Пише: Ендрју П. Наполитано
Ниједан покушај владе да оцјењује садржај говора и да обесхрабри или казни оно што она и њени штићеници мрзе или чега се плаше није у духу америчких вриједности, противуставан је и незаконит; и ако се не заустави, довешће амерички народ до ропства. Током протекла три мјесеца, администрација Доналда Трампа настојала је да ускрати пружање државних бенефиција како би казнила или преобликовала своје наводне политичке противнике.
Ти противници — у виђењу Бијеле куће — су колеџи и универзитети који дозвољавају говор који она сматра мржњом, адвокатске фирме које заступају клијенте или запошљавају адвокате који су били гласно критични према администрацији, па чак и једна од педесет америчких држава, због формулација у једном закону и изјава њеног гувернера. Може ли савезна влада условити добијање бенефиција одрицањем од основних слобода? Или, другачије речено: може ли федерална власт ускратити привилегије онима који су на њих законски овлашћени само зато што јој се не допада оно што говоре?
Једном ријечју: Не.
Ево позадине. Према природном праву, које су прихватили Декларација о независности и Устав, наша права проистичу из саме наше људске природе. То су права на живот, на то да се вјерује или не вјерује, да се с неким буде или не буде у друштву, да се говори оно што се мисли и објављује оно што се каже, да се браниш истим средствима којима располаже и власт, да те оставе на миру, да путујеш и да имаш право на правичност и законски поступак.
Та природна права у основи су она која се штите од уплитања власти путем Повеље о правима. Уставне заштите од мијешања Устав не тврди да додјељује основна права. Напротив, пошто та права постоје прије самог настанка државе, Устав суштински забрањује власти да се у та права мијеша. Класичан примјер је Први амандман, који делимично гласи: „Конгрес неће доносити закон … којим се ограничава слобода говора или штампе.“ Џејмс Медисон, који је саставио овај амандман, инсистирао је да се говор назове „слободом говора“, са одређеним чланом, како би истакао да су творци Устава схватали да та слобода постоји прије државе.
Када она настаје? Слободе и права из људске природе појављују се код сваког човјека са настанком разума. Права која произлазе из наше човјечности важе као захтјев према читавом свијету. Зато, да би их неко упражњавао, није му потребна дозвола државе. Парафразирајући Џона Стјуарта Мила: ако би цијели свијет имао исто мишљење о неком питању, а само једна особа мислила другачије, пошто је слобода говора природно право – а тиме и захтјев према читавом свијету, што значи да се може упражњавати без казне – свијет не би имао више права да ућутка тог једног човјека, него што би он, ако би имао моћ, имао право да ућутка читав свијет.
Ово Медисоново/Милово схватање људских права представља савремено изражавање Природног права, које је још прије 775 година кодификовао Свети Тома Аквински. Џеферсон и генерација револуционара прихватили су учење Аквинског у Декларацији, која каже да нас је наш Створитељ обдарио одређеним неотуђивим правима. Та права су неотуђива зато што су природна, и као таква не могу бити одузета ни законом, ни наредбом; могу бити одбачена само добровољно. Разбојник који опљачка банку одриче се својих природних права — јер је другима ускратио њихово природно право на сопствени новац, он тиме губи и своја. Када држава додјељује привилегије, попут возачке дозволе, бирачког права, безбједносне дозволе или новца за истраживања, то чини уз одређене услове. Ти услови морају бити разумно повезани са самом привилегијом. Возач ће поштовати ограничење брзине, гласач ће гласати само једном, државни службеник неће одавати тајне до којих је дошао, истраживач неће кршити људска права других на свом факултету.
Много тога већ је постало уобичајено код прималаца државних бенефиција, иако влада те бенефиције често додјељује и када за то нема уставно овлашћење. Финансијска помоћ у образовању и иностраним земљама нигдје се у Уставу не одобрава, али федералне власти је и даље дијеле. Могу ли федералне власти повући те привилегије уколико се оне злоупотријебе? Кратак одговор је: да, али уз поштовање природних права. Тако, на примјер, државне власти могу одузети возачку дозволу некоме ко упорно прекорачује брзину или вози у алкохолисаном стању, али не могу ускратити ту дозволу зато што тај возач иде на политички скуп подршке кандидату који је противник владе која му је дозволу издала.
Услови који се везују за државне бенефиције не смију нарушавати или обесхрабривати упражњавање основних слобода од стране оних који те бенефиције примају. Врховни суд је овај правни принцип формулисао у односу на појединце 1972. у случају Perry v. Sindermann (поништавање отпуштања наставника јавне школе који је критиковао школски одбор), а у односу на савезне државе 2012. у случају National Federation of Independent Business v. Sebelius (поништавање дијела закона о приступачној здравственој заштити, који је кажњавао државе које нису измјениле своје законе). Ови судски случајеви формулисали су и учврстили доктрину против неуставних услова. Та доктрина представља основу за новији низ судских забрана којима се Бијелој кући спречава да ускрати бенефиције и привилегије које је држава већ додијелила, само зато што су примаоци искористили — или одбили да искористе — своју слободу говора на начин који се не поклапа са очекивањима администрације.
Да ова доктрина није дио закона, наша природна права не би била неотуђива. Замислите да власт условљава добијање бенефиција јавним исказивањем одређених ставова или, обрнуто, наметањем ћутања. Заправо, не морате то ни да замишљате — то се већ дешава пред нашим очима; и да није независног судства, федерална власт би могла користити повлачење бенефиција као начин да ућутка говор који мрзи или га се плаши. Неограничена слобода говора одувијек је била саставни дио америчке историје, човјечности и среће. То је главна заштита свих осталих слобода. Без ње, Американци ће постати слуге онима који у датом тренутку управљају државом. Да ли је то оно што нас чека?
Ендрју П. Наполитано, бивши судија Вишег суда државе Њу Џерзи, био је главни правни аналитичар на каналу Fox News и домаћин подкаста Judging Freedom. Написао је седам књига о Уставу САД. Његова најновија књига је Suicide Pact: The Radical Expansion of Presidential Powers and the Lethal Threat to American Liberty.
Извор: Consortium News
