Пише: Вука Јеремић
Антон Павлович Чехов родио се 1860. године и проживео свој кратки век од 44 године у периоду без крупних историјских догађаја. Он није припадао херојском добу као његов велики претходник Пушкин, у чије време је подигнут Декабристички устанак или Толстој, који је учествовао у Севастопољској бици. Како је неко рекао, његово доба “није било време подвига већ ситних послова”, па ни Чехов није претендовао да својом литературом пружи одговоре на темељна питања епохе или да открије неке суштинске и дефинитивне истине о човеку, богу, судбини и правди.
Сходно томе, одабрао је приповетку као одговарајућу форму да у њој ненаметљиво искаже своје виђење света којем је припадао, исцрпљеног и дотрајалог света с краја деветнаестог века, лишеног ватрене борбе за неку идеју, са доминантним осећајем равнодушности, резигнације и меланхолије.
ШТА ЈЕ ПРЕОСТАЛО ЧЕХОВУ
Кад је Чехов улазио у књижевни живот, изгледало је да су његови славни претходници већ све рекли јер се нанизало десетак романа који и данас представљају врхове тог жанра, тако да је разумљиво што се није определио за роман. Осим његовог личног стваралачког хабитуса, погледа на свет и књижевне грађе која је тражила кратку форму, томе је могао допринети и осећај извесне истрошености тог жанра који је царевао више од пола века, са Толстојем и Достојевским досегао врхунац и обухватио већину историјских, филозофских, религијских, психолошких, друштвених, породичних и моралних тема.
Шта је у том књижевном контексту преостало Чехову? Да описује малог човека и његову свакидашњицу није било довољно јер тај мотив су, сваки на свој начин, обрађивали и његови претходници у оквиру социјалне тематике. Требало је изнаћи сасвим нов начин приказивања људи, њихових међусобних односа и протицања њихових живота, тако да уместо карактеризације и развоја ликова, уместо заплета који компликују радњу и држе пажњу читалаца, уместо коментара, објашњења и моралних судова аутора, у фокус дође нешто неопипљиво али препознатљиво – амбијент који буди специфично лирско расположење између смеха и суза, јер је све на свету приказано као истовремено тужно и смешно, при чему једно не вреди без оног другога, будући да карактеристичан естетски квалитет проистиче управо из њиховог нераскидивог јединства.
Ранко Рајковић: Окорели непријатељ револуције
Ту је Чехов пронашао своју поетику: није тражио историјске и економске узроке стања у којем је живео руски народ, није тражио класне, биографске и психолошке изворе ситуација у којима су се затекли његови јунаци – напросто их је описивао – са мало речи, са благим подсмехом и снажним саосећањем.
У његовим причама и драмама нема великих неочекиваних преокрета, херојских судбина нити грандиозних тема. Оно што је он донео је неухватљиво јер постоји на плану атмосфере и очитује се у детаљима, производећи јединствено чеховљевско својство – пригушеност штимунга, пригушеност живота у целини, и то не само појединачних судбина, него свеукупног постојања. Можда је Набоков управо ово имао у виду кад је сковао формулацију “чеховљевски голубије сиви свет”. Тај специфичан начин писања Чехов је довео до савршенства што је нагнало Горког да изјави: “После вас све изгледа као тољагом написано”.
О ПОЛТРОНИМА, КАМЕЛЕОНИМА…
Главни Чеховљев кредо стоји у његовом исказу: “Сажетост је сестра талента”, а томе треба додати још неколико кључних речи које проистичу из писама у којима се може сагледати његова поетика: оригиналност, објективност, једноставност, искреност.
Већи део његових раних прича обједињен је ведрим и добродушним хумором који пре свега треба да забави читаоца, као на пример у причи Коњско презиме. Међутим, са безазлених анегдота које приказују смешну страну свакидашњице, Чехов убрзо прелази на приче које извргавају руглу извесне индивидуалне особине и друштвене појаве које препознајемо и у нашој савремености, због чега у њима налазимо заиста запањујућу дозу актуелности. Један број прича изругује се полтронству и снисходљивости пред статусно вишима у друштвеној хијерархији.
Прича Чиновникова смрт је у овом смислу парадигматична јер страх и покорност толико савладају чиновника који је нехотице кинуо у потиљак једног генерала, да он вишеструким извињавањем које је само по себи комично, погоршава ситуацију све дотле док толико изнервира генерала да га овај грубо избаци из кабинета, што несрећног чиновника потпуно сломи и отера у смрт. И комичност и трагичност његовог случаја потичу из истог извора, из несавладиве заплашености и понизности пред влашћу.
Камелеонство и удвориштво су мотиви којима се бави цео низ Чеховљевих приповедака, а једна од њих, можда најуспешнија, има и наслов Камелеон иза кога се крије живописни лик жандара Очумелова који током сасвим неважног догађаја на пијаци када се утврђује како је псето ујело неког човека, целих шест пута мења мишљење у зависности од претпоставке да ли је у питању пас луталица или генералов кућни љубимац. У истом духу, али са дозом цинизма, написана је и прича Маска где је камелеонство приказано у службеничком амбијенту, у којем се као по команди мења понашање групе према појединцу за кога се испоставља да “није један од њих” већ пребогати милионер (слично као у Нушићевом Мистер долару).
Много тога из наведених приповедака препознајемо у сопственом окружењу у којем такође царују каријеризам, полтронство, покорност пред надређенима и бахатост према подређенима, али прича под насловом Радост као да је пренета из нашег времена када влада терор “популарних”, то јест потреба да се на сваки, па и недостојан начин постане познат, онај којем се даје значај у медијима. Реч је о усплахиреном одушевљењу човека чије име је освануло у провинцијским дневним новинама, који иде около и хвали се како за њега сада зна цела Русија, да би се на крају испоставило да је поменут у краткој белешци која извештава да је дотичног у пијаном стању умало прегазила кочија!
Немогуће је изоставити лирски обојене приче са мотивом осујећених животних пројекција, неостварених идеала и протраћених могућности, које представљају посебну специјалност овог писца, а међу којима су најупечатљивије Дама с псетанцетом, Јонич и Кућа са мезанином, а посебно Шала, ремек-дело кратке форме у којој Чехов супериорно демонстрира своју вештину да ни од чега направи незаборавно дело које се и данас чита као ненадмашан домет приповедачке уметности.
Чеховљеве приче с временом почињу да губе озареност и ведрину, а комични елементи сасвим уступају место меланхоличним и суморним, па и мрачним тоновима. У том кругу су Туга, Сељаци, У јарузи и коначно – чувени Павиљон бр. 6, најпознатија и свакако најмрачнија Чеховљева прича о душевној болници која је дала назив приповеци и постала синоним за место где није могуће утврдити ко јесте а ко није луд.
СУВИШНИ ЉУДИ
За Чеховљеве драме Џојс је рекао да немају почетка, средине и краја, нити долази до врхунца: “Његове драме су непрекидна радња у којој сам живот тече на сцени и у којој се ништа не решава, јер имамо утисак да су сви његови ликови живели пре него што су изашли на сцену и да ће живети и пошто је напусте”. Своје четири велике драме (Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик) Чехов је написао у последњим годинама живота. У њима сусрећемо типичан чеховљевски амбијент натопљен осећањем безизлаза, затим типичну чеховљевску статичну сцену, као и типичне јунаке – такозване сувишне људе, разочаране и поражене.
Кад је реч о градњи драмских ликова, сам Чехов је нагласио како је желео да прикаже живе, реалне људе, а не екстремне појаве. “Нисам извео на сцену ниједног злочинца, ниједног анђела (мада нисам успео да избегнем глупаке), никога нисам окривио, никога нисам оправдао”. Он је постепено напустио традиционалну драматургију уносећи значајну новину која се тиче драмске радње, а то је интенција да се класични заплети и расплети замене сменом расположења, што значи да атмосфера и амбијент преузимају примат над догађањима и драмским сукобима.
Такође треба нагласити да код Чехова нема главних и споредних ликова, већ да је драмски значај скоро равномерно распоређен на већину јунака. То карактеристично својство Чеховљевих драма најубедљивије је објаснио Всеволод Мајерхолд: “Код Грка имамо главног јунака окруженог хором; код Шекспира, главни јунак окружен је споредним личностима, док код Чехова постоји група личности без средишта”. Најзад, мешање комичког и трагичног, кључно обележје Чеховљевих драма које је доводило до великих неспоразума са сарадницима (пре свих са Станиславским, оснивачем MHAT-а), до данас је остало предмет жанровских расправа. Наиме, ликовима не само што је одузет херојски потенцијал, већ је сваком од њих дат већи или мањи комички капацитет којим се поништавају патетика и сентименталност и постиже утисак тоталне животности.
Са драмом Вишњик закључио се Чеховљев опус, ускоро се окончао и његов живот, али се завршила и једна епоха. Историјски гледано, наступило је бурно доба великих револуционарних промена и започело ново раздобље европског театра: конвенционална грађанска драма деветнаестог века управо преко нових стандарда које је на прелазу столећа устоличило стваралаштво А. П. Чехова, уступила је место модерној драми двадесетог века.
Извор: Време