Пише: Вук Бачановић
Кад се истина и лаж у једној држави довољно дуго обрађују у надлежним службама, прије или касније добију исту форму, исти печат и приближно исти број предмета. Тада их више није лако разликовати, чак ни Безбједносно-информативној агенцији, која је, бар према систематизацији радних мјеста, управо за такве разлике и основана. Држава се, међутим, пред таквим тешкоћама не повлачи. Она образује радну групу која треба да утврди да ли је до забуне дошло пропустом, намјером или у складу са процедуром.
Тако је, претпостављам, негдје у једној београдској канцеларији, испод фотографије предсједника Републике и календара са погрешно заокруженим Видовданом, сједио млађи референт БИА-е, запослен по ћаци-квоти, и добио задатак:
„Григорије. Украјина. Црква. Напиши нешто.“
Референт се нашао пред тешким проблемом. Постоје, наиме, двије доминантне украјинске православне црквене структуре и још неколико мањих, а то је већ једна више него што је било предвиђено његовим стручним усавршавањем.
Отворио је Гугл.
Прочитао „Украјинска православна црква“.
Прочитао „Григорије“.
Прочитао „Украјина“.
И закључио:
„Расколници!“
У том тренутку држава Србија добија геополитичку анализу.
Тако су режимски медији почели да јављају да је владика Григорије починио готово незапамћен црквени преступ: отишао је у Украјину, разговарао са украјинским расколничким православним владикама и још их подржао. Из наслова је произлазило да је отприлике ушао у Кијев обучен као папски нунције, са гркокатоличким томосом о аутокефалности у рукама. „Информер“, „Новости“, „Пинк“, „Курир“ и остале државне рафинерије за прераду присебности, у које чињеница улази као сировина, а излази као гориво за унапријед прописану истину, пожуриле су да утврде како је Григорије, ваљда већ самим преласком украјинске границе, признао расколничку аутокефалност за коју ни сами тужиоци нису били сасвим начисто коме припада.
Постојао је само један мали проблем, она врста проблема која иначе квари пропаганду: Григорије није отишао ни код каквих расколника.
Отишао је управо код митрополита Онуфрија и јерархије Украјинске православне цркве чије епископске чинове и канонско рукоположење не оспорава ниједна помјесна православна црква, па ни оне које су признале Православну цркву Украјине, црквену структуру насталу 2018. уједињењем самопроглашене, односно расколничке Кијевске патријаршије и Украјинске аутокефалне православне цркве, којој је Цариградска патријаршија потом додијелила томос о аутокефалности и која има пуну подршку режима Володимира Зеленског. Дакле, ако је Григорије тамо затекао „расколнике“, онда је посриједи раскол толико дубок и тајанствен да га још није постала свјесна ни сама Москва, али га је, срећом, на вријеме открило дежурно уредништво Вучићеве режимске штампе.
Дакле, човјек кога треба представити као лукавог унијата отишао је да подржи управо људе који су годинама изложени мјерама које је све теже називати било чим другим осим отвореним прогоном. И то не само у московским саопштењима. На притиске према Украјинској православној цркви упозоравали су и независни експерти УН: претресани су храмови и манастири, против свештеника и архијереја вођени кривични поступци, одређивани кућни и вишемјесечни притвори, а поједине заједнице остајале су без богомоља које су вјековима користиле. Намјесник Кијево-печерске лавре митрополит Павле прошао је кроз кућни притвор и затвор, док је држава 2023. раскинула уговор о коришћењу Доње лавре, затражила поврат њених 79 објеката и почела да преузима и печати просторије, међу њима и резиденцију митрополита Онуфрија. У Свјатогорску је, пак, у априлу 2024. готово двјеста припадника СБУ претресало Успенску лавру, након чега је ухапшен њен намјесник митрополит Арсеније. У Черкасима је приликом преузимања Саборне цркве Светог Михаила дошло и до физичког избацивања свештенства и вјерника, употребе сузавца и повређивања људи. А закон из августа 2024. отворио је и могућност институционалног гашења вјерских организација које држава, по свом нахођењу, прогласи повезаним с Московском патријаршијом. Према томе, Григорије није отишао да се фотографише с побједницима, него код људи којима се суди, које хапсе, и које се дословно избацује из храмове. Управо зато је његова посјета толико непријатна онима који су навикли да се канонско православље брани најгласније онда када од те одбране не може настати никаква лична неприлика. Нема ту никаквог говора о „руском наративу“, него о људима којима се суди, одузимају храмови и ограничава право да остану оно што јесу – не некакви проруси, већ просто хришћани о чијој вјери не одлучују тирани без обзира сједе ли у Москви, Кијеву ли Вашингтону.
То је већ било превише чињеница за један радни дан.
„Шта сад?“, упитао је ћаци.
„Ништа“, рекао је начелник. „Већ је објављено.“
„Али, шефе, испада да је он подржао „наше“.“
„Зато ти и кажем да ништа не дираш.“
И ту негдје почиње суштина политичке теологије нашег времена.
Јер готово истовремено док је Григорије обилазио владике цркве против које украјинска држава води поступке, у Београд је стигао Володимир Зеленски. Али Зеленски није стигао код Григорија у Дизелдорф. Стигао је код Александра Вучића у Београд.
И тако је „раскол“ окончан.
Пред Палатом Србија развијен је црвени тепих, постројена Гарда, интониране химне, разговарало се о економској сарадњи, Европској унији, инфраструктури и осталим светим тајнама савремене државности.
Ћаци је поново подигао руку.
„Шефе, само нешто да питам.“
„Питај.“
„Ако је Григорије издајник зато што разговара са владиком којег Зеленскијева држава прогони, шта је онда предсједник кад разговара са Зеленским?“
У просторији је завладала тишина.
Начелник је дуго гледао кроз прозор.
„То је дипломатија.“
„А кад Григорије разговара?“
„То је политика.“
„А ако разговара са прогоњеним?“
„Онда је то још гора политика.“
Ћаци је мало размислио.
„А зар Његова светост патријарх Порфирије није у Москви рекао да се код нас спроводи шарена револуција против проруског режима? Па шта је онда ово, шефе?“
Начелник се окренуо од прозора.
„То је црквена дипломатија.“
„А кад предсједник разговара са Зеленским?“
„Државна дипломатија.“
„А кад Григорије разговара са владиком којег Зеленски прогони?“
„Рекао сам ти: политика.“
„А ако је тај владика из канонске украјинске цркве?“
„Онда је то провокација за вјерни народ.“
Ћаци је то пажљиво записао, па подвукао два пута. Први пут јер није разумио. Други пут јер је схватио да нема шта се схвати.
Тако је систем поново успоставио равнотежу.
И управо је ту цијела ствар занимљивија од ситног медијског спора о томе шта је Григорије рекао у Сумију. Јер овдје није ријеч чак ни о Русији и Украјини. Ни о Москви и Кијеву. Ријеч је о много старијем и једноставнијем питању: коме човјек прилази када мора да бира између онога ко има моћ и онога кога моћ лишава људског достојанства?
Хришћански одговор на то питање био је, бар док га нису преузели кабинети за односе с јавношћу, прилично непрактичан. Није Христос нарочито добро пазио с ким се фотографише. Није питао губавца какав му је став о геополитичким односима Рима и Партског царства Араскида, удовицу да ли је евроатлантски или проруски оријентисана, нити слијепца признаје ли јурисдикцију Цариградске патријаршије. Имао је тај непријатан обичај да стане уз онога ко је у сваком смислу доњи.
Савремена политичка религија ствар је поставила рационалније.
Она нас учи да слабог подржавамо тек када добијемо сагласност јачег.
Прогоњеног бранимо ако његов прогонитељ није наш тренутни геополитички партнер.
Канонску цркву подржавамо начелно, али ако је подржи погрешан владика, онда ћемо прво провјерити његов однос према предсједнику Републике.
То се зове духовна вертикала.
На њеном врху није Бог, него Мамонов протокол.
Зато је Григоријев гријех у овој причи заправо прилично јасан. Није проблем што је отишао у Украјину. Предсједник може у Украјину. Министар може у Украјину. Муниција, судећи по годинама међусобних српско-руских оптужби, може у Украјину. Може Зеленски у Београд, може црвени тепих, може Гарда, могу уговори, могу фотографије, могу братски разговори о европској будућности.
Не може само владика самостално да изабере коме ће бити брат.
Јер ако оде код моћног, то је државничка мудрост.
Ако оде код немоћног, то већ мирише на побуну.
Највећи страх сваке власти, уосталом, није човјек који служи другој земаљској власти. С таквим се увијек може преговарати. Даш му функцију, амбасадорско мјесто, националну фреквенцију или мјесто у управном одбору и ствар ће се свакако средити.
Опасан је онај који једног јутра одлучи да не служи никаквој моћи, него човјеку којег угњетава пола „цивилизованог свијета“.
Такав квари табелу.
И зато ће наш несрећни ћаци на крају ипак добити похвалу.
Погријешио је цркву и владику, погријешио је раскол, погријешио је канонски статус, погријешио је смисао посјете, али је савршено разумио систем.
Систем, наиме, од њега никада није ни тражио да зна ко је Онуфрије.
Тражио је само да зна ко је Вучић.
