Пише: Драгана Матовић
Јединствен, лични печат, деценијама су, баш овим редом остављали врхунски новинари под кровом зграде на београдском Тргу Николе Пашића број седам, у својим „Вечерњим новостима“. Овде су стасавали, не само врсни новинари, већ и угледни писци.
Међу њима је имењак великог српског романтичара: Бранко В. Радичевић (1925-2001), који је на страницама „Новости“ објављивао репортаже, а писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књиге за децу. Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Сељаци“. Био је и председник Српске књижевне задруге, као и утемељивач манифестација – „Дисово пролеће“ у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи. Никада није тврдио да је већ рођењем постао писац. Напротив, рад му је био идеја водиља.
– Не знам како се то догодило. Можда је за све криво име – Бранко. Да: Бранко Радичевић!
Између имена и презимена, уметнуто је почетно слово имена мог оца Велимира. Моја мати, осмехивала се: „Нашалили смо се с тобом“! И заиста, то је била мала завера. На крштењу – говорио је овај писац и новинар, добитник Вукове и Седмојулске награде.
Редакција „Вечерњих новости“, још од оснивања, када је на њеном челу био Слободан Глумац, подсећала је на „бојно писано поље“. И нису само писали приче, они су их живели.
Многе од њих овековечене су на страницама које су читали милиони грађана некадашње СФРЈ. О том времену говори нам драмски писац, романсијер и новинар Миодраг Мија Илић (90), који је у „Новости“ дошао давне 1956, свега три године након што је изашао први број.
– Било нас је тридесетак новинара и сви смо били млади, гладни за истином – прича нам.
– Носио нас је ентузијазам. Желели смо да будемо неустрашиви истраживачи, да откривамо афере и да се бавимо темама којима се нико други није бавио. Сви смо, без обзира на позицију, радили за исти циљ. И сви смо обожавали „Вечерње новости“!
Илић је био уредник у „Новостима“, али и управник БДП, директор Драме Народног позоришта, као и Програма за иностранство РТС. Његове драме извођене су на многим сценама у земљи и иностранству, добио је 24 награде, међу којима и „Златног лава“ у Венецији за сценарио филма „Бубе у глави“.
– Био сам новинар по невољи да бих имао од чега да живим, а живео сам за књижевност – признаје нам.
„Геније са Чубуре!“, „Боем са лептир-машном“, тако су звали песника, новинара, сликара и боема Слободана Марковића (1928-1990), познатијег под псеудонимом Либеро Маркони. Свог редакцијског, али и колегу по перу можда је најбоље описао Бранко В. Радичевић: „најпесничкији песник који је живео у Београду. Ишао је улицама као песник. Куповао трешње као песник. Улазио у крчме као песник, удварао се женама као песник…“.
Либеро Маркони се после студија књижевности најпре обрео у недељнику „Наш весник“, а у новинарским водама остао је пишући за „Вечерње новости“, где је имао и сталну рубрику на београдским странама. У редакцији листа „Борба“ провео је више од 30 година. Новинарски позив донео је Марковићу и добро знани псеудоним. Почетком шездесетих година прошлог века обрео се на једном новинарском задатку на Сицилији. Покушавши да Италијанима приближи значење свог имена, Слободан га је, једноставно, превео дословце. И нису га само Италијани звали Либеро Маркони. На страницама штампе објављивао је репортаже, путописе, фељтоне, док се међу књижевнике уврстио са 60 књига које су преведене на бројне светске језике. Песничком харизмом освајао је политичаре, академике, свештенике, уметнике. Његов превод песама Сергеја Јесењина на српски језик сматра се најбољим.
Нису га мимоишле ни најзначајније награде и одликовања.
Пуних десет година, од 1964. до 1974. књижевник Жарко Команин (1935-2010) је писао промишљене, понекад и провокативне позоришне критике у „Новостима“.
Аутор драма „Пророк“, „Пелиново“, „Годо је дошао по своје“ и романа „Колијевка“, „Костанићи“, „Љетопис вјечности“ писао је са пуно страсти и љубави према театру, што су читаоци „Новости“ препознали и ценили. И писац Александар Гаталица, добитник најугледнијих књижевних награда, објављивао је музичку критику у нашем листу.
Мада је штампао 14 збирки поезије, осам романа, две збирке приповедака Божидара Милидраговића (1939-1995) критика је углавном заобилазила. Али, читаоци су му били верни. Први је у бившој Југославији писао о насилном исељавању Срба са Косова, још седамдесетих, али је његов роман „Корак вука“ читаву деценију чамио у уредничким ладицама, док коначно, знатно скраћен, није објављен 1981. „Корак вука“ је доживео велики успех и многобројна издања. Радио је као књижевни критичар у „Новостима“.
Још као студент архитектуре Миладин Мића Адамовић почео је да се бави новинарством. У почетку је то била жеља да заради џепарац, али је убрзо постала и страст и професија. Као уредник у „Вечерњим новостима“ изнедрио је бројне генерације врсних новинара. Написао је књиге „Брозови страхови“, „Галеб мира и раздора“, „Брозови бесмртници“, „Бриони – рај и пакао“…
Дугогодишњи уредник у „Новостима“ Миломир Краговић једно је од светлих имена српске књижевности. Као песник, већ у раним својим књигама је направио искорак из генерацијског пева као што је Растко Петровић учинио у односу на златну четворку српске модерне (Дучић, Ракић, Дис, Пандуровић), пре свега песничким језиком, тематиком, описом у песмама врелог времена којег се песма и дотиче. У песништву за децу Крага, каго смо га звали у „Новостима“, један је издвојени и звонак глас који је најмлађима приближио језик школског дворишта, а како је рекао Драган Лукић, он је најмодернији дечји песник кога деца разумеју.
Дечаци који су писали песме
Први главни уредник „Новости“ Слободан Глумац написао је сценарио за филм „Потрага“ и био косценариста у филму „Три Ане“. Такође, бавио се и превођењем са немачког и француског језика. Југ Гризељ је био новинар широког опсега интересовања, велике енергије и тешке голооточке биографије, који је у хиљаду и шест стотина коментара под сталним насловом „Из мог угла“ објавио у „Вечерњим новостима“. Током седам година, почев од 1969. до 1976, свакодневно је објављивао коментаре на 38 редова. По његовим сценаријима снимљена су три играна филма – „Црни бисери“, „Чудна девојка“ и „Острва“.
– Није било лако писати из дана у дан такве текстове, јер је време било сурово – каже песник Божидар Шујица, иначе дугогодишњи сарадник „Новости“.
– Југ ме је скоро свакодневно звао да први прочитам његову колумну и дам свој суд. Не сећам се кад сам први текст објавио у „Новостима“, али се сећам када сам први пут споменут. После једне песничке вечери на којој смо учествовали Милован Данојлић, Матија Бећковић и ја, Јован Хаџи Костић је у „Новостима“ написао: „Читао је песник Мића Данојлић и два дечака која пишу песме“.
Извор: Новости
