Пише: Вук Бачановић
Резултати пописа у Црној Гори су без икакве сумње показали двије ствари: антисрпско црногорство, односно дукљанство је досегло врхунац своје историјске апсурдности 2019-2020 покушајима да преотме храмове Српске цркве и тако се коначно каиновски обрачуна са властитом непожељном историјом. Након што јој то није пошло за руком, оно је у дефанзиви без могућности да се снађе у новим околностима. Чињеница да преко 43 посто грађана Црне Горе говори српским језиком, значи да значајној већини није продата, суштаствено окупаторска, фашистичка пропаганда о аутентичном историјском идентитету Црне Горе као окупаторском и увозном.
Исто је тако знаковито да након стотина милиона марака и евра уложених у пројекат антисрпског црногорства и „црногорског језика“, као и деценијског излагања људи токсичном концентрату најбизарнијих лажи и спинова, број присталица ове идеологије не прелази 34.52 посто укупног становништва, што оне који политички и даље артикулишу антисрпски наратив доводи у апсурдан положај: мањина су у држави коју проглашавају ексклузивно својом, граматику језика који су прогласили званичним је написао ђак хрватског провинцијалног универзитета, институт за језик им штампа дјела усташког колаборционисте Савића Марковића Штедимлије, док им је тобожња аутокефална црква, беспризорна секта од тристотињак чланова и два до три „митрополита“. Другим ријечима, оно што је од дукљанских идеолога амбициозно замишљено као аутохтоно црногорство није и не може бити ништа друго до једногенерацијски феномен, постмодернистичка еуфорија заснована на брзински напабирченим и међусобно контрадикторним наративима.
Вук Бачановић: Ђукановић служи Вучићу, а коме служи Ивановић?
Због тога поборници антисрпског црногорства оличеног у политичком програму „црногорског језика“ могу бити само суштаствене незналице, односно већина тренутно изманипулисаних грађана, или изванредно злонамјерни, лажљиви и покварени људи, као његове интелектуалне коловође. Никакво чудо због чега су посљедњих дана запали у стање хистеричног негирања стварности. Делузије могу производити само нове делузије, па би највећа услуга која би им се сада могла учинити јесте узимање за озбиљно. Антисрпско црногорство је феномен утолико апсурдан да заслужује третман једино у будућим хумористичким позоришним комадима.
Оно што је сада битно је рад са већинским становништвом Црне Горе. Како артикулисати његову политичку вољу, како његовати његов идентитет и учинити да он постепено поново постане прихватљив за већину жртава дукљанске пропаганде? Вратио сам се недавно занемареном и скрајнутом роману Милована Ђиласа Црна Гора у којем су овјековјечени ликови многих Црногораца „распетих између крајности свакојаких“ попут Петра Журића и Малише Петровића: „Но и Петру је требало времена док је схватио командира Малишу. То је био Црногорац старинског кова, сав још у народној пјесми и легенди, дјелом због њих и залупан у династију.
Ако је Петру у крајњој линији било свеједно да ли ће се Српство и југословенство ујединити под овом или оном династијом, а најбоље као република, за Малишу је династија Петровића, са свим њеним манама, била нешто свето самим тим што је израсла из живота и борбе црногорске за само Српство. Он није видио ничег супротног између своје оданости Српству и везаности за Петровиће. Али је супротности било, и Петар је то опажао.
Сваки грам Малишиног меса и свака његова помисао били су насићени српским тежњама. Но то код њега није била модерна национална идеја, него нешто нагонско – дах, страст, наслијеђено из прадавне прошлости с језиком и пјесмом, нешто чиме је живио и што ће у њему живјети док и он, и пренијети се неокрњено на дјецу његову. Петар је и раније знао за такво осјећање Српства, али тек му је дуготрајни блиски додир с Малишом омогућио да пој ми дубину и смисао свега тога. Макар колико сам био запаљен и одан српској и југословенској идеји, Петар је осјећао да је овај неуки, већ несналажљиви, простачки лукави и сујетни старац, задојен Српством дубље и коначније од њега. То код Малише није сазнање идеја, а још мање политика у овом или оном времену, него он сам, такав какав живи, мисли и дјела.“
У том смислу, сада је потребно много рада, стрпљења и мудрости. Било какво везивање за морално посрнуле личности српске политике из деведесетих година прошлог вијека или простачко аутоколонијалну идентитетску политику режима Александра Вучића, само је услуга недостојном противнику. Српски идентитет у Црној Гори треба да се врати свом искону којем није потребна друга држава да би био оно што јесте. Дакле да се врати слободарству и еманципаторности, он мора да сажима, а не проклиње и диже међе како би то многи идеолози дукљанског апсурда то прижељкивали. Четрдесет и три посто је четрдесет и три посто и те људе не смијемо разочарати и сулудо изгубити као оних 34,52.
