Пише: Војин Грубач
Режирани бунт у Ботуну против градње система за пречишћавање отпадних вода има озбиљан политички и логички дефект, који га у старту прилично дисквалификује као аутентичан грађански отпор без примјеса приземних политичких калкулација.
Наиме, функционери ДНП-а су, и на државном нивоу и у Скупштини Подгорице, изгласали све правне предуслове неопходне за градњу тог система и тиме недвосмислено дали зелено свјетло да пројекат отпочне. Да нису гласали за та рјешења, градња система за пречишћавање отпадних вода не би могла започети, не би било ни разлога за „бунт“, нити би полиција уопште имала разлог да интервенише. Умјесто досљедности, Милан Кнежевић је изабрао политички непринципијелну варијанту: да се пројекат изгласа, како би се потом произвео „бунт народа“, са јасно подијељеним улогама у филму гдје он игра главног јунака.
Идентитетске петљавине као резервни политички план
Готово преко ноћи, поред бунта против колектора, Кнежевић је у јавни простор пласирао захтјев за „хитним рјешавањем“ идентитетских питања, уз ултиматум да ће ДНП, у супротном, напустити Владу. Искрено речено, послије свих ових ујдурми мало кога интересује да ли ће ДНП остати у Влади или не.
Међутим, свака озбиљна расправа по тој теми подразумијева једну једноставну претпоставку: да јавност зна шта се конкретно предлаже. До данас, међутим, нисмо чули од Милана Кнежевића шта он заправо нуди по питању заставе, грба, химне или српског језика, нити који су механизми како до тога циља доћи.
Војин Грубач: Творци хаоса – четири јахача уставне апокалипсе 2007. године
Та неконкретност рађа основану сумњу да се овдје ради о још једној политичкој петљавини, у којој се идентитетске теме по навици подижу до усијања, да би се добила одређена политичка корист. ДПС је очекивано одмах саопштио да је против, при чему је прећутао незгодну чињеницу: да је управо та партија 2012. године имала јасне, врло артикулисане и јавно понуђене предлоге за рјешавање исте тематике. Због тога је ДПС-у сада сужен простор за политичке калкулације.
Лукшићева „фер понуда“ коју су сви заборавили
Шта је тада ДПС предлагао види се из текста Вијести, објављеног 18. маја 2012. године, под насловом „Лукшић: Мислим да је понуда фер“.
У том тексту се наводи да је Игор Лукшић опозиционим лидерима понудио увођење тробојке као предсједничке заставе и интонирање прве двије строфе црногорске химне у свечаним приликама, у замјену за двотрећинску подршку уставним промјенама у области правосуђа. Понуда је обухватала и усвајање Закона о употреби службеног језика и језика у службеној употреби, којим би се прецизно дефинисале ситуације у којима се користи један, а у којима други језик. Опозиција тај предлог није прихватила.
Дакле, знамо шта је тада нудио ДПС, али не знамо шта данас конкретно предлаже ДНП. Истовремено, та стара понуда веже руке ДПС-у, који данас глуми апсолутног противника било каквих промјена у тој области. ДПС је тада понудио и политичке и правне механизме како се то може урадити без кршења Устава. Ако је ДНП спреман да прихвати та рјешења или предложи неку модификацију, рецимо да тробојка буде народна застава, прича се може завршавати. Премијер Спајић би само могао констатовати да је договор постигнут, што значи да га Скупштина може формализовати.
Спајић је у идеалној позицији да фарсу изведе на чистину
Колико год политичка акробатика Милана Кнежевића била усмјерена на дестабилизацију Владе кроз производњу криза преко ултиматума, ситуација је у суштини једноставнија него што изгледа.
ДПС има јавно архивиране предлоге из 2012. године. ДНП има обавезу да каже шта жели данас. Разговор о томе не припада у потпуности Влади, већ и директно тим политичким субјектима. Зато што су они годинама навикли да идентитетским темама подижу тензије и скрећу пажњу са реалних проблема грађана. Премијер Спајић је зато у позицији да ову фарсу изведе на чистину.
На питање, да ли је боља опција одласка или одстрањивања ДНП-а из Владе због неконтролисаног понашања Милана Кнежевића, или рјешење ових идентитетских тема на елегантан и мудар политички начин — одговор је јасан: очито је да је друга варијанта боља. Тиме би се маневарски простор за режирање вјештачких политичких конфликта у солидној мјери смањио, што иде у корист грађана. Колико би пацификација тих питања ишла у корист ПЕС-а и Демократа, више је него очито. На крају, само једно питање остаје отворено: какве везе има колектор са идентитетским питањима?
