Пише: Вук Бачановић
Поводом новоустановљеног Дана сјећања на убијену дјецу Сарајева 05.05.2026.
Перверзно друштво, начето изнутра и уморно од властитих лажи, и добро и зло обавља на перверзан начин.
Пошто су храброст, достојанство и права људска кичма у колонијалном дејтонском поретку постали луксуз који наше формалне вође себи не могу приуштити, остали су им само привиди – церемоније, хушкачки говори и уштогљена лица над трагедијама из прошлости.
Најчешће над гробовима невиних цивила. Нарочито дјеце. Јер гдје ће друго бестидни трговци људском несрећом и распродавачи народног достојанства пронаћи своју најбољу позорницу, него тамо гдје се могу ритуално умити крвљу невиних.
Тако је и са убијеном дјецом Сарајева и оног његовог дијела које се данас зове Источно Сарајево. На страну сада то што се преувеличаним бројем мртве дјеце не исказује пијетет према страдалима, него управо супротно: води недостојна и прљава политика – баш као што се деценијама и бројем јасеновачких жртава трговало и лицитирало и још увијек тргује и лицитира преко разних капарисаних душебрижника, оних који људску трагедију претварају у сирову монету за поткусуривање живих.
А опет, иза свих тих манипулација остаје оно од чега се човјеку леди крв и када угаси телевизор, „укине“ видео са Јутјуба и када скрене поглед. Данас, када сам и сам отац дјевојчице, довољно је да на тренутак видим снимке унезвијерених сарајевских очева како на рукама носе мртву дјецу према болницама, па да ме обузме онај злослутни осјећај беспомоћности пред којом свака ријеч остаје мизерна и недостојна. Ти људи, сломљени и изгубљени, још моле за помоћ, још се надају да је све нека страшна забуна, да их је разум преварио, да дијете само спава или да ће сваког часа отворити очи. Човјеков разум до посљедњег одбија да прихвати оно што је стварности већ одиграло. И можда нема страшнијег призора од оца који, и са мртвом кћеркицом у наручју, још вјерује да ће је ипак још једном узети за руку и повести кући.
О овоме раније нисам писао нити говорио јавно.
Али једном сам и ја замало постао једно од те дјеце.
Било је то, чини ми се, у зиму ’93. Живјели смо на десетом спрату небодера преко пута Болнице Кошево. Тих дана нам је, након дугих мјесеци хладноће, напокон уведен руски хуманитарни плин, па се више нисмо смрзавали око старе пећи на дрва која је дотад једва одржавала привид топлоте. У пећ се сада стављао горионик и стан је одједном постао не само топао, него понекад готово и прегријан. Пламен је био снажан, жив и стабилан, толико да се поред њега могло читати готово као некада под обичном лампом, прије рата.
А какво је тек то олакшање било послије мјесеци проведених у полумраку, уз импровизована кандила и свјетиљке чији су слаби пламичци тињали захваљујући свињској масти, тек толико да у дугим зимским ноћима не сједимо у потпуној тами.
Не могу да се сјетим тачног датума када се то догодило.
Али се сјећам да сам уз свјетлост горионика читао „Бајке са Британских острва“. Та књига је – у недостатку филмова, серија и цртаних филмова била портал који је водио до хиљада врата у хиљаде и хиљаде чудесних свјетова у којима су – осим вилењака, патуљака и џинова – живјели средњовјековни, прединдустријски, људи, с којима си се могао готово потпуно поистовјетити јер си живио једнако сиромашно и биједно као они као они.
Зато сам данас, вјештачком интелигенцијом бездушно склепане анимиране филмове, помало и захвалан судбини што сам одрастао уз горионик и књиге бајки, нарочито оне ирске, пуне магле, узбурканих хладних мора и неке древне сјете која се посредством дјечје маште увлачила и у сарајевске ратне ноћи.
Отишао сам у клозет и само што сам кратко, журећи да се вратим британским бајкама, обавио што сам имао зачуо се оштар продоран звук.
Вук Бачановић: Кошмар анти-Србије и анти-Босне – од Хрватског прољећа до трећег ентитета
Дрво на малом кухињском прозору облијепљеном хуманитарном фолијом, јер смо стакла изгубили детонацијама првих граната из ’92 било је оштећено, а на њему рупа.
Заоштрени металну легуру, кроз магловито сјећање ми провијава да је била златкасте боје, а можда је тако памтим само због свјетлости горионика, нашли смо тачно на мјесту на којем сам сједио поред пећи.
Метак. Сличан многима који сам имао у својој ратној колекцији зрна, чаура и гелера који су преко ноћи постали дјечје играчке.
Гледао сам га. Могао је завршити у мом потиљку, леђима или трбуху, али ја сам га, готово рутински и са равнодушношћу стеченом у рату, послије неколико минута – када се охладио – придружио остатку својих „трофеја“.
„Било би у главу, не би се мучио.“, чуо сам дједа како шапће баки, заправо је „тјеши“ у свом стилу саосјећања и цинизма према ономе што је увијек називао „овај глупи свијет“.
У мени није било ни трунке страха. Не због урођене необичне храбрости, не, таква храброст не постоји. Била је то људска навика. Смрт је била свакодневни пратилац, како другима тако и теби и на њено присуство си се одавно био свикао.
Данас сам ипак сретан што сам преживио, не због овог живота самога, јер дубоко вјерујем да је он само бљедуњава измаглица живота који ћемо живјети када вјечност прогута пролазност.
Сретан сам јер моји бака и дјед нису морали доживјети да мртво дијете носе у оближњу болницу, ослушкујући своја убрзана срца и тјешећи се да осјете моје – као једна од мајки убијеног дјечачића чије сам потресно свједочанство читао.
А драго ми је и због тога што тако нисам постао још један од „жетона“ којим данас своје услуге професионалних нарикача и хушкачa наплаћују разне Вегаре, Бурсаћи, Аличковићи и њихови политички ментори.
Заиста се не може описати гађење с којим, захвалан јер сам преживио управо ради наведеног разлога, посматрам људе који претворивши сјећање на дјечје лешеве у трофеје заснивају своје ситне политичке, интелектуалне и књижевне каријере. Док говоре о „нашој дјеци“, у њиховим главама је искључиво рачуница како до нових мандата, нових функција, нових позива у огавне телевизијске емисије и нових патриотских вашара на којима ће „забављати“ слуђену сиротињу, уморну од зла, страха и понижења. „Наша дјеца…“, одјекује попут морбидне лозинке за успјех у којој није остало преостало никакво саосјећање – само партијски одбори, преждеравања, договорени аплаузи и хладна, анемична, глад за положајем која се увијек најбрже утоли „сјећањима“ на трагедије.
Драго ми је што сам преживио ону хладну сарајевску ратну ноћ и јер сам спознао да ратови пролазе, да се заставе мијењају, да се говори понављају и да нови трговци туђом несрећом увијек долазе на мјесто старих. И јер данас као родитељ знам да само родитељска бол може остати иста. Нијема, тешка и бескрајна. Она, на крају, не зна за идеологије, ни за границе, а поготово не за колоплете накнадних историјских лажи којима се покушава „дотјерати“ хаос прошлости.
Зато данас мислим да је можда једини истински људски дуг према убијеној дјеци Сарајева и сваког другог разореног града и друштва управо то да их коначно оставимо, колико је то највише могуће, изван опскурних политичких пијаца и што даље од вјечно гладних отровних језичина. Да их се не броји као да су војска и не претвара у аргументе за лажну разложност будућих несрећа и да њихови њежни угашени животи престану бити конвертовани у размјенску робу за политичку лаж.
Вук Бачановић: Јасеновац на тржишту – анатомија једног моралног слома
Ни данас не знам одакле је дошао метак који је оне хладне зимске ноћи могао учинити да ових редова никада не буде. Можда је испаљен са српских положаја изнад града, а можда из неке мрачне уличице у којој су локалне кабадахије – знало се дешавати од времена до времена – пијане или омамљене ко зна чиме, насумице пуцале у ноћ да би, у страшна времена, у себи угушиле страх или задивиле неку дјевојку. У рату су, ионако, границе између лудила, кукавичлука и јунаштва, за разлику од оних физичких-земаљских, врло проходне.
А мени је данас, послије свега, сасвим свеједно чији је метак могао бити. Довољно ми је што нисам остао уписан ни у једну њихову лажну статистику, ни у један говор, ни у једну годишњу церемонију на којој би се моје име изговарало између двије одвратне патриотске фразе и аплауза оних који су ту дошли ради бесплатне закуске и алкохола. Захвалан сам што нисам постао дио било чијег транспарента, или измаштаног строја ексклузивно „наших“ мртвих.
Једна од најчешћих сентенци са хумских и босанских средњовјековних надгробника гласи:
„И молим вас, не наступајте на ме! Ја сам био како ви јесте, ви ћете бити како јесам ја.“
Драга дјецо, драги моји вршњаци: Да су се ствари поклопиле само мало другачије, ја сам могао бити како ви јесте, а ви сте могли бити како јесам ја.
Ко зна, можда се у неком од бескрајних бајковитих свјетова паралелних с нашим у које сам одлазио оних хладних зимских ноћи поред горионика одиграло управо тако и ви сада негдје плачете над мојим гробом.
Но једно чврсто знам, вјерујем и исповиједам: да ћемо се једном, гдје је вјечно данас и гдје се сви бајковити свјетови сусрећу, сви ми сусрести и загрлити.
Вјечни вам помен и да нико више на вас, на нас не наступа.
