Пише: Вук Бачановић
Историја памти земље које су угасили ратови и раселили народи, као и оне које су, прелазећи из руке у руку, заједно с господарима мијењале и име; али било је и земаља чудније судбине: најприје су тихо освануле у староставним списима, потом се из њих преселиле на карту, да би, с временом, управо та карта постала најчвршћи доказ да не само да су постојале одвајкада, већ штовише и у подсвијести властитог становништва. Таквој врсти припада и „Црвена Хрватска“. Њена повијест није толико повијест једне раносредњовјековне земље, народа или политичке области, колико повијест ученог назива који је из једне позносредњовјековне хронике закорачио у ранонововјековну књижевност, а одатле, већ сасвим осокољен, у модерне националне расправе и пропагандне машинерије. На том дугом путу назив је непримјетно остао без наводника, стекао границе, владаре и поданике, а напосљетку, као што бива с творевинама које довољно дуго трају на папиру, добио је чак и сопствену подсвијест.
Подсвијест као повијест
Најпотпунији модерни облик тог мита дао је фрањевац и историчар Доминик Мандић у књизи Црвена Хрватска у свјетлу повијесних извора. Камен темељац његове конструкције био је Љетопис попа Дукљанина, тачније његово девето поглавље, у којем се описује наводни сабор на Дувањском пољу и подјела краљевства најприје на Приморје и Загорје, а затим Приморја на Бијелу Хрватску, од Дувна према Истри, и Црвену Хрватску, од Дувна до Драча, названу и Горњом Далмацијом. Оно што је у Љетопису било дио легендарне географије једног словенског краљевства Мандић је претворио у прецизан етнички и државноправни документ из VIII вијека. Назив „Црвена Хрватска“ за њега није означавао искључиво област, него је доказивао да су Захумље, Травунија и Дукља биле хрватске земље и да су њихови становници били Хрвати. Вјеродостојност таквог читања покушао је додатно поткријепити тврдњом да је Љетопис између 1149. и 1153. написао двојезични романски свештеник из Бара, који је наводно непосредно познавао етничке прилике свога завичаја, као и претпоставком да се у првом дијелу дјела сачувао још старији спис Краљевство Хрвата, састављен управо у Дукљи. Из тога је извео крајње амбициозан закључак да је простор од Цетине, односно Неретве, до Дрима био насељен Хрватима већ у VII вијеку, да је Дукља до средине XII вијека била „искључиво хрватска земља“, да су њени владари били хрватски, а њено католичанство доказ хрватства. Чак су и Немањићи, преко наводних предака из Рибнице, у његовом завршном рачуну постали династија хрватског поријекла. Није изостала ни каснија „хрватска предаја у Црној Гори“, која је требало да покаже да су Црногорци, упркос вијековима српског имена, српске цркве, српске државне традиције и сопственог црногорског регионалног идентитета, у неком дубљем слоју ипак сачували „хрватску подсвијест“. Историјска наука је, међутим, показала своју непријатну навику да не поштује претенциозне ауторске закључке, нарочито када се легендарни текст проглашава етнографском забиљешком.
Основни проблем Мандићевог поступка није био у томе што је поставио смјелу тезу. Наука се не развија тако што се смјеле тезе забрањују, него тако што се од њих траже смјели докази. Проблем је био у томе што су извори из различитих раздобља, различитих жанрова и различитих политичких средина третирани као да сви попуњавају један исти етнички упитник. Средњовјековна хроника, католичка црквена припадност, путопис Евлије Челебије, исказ неког Црногорца у Цариграду из XIX вијека и новински назив „Хрват-баша“ за вођу цариградске црногорске заједнице спојени су у непрекинути ланац који би требало да води све до досељавања Хрвата у VII вијеку. Карике тог ланца понекад су међусобно удаљене по пет или десет вјекова, али се то надокнађује претпоставком да је народна свијест, или још боље подсвијест, све вријеме у себи уредно сачувала непостојећи архив који би јој потврдио првобитну етничку припадност.
Челебијин навод путописног да су становници Пиве „чисти, прави Хрвати“ не представља свједочанство о томе како су се Пивљани сами називали, него спољашњу ознаку османског путописца чија је етничка и географска терминологија била изузетно широка, нестална и прилагођена османском погледу на балканске крајеве. Челебија именом Хрвата не означава само становнике историјске Хрватске: „хрватским“ назива наоружане пратиоце које је добио у околини Фоче, муслиманске крајишнике и газије из Босне и Херцеговине, као и различите групе становништва јадранског залеђа које другдје назива ускоцима, Власима, Морлацима или Црногорцима. Његова реченица о Пиви зато више говори о еластичности османске путописне номенклатуре него о наводној хрватској националној свијести православних племена у црногорским брдима. Уз то, формулација „чисти, прави Хрвати“ ушла је у националне расправе преко Фехима Спахе и његовог читања старог цариградског издања Челебијиног путописа, док савремена истраживања упозоравају да су старија издања и преводи тог дјела били непотпуни, текстолошки непоуздани и засновани на рукописима који нису били Челебијин аутограф. Још је важније што такву тврдњу о хрватском идентитету Пивљана не потврђује ниједан други савремени извор, а нарочито ниједан извор домаће провенијенције: нема је у црквеним записима, повељама, племенским предањима, локалним родословима нити у било којем другом свједочанству насталом у самој Пиви или њеном непосредном окружењу.
Слично томе, ни „Хрват-баша“ није био траг некакве аутентичне хрватске етничке традиције пренесене из Црне Горе, него назив старјешине црногорских радника у османској пријестоници. Сам назив припадао је ономе што се у историјској антропологији назива Fremdbezeichnung, спољашњом и околностима наметнутом ознаком, која је уједно служила као заштитно име: Црногорци су се у Цариграду представљали као Хрвати из Далмације јер им је, у вријеме готово непрекидних црногорско-османских сукоба, под тим именом било лакше да добију посао, избјегну сумњу власти и уопште преживе у османској пријестоници. Била је то административна маска и практична стратегија опстанка, а не етничка историја донесена са Цетиња, из Црмнице или из Катунске нахије. Карике Мандићевог ланца понекад су међусобно удаљене по пет или десет вјекова, током којих у изворима нема никакве потврде о постојању хрватске свијести у Црној Гори, али се та празнина надокнађује претпоставком да је народна свијест, или још боље подсвијест, све вријеме у себи уредно чувала непостојећи архив који би јој потврдио првобитну етничку припадност.
Таква „хрватска подсвијест“ Црногораца како је дословно прозвао Мандић спада међу оне научне појмове који су утолико поузданији уколико се мање могу доказати. Када се људи у изворима називају Хрватима, то је доказ да су Хрвати. Када се називају Србима, то је само посљедица политичке власти, утицаја православне цркве или накнадне асимилације. Када себе називају Црногорцима, то је регионално име испод којег и даље дријема Хрват. Када се уопште не изјашњавају, тада, разумије се, проговара подсвијест. Ријеч је о савршеном историографском механизму: ниједан га извор не може оповргнути, јер се сваки супротан извор прогласи доказом колико је потиснути првобитни идентитет био дубоко закопан.
Вук Бачановић: Драга дјецо, не палите олтар прије пријаве на рецепцији
Како је стварност поимао млетачки дужд?
Ако занемаримо ову псеудонаучну тенденцију тражења онога што смо унапријед зацртали да требамо наћи, остаје нам савршено логично питање: гдје се назив „Црвена Хрватска“ први пут поуздано појављује и шта је у том извору значио? Одговор нас не води ни у VII, ни у IX, ни у XI вијек, него у Венецију средином XIV вијека. Млетачки дужд Андреја Дандоло у својој Опширној хроници описује легендарног краља Светоплука, који наводно дијели „краљевство Далмације“ на четири области: од поља Далме до Истре налази се Бијела Хрватска, од Далме до Драча Црвена Хрватска, у планинском залеђу од Дрине према Македонији Рашка, а с друге стране Дрине Босна. На први поглед, то изгледа као јасно свједочанство о старој политичкој географији. Управо је тако и коришћено: ако дужд XIV вијека описује подјелу из IX вијека, мора да је располагао неким веома старим извором, по могућности самим Љетописом попа Дукљанина.
Новија анализа Предрага Коматине (Предраг Коматина, „Андреја Дандоло и Летопис попа Дукљанина“, Историјски часопис LXXIV (2025)), међутим, показује сасвим другачији пут настанка те подјеле. Дандоло није преписивао Љетопис попа Дукљанина. Он је комбиновао податке из раније западне историографије, нарочито из дјела сплитског Томе Архиђакона и географског насљеђа Исидора Севиљског, са политичком географијом сопственог времена. Тома Архиђакон познавао је широку, античку Далмацију која се протезала од подручја Драча до Истре, као и ужу, приморску Далмацију, те Хрватску као посебну, претежно планинску област. Дандоло је од тих различитих географских слојева направио уредну четвородијелну схему. Другим ријечима, није пронашао стару карту, него ју је саставио.
Посебно је поучно како Дандоло поступа с Дукљом. Тома Архиђакон пише да је Диоклецијан подигао град Дукљу „у земљи Гета, која се сада зове Србија или Рашка“. Дандоло ту одредницу мијења и град смјешта у „Црвену Хрватску, која је дио Далмације“. Није, дакле, неки древни извор обавијестио Дандола да се Дукља налазила у Црвеној Хрватској. Напротив, пред њим је стајао текст који је подручје називао Србијом или Рашком, а он га је прилагодио сопственој географској конструкцији. „Црвена Хрватска“ овдје није археолошки налаз закопан у реченици, него Дандолова редакторска замјена.
То мијења читаву генеалогију мита. Старије тумачење полазило је од тога да је Дандоло користио Љетопис попа Дукљанина, па је сличност два текста узимана као доказ старине Љетописа. Коматинина анализа показује обрнуто: Дандоло није познавао текст Љетописа какав данас имамо, него је састављач Љетописа користио Дандола. Хроника млетачког дужда зато није доказ да је Љетопис постојао прије 1350. године. Најранији поуздани трагови текста који ће касније бити назван Љетописом попа Дукљанина јављају се тек око 1500. године у такозваној хрватској редакцији, затим у Марулићевом латинском преводу из 1510. и у латиничном препису који је 1546. године у Омишу начинио Јеролим Калетић, вјероватно тамошњи свештеник, према ранијем препису Дмина Папалића.
Ни ту се проблем не завршава. Латински текст Љетописа сачуван је у рукописима из средине XVII вијека, док је Мавро Орбин 1601. први објавио његов наводни италијански превод. Тек Орбин подробно објашњава ко је био „поп Дукљанин“: барски свештеник који је око 1170. написао словенску историју, па је затим превео на латински. Та прича је вијековима прихватана као биографска чињеница, иако се писац не може независно потврдити. Истраживање ране дубровачке историографије показује да су многи дијелови Љетописа састављени од грађе која кружи управо у хуманистичком Дубровнику и Далмацији: од Порфирогенита, локалних легенди о постанку Дубровника, Лудовика Цријевића Туберона, дубровачког хуманисте и историчара с почетка XVI вијека, дубровачких анала и других писаца. Тамо гдје се некада мислило да Туберон преписује древног Дукљанина, поређење текстова упућује на супротан закључак: да је стварни аутор Љетописа своју причу обликовао према Туберону.
Ко је историјски поп Дукљанин?
Коматинина реконструкција тако нас, умјесто до безименог барског свештеника из XII вијека, доводи до дубровачког хуманистичког историчара, опата (игумана), бенедиктинског калуђера Мавра Орбина (1563-1614) као стварног састављача и редактора текста у облику у којем га први пут познајемо: први дио прерадио је према Марку Марулићу, причу о оснивању Дубровника узео од Туберона, а остатак склопио од Рањининих анала, византијских извора, дубровачког предања и понеког данас изгубљеног списа. До Марулића је та грађа стигла посредством његовог суграђанина Дмина Папалића, који је око 1500. године у Марковићима у Крајини пронашао и преписао један данас изгубљени текст писан „хрватским писмом“.
Не знамо ко је тај текст саставио нити из каквог га је непосредног предлошка преузео, али Коматинина анализа показује да је његов састављач већ користио Дандолову хронику из XIV вијека, па се иза Папалићеве „старе књиге“ не може тражити аутентични барски љетописац из XII вијека. На Папалићеву молбу Марко Марулић је 1510. тај спис превео на латински под насловом Regum Delmatiae atque Croatiae gesta, док је Јеролим Калетић 1546. начинио нови препис са Папалићевог примјерка. „Поп Дукљанин“ дакле није писац иза дјела, него Орбинов псеудоним, име под којим је једна хуманистичка компилација стекла привид средњовјековне старине и ауторитет извора који нико никада није видио у његовом наводном изворном облику.
Хуманистичке компилације нису романи у данашњем смислу; оне спајају документе, усмена предања, библијске обрасце, локалне легенде, учену географију и политичке потребе свога доба. Али управо зато се не могу читати као записник са сабора одржаног пет или шест вјекова раније. Црвена Хрватска је стварна као искључиво као древна историографска идеја, баш као и краљ Светоплук, сабор у Далми и четверодијелна подјела Краљевства Словена у свијету текста. Оно што није доказано јесте да је изван тог текста постојала земља која је носила то име, имала такве границе и представљала јужни дио замишљеног хрватског простора.
Савремени извори наспрам каснијих конструкција
Када се окренемо изворима ближим времену о којем се говори, Црвена Хрватска ишчезава. Константин Порфирогенит у X вијеку познаје Хрватску, Србију, Захумље, Травунију, Конавле, Дукљу и Паганију, али не познаје ни Бијелу ни Црвену Хрватску као двије половине једне јадранске државе. У његовој представи најраније историје јужнословенског простора постоје двије шире досељеничке цјелине, Хрвати и Срби, док су појединачне кнежевине израз политичке подјеле ближе његовом времену. Коматина закључује да је Порфирогенит и Дукљане сврставао у шири српски оквир, иако то у поглављу посвећеном Дукљи није изричито поновио. Далмација је код њега најшири географски појам, Хрватска и Србија представљају сљедећи ниво подјеле, а поједине кнежевине најужи.
Сличну слику дају извори XI вијека. Јован Скилица разликује Србију и Трибалију, при чему Трибалија означава Дукљу, али становништво и владарски круг Стефана Војислава и његових насљедника назива Србима. У земљи Трибала, дакле у Дукљи, царска војска се бори против Срба. То нам показује да су географски назив земље и шири идентитет становништва могли стајати један поред другог.
Још је непосреднији печат краља Константина Бодина, на којем се он назива протосевастом и ексусијастом „Дукље и Србије“. То је документарни извор из самог владарског окружења, а не каснија хроничарска реконструкција. Бодинова титула не доказује модерни национални програм, али показује којим се политичким појмовима његова власт заиста описивала. На печату постоје Дукља и Србија. У латинским изворима Бодин и његов отац Михаило носе титулу краљева Словена. Црвена Хрватска се ни овдје не појављује, иако би јој то, према Мандићевој реконструкцији, било природно мјесто. Она се, изгледа, у сопственој држави понашала необично стидљиво и излазила пред јавност тек када је млетачки дужд три вијека касније посегнуо за пером да забиљежи њено постојање.
Вук Бачановић: Сарајево, или како су се цивилизације сусреле, а човјек није дошао
Дубровачка боснификација као сличан феномен венецијанске кроатизације
Колико је поступак стварања етничких и државних континуитета на основу средњовјековних историографских конструкција ризичан, најбоље показује дубровачка перцепција Босне. Како је показао Богумил Храбак у раду „Традиција о средњовековној Босни у Дубровнику XV и XVI века“, у првобитној редакцији анонимних Дубровачких анала с краја XV вијека, а затим још изразитије у њиховој опширној редакцији, коју је средином XVI вијека саставио Никола Рањина, назив „Босна“ не означава увијек стварну средњовјековну босанску државу, него се шири на готово читаво словенско залеђе Дубровника, а нарочито на просторе и личности српске историје.
Тако се српски краљ Стефан Урош I Немањић, с којим Дубровчани ратују и склапају мир 1253. и 1257. године, назива „краљем Босне“ (re de Bosna), Стефан Душан постаје „краљ Стефан од Босне“, а Никола Алтомановић „господарчић Босне“. У Косовској бици против Турака боре се „Босанци“, које предводе „деспот Лазар, краљ Босне“, Вук Бранковић и Влатко Вуковић. Код Рањине је и Бодин краљ Босне, Немања рашки или босански краљ, а Немањићи Босанци. Исту слику додатно развија доминиканац Серафин Раци у дјелу La Storia di Raugia, писаном крајем XVI вијека: Бодин је поново босански краљ, Немања Босанац, Никола Алтомановић босански великаш, док је готово цјелокупна предкосовска историја Србије смјештена у босански оквир. „Босна“ у тим списима, дакле, није прецизна ознака једне државе, још мање доказ јединственог етничког идентитета њених становника, него широки хроничарски назив за унутрашњост иза Дубровника, у коју су његови писци, према потребама и представама властитог времена, смјештали и велики дио српске прошло
Пред нама је, у основи, исти хроничарски поступак којим Андреја Дандоло у XIV вијеку уређује словенске земље Балкана. Као што Дандоло различите античке, црквене и политичко-географске податке слаже у уредну четвородијелну схему Бијеле Хрватске, Црвене Хрватске, Рашке и Босне, тако дубровачки аналисти разнолику прошлост свога залеђа подводе под њима најближи и најразумљивији назив Босне. Разлика је у томе што Дандоло ствара готово картографску класификацију, док дубровачка традиција „босанизује“ личности и догађаје који су јој долазили из унутрашњости. Али у оба случаја хроничар не преписује некакав средњовјековни катастар, него прошлости намеће ред који је разумљив његовом времену. Ако бисмо такве називе читали дословно, морали бисмо закључити не само да је Дукља била Црвена Хрватска него и да су Душан, Немања, Лазар и Бранковићи припадали некаквој великој босанској државној и етничкој непрекидности.
Крај подсвијести
Управо то је кључ за разумијевање Црвене Хрватске. Она није историјска лаж у баналном смислу, нити је Андреја Дандоло сједио у дуждевој палати с намјером да обмане будуће Црногорце, Србе или Хрвате. Она је интелектуална географска конструкција свога времена, настала спајањем античке Далмације, Томине представе о Хрватској, Дандоловог познавања јадранског простора и његове потребе да прошлост уреди у симетричну цјелину. Каснији писци су ту схему преузели, допунили и смјестили у причу о древном словенском краљевству. Модерни историчари у својим државотворним тенденцијама потом су књижевну географију прочитали као национални катастар.
Крај мита о Црвеној Хрватској зато не значи брисање данашњих националних Хрвата из историје јужног Јадрана, порицање католичког насљеђа Дукље и на крају крајева цијелог српског народа или спречавање хрватских културних утицаја у Боки, Бару и другим приморским областима. Он значи нешто много скромније и научно неопходније: признање да не постоји поуздан доказ о раносредњовјековној држави или етничкој области под именом Црвена Хрватска која се простирала од Цетине до Дрима. Назив се први пут поуздано јавља као дио позносредњовјековне хроничарске схеме, а његова каснија слава припада историји књижевности, бујне медијевалне картографске маште и националних идеологија.
Црвена Хрватска, дакле, није ишчезла; само је, послије дугог и прилично бучног боравка на картама и у националистичким расправама, враћена на мјесто гдје је једино поуздано налазимо: међу корице прастарих књига, у свијет њихових интелектуалних класификација и хронолошких конструкција. А „хрватску подсвијест“ Црногораца можда је најбоље оставити управо тамо гдје ју је њен творац смјестио, у дубини недоступној провјери, гдје се од ње не траже савремена свједочанства, нити иједна од оних сухопарних исправа којима историјска наука, по свом рђавом обичају, квари рђаво осмишљене легенде.
