих био остављен на миру, у неком унутрашњем свијету гдје сам настојао јасније осјетити себе, прије него ли бих коракнуо у онај вањски. Те формативне године, а које су што због рата, што због моје урођене перцептивне успорености, трајале доста дуго, вјероватно су са собом сапрале и низ других готово генетски баштињених талената, из ове перспективе апсолутно драгоцјених. Били су моји, а затим сам их због несигурности у себе једноставно испустио. Они дуго у мени већ нису становали, бар не на очиглед, онда када сам помирен са оним што изгледа јесам, престао трошити вријеме на грађански живот и оно што сам мислио да се од мене очекује, те наново, овај пут прилично носталгично, посегнуо за њима све до заборављених дубокости властитог бића. Ипак, не бивајући претјерано вишедимензионалан, у смислу практичног дјеловања, они у мени више нису могли бивати истодобни на свакодневном нивоу. Нисам се на сваки појединачно више успијевао усредсредити, а да га покушам довести ближе танчинама. А ја, некако када видим да ми танчине нису лако доступне, од „лаких нота“ још лакше и одустајем. Ипак, и даље експериментишем, али заиста на нивоу игре, и са музиком и са графиком, јер приписао бих себи као квалитет способност посматрања и ослушкивања вањских подражаја, као и позамашну мирноћу њихове перцепције (управо је успореност, могуће је, и изоштрава), а гдје се онда отварају хоризонти за њихову даљу претворбу у необичност чувења и виђења. Можда ћу једном и осјетити могућност изажавања у њима.
Рецимо да је од свега тога још истински преостало то да знам онако својски, а опет када нико то од мене не очекује, пустити бас и запјевати громко, а до заиста ријетко чувене дубине. Волио бих се још увијек у том смислу реализовати, јер итекако може да саодноси са ријечима, чијој чаролији, кажимо тако, покушавам бивати миљеник.
Извор: Poetum
