Након што је Црква потпуно легитимно, грађански и демократски, заједно са народом, пребацила дуго времена недостижну љествицу политичких промјена 30. августа 2020. гoдине, услиједило је вођење Владе од стране потпуно атипичног политичког лидера, коме се штошта може замјерити, из домена ситних тактичких и кадровских превида, али једно остаје као споменик: Здравко Kривокапић је сплав спасења одбио од ДПС-ове обале, заувијек, кроз неколико остварења: нови Закон о слободи вјероисповјести; повећање плата и пензија грађанима; омогућење устоличења на Цетињу, упркос Вељовићевом плану да ризикује евентуални грађански рат.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Све што се даље збивало, представља грабљење плијена од стране оних актера који су преживели политичку смрт ДПС-а (видљиву на бројним локалним изборима у то вријеме). И ту је било свега: непринципијелности, подметања, лажи… Тако смо дошли и до нове Владе Дритана Абазовића, која је уз све мане ствари погурала даље: стимулисањем рада државног тужиоца, транспарентним обрачуном са монополистима из ДПС-а, и потписивањем Темељног уговора са СПЦ.
Народу је очигледно било потребно да се велики талас промјена настави, а исто тако сваком нормалном је било јасно да се то не може десити са музејским моделима партија које су настале и постојале као декор у ДПС универзуму. Требало је, под хитно, на политичку понуду изнијети нешто по структури налик покојном ДПС-у, а по идеологији истински окренуто Европи, за разлику од фолираната које је предводио Ђукановић.
Али о томе, више, сјутра….