Пише: Небојша Поповић
Амерички стратег Едвард Лутварк почетком 90-их година прошлог стољећа сковао је термин – „геоекономија“ желећи да скрене пажњу на рађање новог геополитичког поретка са другачијим правилима, у коме ће превасходно доминирати питања из економске свере.
Наиме, након пада Берлинског зида постало је јасно да ће идеолошко ривалство између либералног запада и комунизма бити замијењено глобалним економским ривалством, у ком ће финансије, трговина и овладавање најзначајнијим технологијама бити значајније од војног ривалства. Додатно, прогнозирало се да ће период након Хладног рата бити обиљежен економским такмичењем које укључује нетржишне факторе као што су дијељење повјерљивих информација између државних агенција и приватног бизниса, економска дипломатија, те различите технике манипулација путем НВО организација како би се ослабили економски конкуренти и утицало на Владе.
Укратко, велике силе наставиле су игру у међународној арени, али због страха од нуклеарног холокауста, тежиште битке преселило се на поље индустријске шпијунаже, те контроле над најзначајнијим технологијама и ресурсима. А у последње доба када постоје све индиције да и свијет међународних финансија неумитно клизи га блоковској подјели и сегментацији, посебан акценат је и на том пољу.
Зато данас када се потврђује готово четири деценије овако описане праксе, кључно питање није зашто се и да ли се Црна Гора требала задужити емитовањем обвезница на доларском тржишту, као ни да ли је посао могао бити одрађен уз нешто повољнију каматну стопу. Кључно питање је заправо да ли је уопште постојала друга опција, тј. да ли се све могло одиграти другачије?
Недвосмислен одговор је да би алтернативни сценарио био готово немогуће изводљив. Наравно, Пекинг који располаже са највећим доларским резервама на свијету, би у евентуалном билатералном договору са Подгорицом можда и био вољан да понуди кредит уз повољнију камату него што то нуди Запад(што је усталом био случај и приликом изградње прве дионице аутопута), али да ли би Црна Гора, земља која, нпр. без консултације са странцима не може да именује ни директора полиције, могла то да прихвати?
Одговор је наравно исувише очигледан. Као што је и јасно да ни Црна Гора без повољних политичких сигнала да су амерички инвеститори заиста спремни, не би тек тако насумично одабрала доларско тржиште за емисију своје обвезнице. Дакле, у ери када се геополитика у свијету помпезно вратила на велика врата(многи би рекли и са осветом), при чему је њена геоекономска компонента кључна, било би ирационално очекивати да мале државе, са неповољном финансијском позицијом попут Црне Горе, имају активан маневарски простор.
Оно што заиста јесте право питање у овом тренутку јесте да ли су амерички пријатељи Црне Горе спремни да искрено, истински и активно помогну њен економски напредак и опоравак. Подсјетимо, управо су САД након Другог свјетског рата јефтиним кредитима из Маршаловог плана из пепела поново подигле моћну Њемачку. Привредно чудо Јужне Кореје је у највећој мјери резултат америчог капитала и технологије, а на крају крајева, никада не треба заборавити да је и иза привредног узлета који је 60-тих година захватио СФРЈ, стајала управо Америка, из жеље да Југославија прво буде неугодан примјер за Москву, али истовремено пожељан за остале суморне чланице источног лагера.
Дакле, у позадини сваке успјешне економске приче стоји геополитика. Ову ноторну истину – дословце аксиом, требао би увијек имати на уму. Оно што би у погледу Црне Горе могло бити разлог за бригу, није питање да ли ће се Црна Гора у будућим годинама и даље задуживати и емитовати обвезнице, јер мора, већ питање да ли ће доносиоци одлука и власти имати довољно правих идеја и пројекта како би будуће задужење било стављено у функцији економског просперитета Црне Горе.
