Пише: Вук Бачановић
Хрватска је Црној Гори недавно упутила “просвједну ноту”. Просвједује се због забринутости да резолуција о Јасеновцу којa је предложена на усвајање црногорској парламентарној већини представља “непримјереност манипулацијом жртава Јасеновца у политичке сврхе”, уз упозорење да Црну Гора припази шта ради јер би неке ствари могле угрозити њен пут ка ЕУ. Збиља су гадне те политичке манипулације, посебно када подсјетимо да је Хрватска, као спонзор Резолуције УН-а о геноциду у Сребреници прије 3 године уручила државна одликовања Војној полицији ХВО и ППН „Лудвиг Павловић“ (названа по припаднику усташке организације Хрватско револуционарно братство), а још мало прије и команданту ХВО-а Златану Мији Јелићу, оптуженом за злочине над мостарским Бошњацима 1993-1994. Доиста би, према томе, био крајњи безобразлук тврдити да у хрватској подршци Резолуцији о Сребреници има било шта осим чистог хуманизма и емпатије према бошњачкој патњи. Иницијативу за резолуцију о Јасеновцу је, јада се новинар, влади блиског, Вечерњег листа, покренуо «носитељ титуле четничког војводе» Андрија Мандић. Заиста, Мандић и јесте некакав «војвода», ма колико такав означилац у његовом случају био озбиљан и релевантан колико и онај другарица и другова за ДПС-овце толико миле хрватским лијевим либералима, но зашто би само та чињеница доприносила истинитости тврдње о наводној „непримјерености манипулације“? Само због тога јер Мандићева маниплација указује да хрватско поигравање жртвама Сребренице такођер није ништа друго до безочна манипулација, тако својествна тековинама глобалне политике?
Интерес Срба у Црној Гори | Журнал (zurnal.me)
Или можда због тога што би покретање иницијативе за резолуцијом о Јасеновцу могло покренути још нека врло битна питања када је у питању однос хрватске државе према српском народу, било да он живи у Хрватској, Републици Српској, Србији или Црној Гори. Јер Јасеновац за тренутно договорену владајућу коалицију ХДЗ-а и Домовинског покрета може бити само симбол тријумфа над Србима, споменик који је лако обићи, уз тако лако састављиве протоколарне изразе жаљења. Да заиста постоји консолидована српска политика, она се у случају Републике Хрватске не би бавила искључиво Јасеновцем, већ би далеко више простора посветила хрватској културној и идентитетској политици. И ту би чињеница да главно гласило римокатоличке цркве у Хрватској, Глас концила објављује ревизионистичке памфлете који усташку државу аболирају од геноцида, а Јасеновац проглашавају неком врстом поправног дома и рехабилитационог центра била споредна. Оно што на шта би српска косолидована национална полтика, да барем постоји у Црној Гори, стављала у фокус јесте меморијализација двојца Алојзије Степинац-Фрањо Туђман, првог као духовника, а другог као оца отаџбине.
Вук Бачановић: Мјесто за Сребреницу у српској историји | Журнал (zurnal.me)
Што се тиче првог, увијек се треба враћати на његова писма папи Пију XII, по успостављању ндх у којима одушевљено преноси ријечи Славка Кватерника да ће Хрватска „или бити католичка земља или да нестане“, те да, будући да је жеља оних који тренутно владају провођење католичког учења обавевезује „да им помогнемо и да их подржимо са свом лојалношћу и снагом којом располажемо“. „Вјерујем“, пише Степинац у јуну 1941. „када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани из Хрватске.” Други се потрудио да овом злокобном фанатизму да форму научног израза, односно изричаја, па је тако у свом капиталном дјелу, Беспућа повијесне збиљности из 1989 утврђује да су етничко чишћење и геноцид можда нешто окрутно, али да „доводе до етничке хомогенизације појединих народа, до већег склада националног састава пучанства и државних граница појединих земаља, па то може имати позитивне учинке на кретања у будућности у смислу смањивања разлога за нова насиља и повода за нове сукобе и међународне потресе.”
Да у Црној Гори, Србији, или Републици Српској постоји конзистентна српска политика, онда би се просвјед против демонски лицемјерног хрватског душебрижништва над Сребреницом морао превасходно састојати од указивања на то да се по Степинцу и Туђману у Хрватској називају тргови, улице, институције, цркве и да је већ то довољно уврједљиво и застрашујуће за српски народ у и ван Хрватске. Посебно због тога што је таква Хрватска чланица НАТО-а и ЕУ и, према томе, у позицији да одређује разину усклађености са европским вриједностима, односно ко ће бити члан ЕУ, а ко не. Да у Црној Гори заиста постоји конзистентна српска политка, неко би, ваљда нашао за сходно да подсјети да су се за злочин у Сребреници јавно извинули предсједник Српске, Драган Чавић, као и да су и Србија и Црна Гора у својим скупштинама усвојиле декларације којом осуђују злочин у Сребреници именујући га на начин на који је његовим виновницима из ВРС пресуђено у Хагу. И да Хрватска као транспарентн баштиник вриједности Степинца и Туђмана и која је недавно понизила предсједника СДСС-а, лидера српске мањине Милорада Пуповца, баш и нема предиспозиције да било коме држи моралне лекције о „непримјереним манипулацијама“.
Елис Бекташ: Стаматовић то воли вруће | Журнал (zurnal.me)
Наравно да такођер можемо доводити у питање морални кредибилитет лика и дјела Андрије Мандића, посебно ако имамо на уму пророчанске ријечи Родољуба Чолаковића да се Србима не пише добро ако се буду бранили политикама које су заговарали Ћосић, Црнчевић, Михиз и које дефинитивно спадају у оне које подржава и Мандић. Да ли су Црну Гору у стању одбранити они који су је већ једном ставили у позицију моралног расула и неодбрањивости од туђмановских аспирација, посебно оних културно-политичких и историјско-фалсификаторских? Још битније питање од овога гласи: зар Црну Гору од туђмановско-степинчевских уцјена најприје не би требали бранити другарице и другови из ДПС-а и других црногорских партија које за себе тврде да баштине тековине НОБ-а? Или то неће и не могу јер су тренутно више фокусирани на, за њих, беспријекорно антифашистички умјетнички изричај Марка Перковића Томпсона? Одговори на ова питања су уједно и одговор на питање свих питања: да ли је Црна Гора способна да се консолидује као друштво чије принципе нико из иностранства не може доводити у питање без адекватног жустрог одговора, или ће остати политикантска жабокречина у којој свака вриједност истински бива извитоперена у “непримјерену манипулацију” за једнократну употребу. Било би више него жалосно ако се испостави да је Радман, у том смислу, на демонски начин, био у праву.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
