Пише: Вук Бачановић
„СПЦ нам је и ван Црне Горе помогла да се разумије да се мора ријешити и тај реметилачки фактор, како би били стабилно друштво“, изјавио је Мило Ђукановић 10. новембра на Цетињу. Тако је једна древна хришћанска заједница – штавише она без које Црна Гора данас не би постојала – од стране црногорске опозиције поново преквалификована у категорију друштвене сметње чије се рјешавање препоручује у интересу стабилности. Није, разумије се, ријеч о експлицитном позивању на насиље. То се данас не ради тако неотесано. Најприје се утврди да неко ремети нормално функционисање друштва, потом да се друштво без његовог уклањања не може стабилизовати, а затим се читав поступак прогласи европском интеграцијом. Ријеч „уклањање“ још није изговорена. Али је за њу припремљено одговарајуће административно мјесто.
Ово знаменито унапређење вјерске заједнице у комунални проблем догодило се на свечаном пленуму петог Цетињског форума – FORCE26, који организују Факултет за црногорски језик и књижевност, Црногорски ПЕН центар и WestBalkanNet. Међу угледним учесницима нашли су се Филип Вујановић, Мирослав Лајчак, Борислав Бановић и Александар Радоман. Лајчак је Ђукановића назвао великим државником, Вујановић говорио о дијалогу, а Радоман о европским вриједностима. Не треба им, наравно, приписивати ријечи које нису изговорили. Али управо је у томе предност овакве врсте колективног политичког церемонијала: један производи непријатеља, други објашњава европску перспективу, трећи историјски детерминизам, а четврти се стара да све буде прописно освијетљено. Тако нико није одговоран за цјелину, премда сви учествују у њеном свечаном представљању.
Нарочито је знаковито што је све уприличено баш 10. новембра, на годишњицу Кристалне ноћи, погрома над Јеврејима у нацистичкој Њемачкој 9. и 10. новембра 1938. године. Није, дакако, Ђукановићева изјава (још увијек) исто што и нацистички погром, нити би озбиљан човјек такву једнакост успостављао. Али би озбиљан човјек морао знати зашто европско историјско искуство налаже посебан опрез према политичарима који читаве вјерске заједнице проглашавају проблемом који се мора „ријешити“. Историја је, између осталог, показала да је између проглашавања људи друштвеном сметњом и њиховог стварног обесправљивања најважнији онај период у којем угледни људи објашњавају да нема разлога за узнемиреност.
Истовремено, Ђукановић је изразио задовољство поразом одређених политика на америчким међуизборима, очигледно рачунајући на слабљење трампизма. Читав Форум у програму има и расправу о људским правима у добу трампизма. И ту долазимо до сљедећег досегнутог врха хипокризије: могуће је наступати против Доналда Трампа, а истовремено употребљавати управо ону логику друштвеног прочишћавања која његову политику чини толико одбојном. Трамп је у муслиманима и мигрантима проналазио пријетњу америчкој стабилности. Цетињски антитрамписти, барем према Ђукановићевој формулацији, имају властити реметилачки фактор. Разлика је, засад, у дипломатском вокабулару, географској ширини и чињеници да се на Цетињу све може изговорити уз довољно одважну употребу ријечи „Европа“.
Да ово није нарочито оригинално откриће, знамо још од 1979. године, када је политолог Стјуарт Хол у чувеном есеју The Great Moving Right Show анализирао настанак ауторитарног популизма. Његов кључни увид био је да се ауторитарна политика не мора појавити отворено као фашизам. Она може задржати демократске институције, говорити језиком народног интереса и истовремено производити унутрашње непријатеље, захтијевајући дисциплину у име „националне нормалности“. Хол је показао како се различити идеолошки елементи могу преуређивати у нову радикално десничарску логику. Цетињска варијанта могла би представљати изузетно занимљив додатак његовој студији: ауторитарни популизам који себе сматра антифашистичким, док од фашистичког политичког репертоара позајмљује технику идентификовања непожељних, а од либерализма потврду о демократској исправности.
Четрдесет четири године касније, британски политолог Мајкл Фриден у студији Ideology: Picking Up the Pieces? (2023) објаснио је како савремене идеологије све чешће постоје у фрагментима који се слободно преносе, размјењују и састављају у нове комбинације. Њихова унутрашња досљедност престаје бити нарочито важна. На Цетињу би Фриден могао присуствовати изванредно успјелом практичном експерименту. Узмете људска права из либерализма, класификацију унутрашњих непријатеља из ауторитарних традиција, идеолошку дисциплину из стаљинизма, националну хомогенизацију из етничког национализма и европске фондове из неолиберализма. Промијешате док се све не сједини у густу масу демократске самодопадљивости. Добијени производ јесте политички кентаур: напријед либерал који проповиједа толеранцију, позади ауторитарац који већ саставља списак реметилачких фактора.
Ипак, најкорисније објашњење ове појаве даје антрополог Дон Калб у књизи Value and Worthlessness: The Rise of the Populist Right and Other Disruptions in the Anthropology of Capitalism (2025). Калб показује како капиталистичка периферија, у овом случају европска, производи не само економску неједнакост него и систематско обезвређивање људи, заједница и читавих друштвених простора. Његов концепт двоструког обезвређивања обухвата материјалну девалвацију и јавно-политичко понижавање одређених друштвених категорија. Такво понижавање није тек непријатан пратећи звук капитализма: оно помаже успостављању хијерархија у којима неки људи и њихови начини живота вриједе мање од других. Калб нарочито упозорава како напуштање класне солидарности отвара простор политичким предузетницима који умјесто друштвене правде нуде лажно идентитетско признање, организовано бјеснило и одговарајућег непријатеља.
Вук Бачановић: Операција „25. децембар“ или како су ћаци оптужили Божић да је папин шпијун
Примијењен на црногорску политичку периферију, тај увид производи прилично непријатно питање: шта се догађа када се читав друштвени сукоб, умјесто кроз економске односе, институције и неједнакости, објашњава постојањем једне непожељне вјерске организације? Добија се изузетно практичан систем у којем се одговорност за друштвену нестабилност може пренијети на „реметилачки фактор“. Криминализовани поредак остаје невин, само му – у овом случају – црквена звона ометају рад.
У томе и јесте осебујност наказности цетињског идеолошког кентаура. Он је неолиберал када треба бранити постојеће друштвене хијерархије, неостаљиниста када треба одредити ко ремети друштвену стабилност, а неофашистички расположен када треба читав колектив представити као препреку националном препороду. Увече је антитрамписта, а ујутро би се већ могао запослити као Трампов савјетник објашњавајући му како се политичко искључивање „реметилачког фактора“ представља као демократска хигијена. И све то на конференцији посвећеној људским правима.
Јер права су, разумије се, универзална. Само је претходно потребно ријешити проблем оних који ремете њихову универзалност. А када једном буду ријешени сви реметилачки фактори, Црна Гора ће коначно постати потпуно стабилно друштво. Остаје једино питање хоће ли у њему преостати довољно људских бића да ту стабилност уживају.
