Пише: Елис Бекташ
Црногорски суверенисти и сљедбеници прагматичне али и травестијске метаморфозности Мила Ђукановића из неког разлога обичавају сами себе доживљавати као напреднији, модернистички и еманципаторски дио црногорског друштва. Такво убјеђење они бране папагајским понављањем давно изанђалих и значењског садржаја лишених флоскула попут антифашизма и тековина НОБ, те позивањем на европске вриједности.
У антифашизму и тековинама, као ни у европским вриједностима, нема ништа спорно нити проблематично. Проблем је, међутим, то што њихова супстанца не станује у згради црногорског суверенизма који је у својој најдубљој сржи предмодеран па и антимодеран, искључив, монополистички, митопоетички, елитистички и склон антагонизму и конфликту као нужном и трајном стању друштва и његове историје. И антифашизам и тековине НОБ и европске вриједности само су папирнати украси на прочељу те зграде коју настањује један у суштини националистички, а почесто и, више или мање успјешно прикривен, шовинистички свјетоназор.
Свјетоназор узгојен на искључивости и митопоетици, као облицима идеологијске самообмане, нужно постаје неспособан да се прецизно служи језиком и бива осуђен на језик идеологије и језик пропаганде о којима минуциозно пише Џон Ралстон Сол у свом дјелу Цивилизација несвјесног. Језик идеологије, елитистички по својој природи, служи се апстрактним жаргоном и екстензивном употребом стилских фигура, превасходно метафором, прозопопејом, еуфемизмом, хиперболом и алегоријом, како би замаглио стварност, искључио грађане из јавне расправе и креирао привид властите нужности и компетенције.
Језик пропаганде, који скупа са језиком идеологије чини оно што називам идиотским језиком, својеврсна је продајна алатка идеологије, усмјерена изравно ка најширој јавности којој се не обраћа семантичким садржајем као аргументом, већ поједностављеним флоскулама које успављују слушаоца, нормализују лаж, подстичу конформизма и онемогућавају критичко мишљење.
Уџбенички егземплар таквог идиотског језика, који успијева да само једном рјечју обједини и идеолошки и пропагандни аспект, нуди чланак објављен на порталу АнтенаМ, Перовић пријети да ће капела на Ловћену бити обновљена. Драматичан и мобилизаторски наслов у тексту нема апсолутно никакво упориште.
Глагол пријетити значи застрашивати некога насиљем или у себи садржавати иманентно насиље. У ријечима о. Гојка Перовића, које наводи чак и АнтенаМ: „Узалуд се труде да то питање представе као питање прошлости. Без дилеме, то је питање веома модерно, то је питање будућности Црне Горе“, додавши и „да ће капела, без сумње, бити обновљена“, не постоји никакав наговјештај пријетње.
Пријети се рушењем, а не грађењем и обновом. Добро, може се пријетити и градњом, ако је ријеч о конц-логорима, војним базама и утврдама или зидовима попут оног у Берлину, али капела, као интимно, еухаристијско здање једноставно не може бити пријетња сама по себи. Та пријетња и та уплашеност станују искључиво у уму оних који не схваћају да је Ловћен довољно велик и силан да на својим плећима носи и капелу и маузолеј. И тако да свједочи испреплетено ткање историјског насљеђа Црне Горе чију слојевитост и комплексност изгледа још само црногорски суверенисти нису успјели да разумију.
