Пише: Вук Бачановић
Љубомир Филиповић је, суочен с извјесним неправилностима у историјском развоју Црне Горе, односно с крајње неодговорним понашањем покојних историјских личности које своја национална опредјељења нису претходно усагласиле с потребама савремене црногорске државотворне мисли, на порталу Кафе дел Монтенегро приступио поступку њиховог накнадног административног усклађивања. Како се мртви, упркос свим достигнућима савремене демократије, још увијек не одазивају на позиве надлежних органа, Филиповић је саслушању подвргао неколико модела вјештачке интелигенције, међу којима и извјесног Клода. Овај је, показујући недопустив степен независности у тумачењу прошлости, пропустио да испитивачу изда тражену потврду о историјској неоснованости српског идентитета Црногораца. Филиповић је потом, не губећи повјерење у метод, приступио упоредној анализи Црногораца и Украјинаца, Срба и Руса, демографских односа и међународне расподјеле саосјећања, установивши да свјетска јавност још није достигла потребан степен разумијевања црногорског националног питања.
Повод је наступ Дејана Шошкића, економисте и представника Студентске листе која је освојила већину у Народној скупштини Србије и који је подсјетио да су се црногорски владари из династије Петровић Његош идентификовали као Срби. Притом је Петра II погрешно назвао сином Петра I, умјесто синовцем. Грешка, несумњиво. Али Филиповић од ње прави откриће равно дешифровању критског линеарног Б писма, па још објашњава да су обојица били монаси, као да је управо установио да трудноћа није редовна монашка послушност. Затим уводи и cardinalis nepos, да би се генеалогија Петровића разјаснила помоћу римокатоличког непотизма. Све како би се избјегло једноставно питање: јесу ли Петровићи себе називали Србима?
Посебну пажњу заслужује Филиповићево службено утврђивање да је Данилов законик „доказано кривотворен“, при чему се доказни поступак исцрпљује у констатацији да се цетињски рукопис члана 92. разликује од штампаног издања из 1855. године, јер у првом нема, а у другом има ријечи „до једине србске“, које се, дакако, односе на народност становништва тадашње Црне Горе, док остатак члана гарантује правну заштиту припадницима других народа и вјероисповијести. Овом револуционарном методом текстолошке експертизе свака редакторска интервенција стиче својство фалсификата, нарочито ако се притом занемари Данилово писмо кнезу Александру Карађорђевићу из априла 1856, објављено у цетињским Записима (1937, књига XVII, свеска 2, стр. 75–76), у којем књаз говори о „једнородном народу српском“ и својој љубави „за све Српство и за све што се српско зове и именује“. Преостаје, дакле, утврдити ко је и када фалсификовао и самога књаза Данила, будући да се покојник очигледно није придржавао накнадно прописане националне терминологије. Ауторова нарочита заслуга састоји се у томе што је доказивање кривотворења учинио потпуно независним од потребе да се кривотворење заиста докаже.
Вук Бачановић: Операција „25. децембар“ или како су ћаци оптужили Божић да је папин шпијун
Остаје, такођер, неријешено питање како је такав фалсификат уопште могао бити подметнут књазу Данилу, с обзиром на то да је Законик 1855. штампан као званично издање и примјењиван у држави којом је суверен управљао још пет година. Према Филиповићевој имплицитној реконструкцији догађаја, државни секретар је, по свој прилици, у строгој тајности извршио националну диверзију, подметнуо књазу под нос кривотворени закон, пустио га у службену употребу, а затим организовао петогодишњу завјеру административног ћутања, како владар случајно не би сазнао шта пише у његовом властитом законодавству. Читав државни апарат морао је, разумије се, учествовати у прикривању ове операције, укључујући судове, чиновништво и све примјерке Законика, који су имали посебну обавезу да се пред књазом не отварају на страници 31. Другим ријечима, од нас се очекује да прихватимо да је суверен Црне Горе пет година био једина особа у Црној Гори којој је садржај његовог властитог Законика остао службена тајна.
Посебно је незгодно што члан 88. истог Законика говори о „нашем српском обичају“ слављења крсног имена. Изгледа да је државна штампарија била толико прожета завјером да се српство проширило и на породичне светковине. Данило, по свој прилици, није контролисао ни законодавство ни обичаје, већ се бавио неким потпуно другим, тривијалним пословима, док му је цијели државни апарат потајно србизовао државу.
Преостаје још да се установи по којем су то пропису Срби, било да живе у Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини или на Новом Зеланду, дужни да прије сваког позивања на историјску грађу поднесу изјаву о одрицању од шовинизма, увјерење о непостојању асимилаторских намјера и овјерену сагласност да прошлост неће бити коришћена против осјећања садашњости. Говорити о историјској Црној Гори као држави чији су се владари и цјелокупна политичка и културна елита изричито изјашњавали као Срби није никакав насртај на право данашњих Црногораца да буду шта год желе, него елементарно поштовање историјских извора. Каква је то, уосталом, борба против националног шовинизма у којој Србин мора унапријед да се извини што намјерава проговорити о прошлости властите заједнице, а затим доказивати да позивањем на документ из XIX вијека не припрема административно укидање нечијег идентитета у XXI? У противном, не ради се о ослобађању историје од национализма, него о њеном стављању под старатељство нарочите комисије за заштиту специфичних национализама од непријатних чињеница.
То више није ни национализам ни антинационализам, него ћациленд с архивском грађом, својеврсна Дирекција за накнадно усаглашавање прошлости, у којој се редакторска разлика заводи као кривично дјело, обичан лапсус као епохално историографско откриће, а саслушавање Клода као научноистраживачки поступак. Историјским личностима које нису благовремено ускладиле националну припадност с потребама данашњег тренутка предвиђа се постхумна хуманистичка преквалификација, док се документи који томе пружају отпор упућују на идеолошку експертизу. На улазу у установу, испод државног грба и уоквиреног цертификата о борби против шовинизма, истакнуто је обавјештење: „Историјске чињенице примамо искључиво уз потврду да се никада нису догодиле на национално неприхватљив начин.“
