Пише: Милорад Дурутовић
Ерих Фром тврди како „не постоји контакт између два људска бића који нема обостраног утицаја“. Појашњава даље: „Нема тог сусрета између двоје људи, нема тог разговора међу њима, изузев можда неког најуспутнијег, после кога ће иједно од њих остати неизмењено – макар та промена била и тако мајушна да остаје неприметна осим ако су ти сусрети довољно чести да створе збирно деловање“.
Сви људски сусрети у жаргону народне мудрости могу се сврстати у двије категорије: случајне и суђене. За ове прве рекло би се да се дешавају мимо нашег плана или намјере, док су ови други – мислимо или умишљамо – чин више, натприродне силе или саме Божје интервенције. Оба суда или утиска генеришу се, заправо, из зоне „промјене“ о којој говори и Фром. Што је промјена коју сусрет доноси већа, то се више сматра да је сусрет удесила виша сила. Но, све су прилике да је то најчешће заблуда оних што су склони заљубљивању, па и самозаљубљивању. Јер, интензитет промјене коју доноси неки сусрет са Другим чешће измиче нашим сазнајним чулима. Или пак посљедице сусрета, социјалног интензитета, региструјемо post festum. Дакле, онда када је већ касно активирати механизам одбране менталног и духовног здравља. Отуда се може увести у разматрање и трећа, гранична, категорија, коју обично називамо „фаталним сусретом“. Могло би се, притом, устврдити да су тзв. „фатални сусрети“ најтемељније припремљени и удешени од стране онога који је кренуо неком у су-сретање. Један од начина да се то боље разумијева може се извести разматрањем једног појма из клиничке психологије. Ријеч је о „entraining-u”. Професор, књижевник и освијешћени нарцис Сам Вакнин појаснио би да је ријеч о „синхронизацији“, односно „усклађивању можданих таласа једне особе са можданим таласима друге особе. У контексту манипулативних односа, ум, односно мождани таласи жртве постају синхронизовани са можданим таласима манипулатора како би се остварило нешто што се зове спајање са умом манипулатора. Ум жртве постаје једно са умом манипулатора, а то омогућава манипулатору да спроведе реорганизацију ума жртве“. Разумије се, иако дјелује прије као неко псеудонаучно појашњење, ово појашњење долази из домена бројних покушаја да се појасни тзв. феномен или механизам „испирања мозга“. Чини се да психологија као материјалистички и антионтолошки утемељена дисциплина не може даље од покушаја да чистом дескрипцијом објасни, тј. понуди „клиничку/социјалну слику“ односа жртве и џелата/манипулатора.
Милорад Дурутовић: Мој Денунцијант (Сасвим мали појмовник пакла)
Још више излазимо из домена научне егзактности ако се упутим у нешто веома старо, древно, као што је то случај с алхемијом. Тамо можемо наћи име најстрашнијег од свих демона, а његово име је Обмана. Обмањивач обједињује Лаж, Превару и Журбу. Зато је веома ефикасан. Његов основни манипулативни механизам састоји се у прерушавању, лажном представљању, али са унапријед оформљеним планом. Класичан примјер такве социјални игре јесте „љепотица и звијер“. Отуда се демон Обмане на крају приче разоткрива као демон Самообмане. Другим ријечима, „љепота“ и „звјерство“ су два лица истог фатализма. То је социјална игра у којој свако жели да промијени оног другог, да преузме његово мјесто, посједне квалитет, моћ или снагу коју сам не посједује. Према томе за „фатални сусрет“ потребно је увијек двоје обманутих и самообманутих љубавника смрти, осим ако није ријеч о бајкама. У њима је могуће да „само-обмана“ мудросно еволуира у „само-прихватање.
