Пише: Вук Бачановић
Кампања одговора на усвајање Нацрта резолуције УН о геноциду у Сребреници са слоганом “Ми нисмо геноцидан народ” са потписом Србије и Српске је, без икаквог претјеривања, нешто најбизарније што је изњедрила лабораторија за производњу глупости и лажи Александра Вучића. Не само због тога што споменута резолуција – ма како била, злонамјерна, лицемјерна и малигна за регионалне односе – такву инкриминацију експлицитно не садржи, већ због тога што негација геноцидности српског народа у облику који је осмислио Вучић упућује на то да такви народи заиста постоје, само ми, ето, нисмо од такве сорте. Другим ријечима, Вучићева лабораторија за дестилацију кретенизма нам поручује да то што нисмо генетски програмирани за геноцид, не значи да то, евентуално, не бисмо могли постати, што је отприлике једнако могућности да се колективно претворимо у вампире, гоблине, тролове или неке друге митске манифестације нечисте силе. У овом случају, објашњавање рибама да вода није суха, лоше глумљење кнеза Лазара уз патријархову асистенцију, огртање заставама и други, до зла бога, патетични перформанси, нису ништа друго до прихватање стигме коју Американци и Нијемци невјешто негирају да нам је урезују на чело и то лоше сроченом и стерилном резолуцијом.
Све је то, између осталог, посљедица недостатка онога што Вучићева власт дуже од деценију из петних жила покушава да докаже: да има било какву националну стратегију. Узмимо само случај Сребренице. Уколико је став Србије заиста такав да је хашка пресуда Радиславу Кртићу има искључиво тежину интепретације групе правника, а не правно мишљење међународног суда, због чега онда Народна скупштина Републике Србије није поништила властиту декларацију о Сребреници из 2010. у којој се каже да се “најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде, као и све друштвене и политичке процесе и појаве који су довели до формирања свести да се остварење сопствених националних циљева може постићи употребом оружане силе и физичким насиљем над припадницима других народа и религија”?
Уколико се држимо приглупог слогана “Ми нисмо геноцидан народ”, да ли формулација “на начин утврђен пресудом Међународног суда правде” значи да смо сами себе таквиа прогласили још 14 година прије америчко-њемачке УН резолуције, али смо се у међувремену предомислили? Или, ако је став Србије да злочин у Сребреници не може носити правну квалификацију геноцида, због чега онда кампања негације нечега за шта држава ионако има став да се није догодило? Једини смислени одговор је да става нема. Па је у том смислу још бизарнији очигледни Вучићев налог Милану Кнежевићу да своју подршку Влади Црне горе условљава доношењем резолуције о геноциду у Јасеновцу као контрамјере подршци црногорске владе Резолуцији УН-а о Сребреници. Јер ако се Јасеновац као једно од мјеста утврђених мјеста геноцида над српским народом проглашава панданом злочину у Сребреници, онда то опет значи да се он имплицитно признаје као злочин геноцида. Штовише, штета је још већа, јер само именовање резолуције по Јасеновцу, јесте редукција историјске чињенице геноцида над српским народом на цијелој територији НДХ, те доприноси тези о могућности “локалног геноцида” у Сребреници која се, наводно, настоји оспорити.
У том смислу, једино у чему су Вучић и његови послушници способни јесте минирање било каквог облика српског националног консензуса. Проблеми се не рјешавају, већ се приступа генерисању непостојећих, како би се исти тобоже херојски рјешавали, док се, у стварности енергија и ресурси троше искључиво на тривијалности и најбизарније политиканство, а који су већ деценијама главне алатке самосаботаже српских националних интереса. Док нова/стара хрватска екстремно-десничарска власт као коспонзор резолуције у Сребреници чини све како терминологија “геноцид над Србима” никада не би добила међународну афирмацију и док Американци отворено пријете Међународном суду у Хагу јер се усудио бавити израелским злочинима, Вучићев естаблишмент под палицом амбасадора Кристофера Хила, властитом народу у Србији и ван ње објашњавају како није геноцидан. Другим ријечима, Вучић и његови слијепи послушници у Српској и Црној Гори се понашају попут ватрогасаца који запаљену кућу гасе пишући транспаренте типа: “Ми нисмо пиромани”, “Ми нисмо изумитељи ватре”, “Ватра се не састоји од воде” и томе слично. Реферишући се на Молијера, Андре Гликсман пише да “идиот увијек побјеђује”, јер се “свијест да губи не налази у његовом видном пољу, он се побједносно башкари у свом лудилу, а на околини је да га крунише као умишљеног краља у земљи његовог умишљања.” Док је то тако, ми нисмо геноцидан народ, ми (ни)смо идиоти.
