Пише: Вук Бачановић
Мило Ђукановић је у свом „историјском“ интервјуу Побједи и Телевизији Е из маја 2026. године, након три деценије власти, одлучио да јавности свечано саопшти како је деведесетих био жртва сопственог „југословенског идеализма“ и да Црна Гора, „није на вријеме регистровала промјену“ када су власти у Београду схватиле да је Југославија изгубљена. Човјек то говори са таквом невиношћу црногорске Црвенкапице изгубљене у шуми пуној српских вукова да би неупућен посматрач помислио како је ријеч о предсједнику мјесне заједнице из Колашина коме су вијести из федералног врха достављане кроз страначки филтер са кашњењем од седам дана, а не о другом човјеку режима у Црној Гори, човјеку који је сједио у самом центру политичког, безбједносног и пропагандног механизма тог времена. Испада да је Ђукановић деведесетих протестујући против великосрпства тумарао ходницима црногорских државних институција, носећи у рукама изблиједјели портрет друга Тита, док су се око њега, потпуно непримјетно, дешавали ратови, мобилизације, пропаганда, злочини против човјечанства и распад државе.
Посебно је дирљива та његова накнадна политичка катарза у којој човјек који је био на власти готово исто колико и Тито открива да је „великосрпски национализам“ био главни окидач југословенске трагедије. Као да је југословенска криза као прелудијум распаду започела у Београду деведесетих када је Милошевић одједаред устао на десну ногу, а не деценијама раније кроз републичке национализме, Хрватско прољеће, конфедерализацију земље и постепено разарање заједничког политичког простора. Као да су се Словенија и Хрватска за независност припремале тек кад је Милошевић схватио да од његове улоге новог Тита нема ништа. И што је најкомичније, Ђукановић данас критикује Београд деведесетих због „платформе велике Србије“, а управо је та иста београдска политика на крају пристала на распад Југославије, прихватила Бадинтерову логику небитности Устава СФРЈ и практично ушла у историјски договор са хрватским, словеначким и бошњачким сепаратизмом око комадања заједничке државе. Дакле, чак ни тај српски национализам, којим данас Ђукановић плаши дјецу по региону, није имао снаге ни воље да заиста сачува Југославију, већ је завршио као трагична мјешавина импровизације, капитулације и катастрофе.
Вук Бачановић: Дукљанска реанимација научно сахрањеног памфлета
Када сам прије десетак година разговарао са ратним предсједником Народне скупштине Републике Српске Момчилом Крајишником – човјеком који је са Алијом Изетбеговићем подијелио моје родно Сарајево, а потом из њега иселио десетине хиљада Срба – готово сам, слушајући његово доброћудно изигравање миротворца и забринутог националног прегаоца, себе ухватио да на тренутке помишљам: „Боже мили, ко ли је све ове страхоте подметнуо овом часном старцу па је осуђен за ратне злочине?“
Ђукановић је дефинитивно завршио исти занат, али у црногорском контексту.
Како заиста неупућен човјек да се постави пред његовом пензионерском позом „сазрелог политичара“ да историју препричава као да је читав живот провео затворен у подруму неког омладинског дома у Никшићу, а не у самом врху власти коју је лично помагао да дође на власт. Човјек данас, са готово сузном носталгијом, говори о „часним и компетентним људима“ Црне Горе који су „напустили политичку позорницу“ и тако земљу оставили без „неопходне мудрости и државничког искуства“. Невјероватна формулација. Као да су ти људи мирно отишли у пензију да саде кромпир у Ријеци Црнојевића, а не да их је управо генерација младих јуришника предвођена самим Ђукановићем политички почистила у антибирократском преврату, уз митинге, хистерију, медијски линч и Милошевићеву асистенцију.
Човјек који је говорио о границама „које су повлачили приучени бољшевички картографи“ и који се почетком деведесетих готово такмичио у доказивању лојалности Караџићевом режиму у Босни и Херцеговини, сада говори као да је све то био неспоразум изазван претјераном емотивном везаношћу за Југославију. Није, дакле, проблем био у власти, пропаганди, интересима и политичком опортунизму – него у томе што су, ето, били превише Југословени. Испада да су се ратне политике, националне мобилизације и читаво балканско крвопролиће деведесетих дешавали готово као нека врста несрећног ексцеса претјеране љубави према братству и јединству.
И ту лежи суштина Ђукановићеве политичке биографије. Он политику из деведесетих није напустио зато што се одједном сјетио да је „антифашиста“, демократа или дубоко моралан човјек, већ зато што је схватио да се стара идеолошка роба више не продаје на довољно профитабилном тржишту. Зато је контаминирану српску националну идеју деведесетих само пресвукао у нову идеолошку униформу – у једну хрватским праваштвом инспирисану, псеудоисторијску визију Црне Горе као наводно „сатрте“ несрпске Дукље, вјековне жртве сопственог српства и несрећног историјског брака са Србијом. Тако је од бившег младог јуришника Милошевићеве политике постао дворски идеолог једне готово карикатуралне анти-Црне Горе: земље у којој је све што је вијековима чинило њен идентитет морало бити или фалсификовано, или проглашено окупаторским наслагама на „аутентичном“ дукљанском бићу, готово једнаким зилотским набојем на који је Ратко Младић спроводио „освету“ над Турцима и који је у сврху те своје историјске мисије од Ђукановића добијао бензин за тенкове и транспортере, упркос Милошевићевим санкцијама.
У том новом политичком театру Црна Гора више није била историјска српска земља са својим специфичним државним путем и снажним локалним идентитетом, него нека врста балканске Атлантиде коју су кроз вијекове потапали зли Срби, православље и сопствена традиција. И тако је Ђукановић, без икаквог стварног дисконтинуитета, само наставио исту политику манипулације идентитетима другим средствима: до јуче је мобилисао људе у име угроженог југословенства и српства, данас у име угрожене дукљанске посебности и евроатлантске цивилизације. У оба случаја народ имао улогу статисте, историја пластелина за дневнополитичке потребе, а држава приватног посједа власти која је идентитете мијењала готово брже него што су се мијењале заставе на јавним институцијама.
Зато истински просрпски став у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни Ђукановићеву накнадну конверзију. Напротив – дужан је да одбаци оба та лажна спаситељства. И оно које је пристало на распад Југославије уз катастрофалне ратове и историјски пораз, и ово које је на рушевинама те катастрофе изградило приватни режим, НАТО-комесаријат и дворску идеологију у којој се свака критика власти проглашава нападом на државу. Јер Мило Ђукановић никада није био никаква алтернатива национализму – он је био само најталентованији и најдуговјечнији политички трговац конфузним емоцијама.
Зато аутентична српска политика у Црној Гори нема никакву потребу да брани ни београдску политику деведесетих, ни оно што се, у њено име противи Ђукановићевом насљеђу. Дакле, оно ригидно српство деведесетих које је, у својој интелектуалној и моралној биједи, успјело да компромитује најбоље елементе српске политичке традиције, претварајући их у карикатуру испуњену ратном хистеријом, равногорским ревизионизмом и провинцијалним месијанством нарцисоидних манипулатора, увиђајући, истовремено, да је дукљанско монтенегринство изникло управо из те контаминације као њен природни наставак другим средствима.
Заиста, ријетко се рађају тако трагичне личности као Мило Ђукановић: човјек који је у свакој епохи случајно био баш уз најјачег, који је сваки историјски заокрет дочекао на функцији, са обезбјеђењем и државним апаратом иза леђа, и који је из сваког идеолошког бродолома излазио чист, испеглан и накнадно морално препорођен. Можда би на крају и сама историја требало да му упути једно велико, топло, људско извињење што га је тако сурово и немилосрдно тјерала да читавог живота буде баш на оној страни на којој су новац, полиција, медији, амбасаде, шверцерски канали, побједници и накнадна морална памет. А и ми, све његове жртве и њему сличних хуманиста да му се извинемо јер нисмо схватили о каквом Југословену се радило и због чега је било неопходно да нас мучи и понижава.
Извор: Портал Зета
