Пише: Вук Бачановић
Површне интерпретације рата у Хрватској 1991-1995 које доминирају како њеним, тако и медијским простором у Босни и Херцеговини отприлике гласе овако: Срби су се једног јутра пробудили с неодољивом жељом да, на наговор Слободана Милошевића, подигну побуну, протјерају комшије, четири године држе комад туђе – а не своје – државе у својим рукама, а затим, пошто су изгубили рат, уредно посједају на тракторе и оду бестрага, односно у Србију. Све се у тој верзији одвија беспрекорно: узрок стоји испред посљедице, кривица има једног адресанта, а морална поука је неупитна: Побуна је била наруџбеница, а егзодус само роба која је четири године касније уредно испоручена на кућну адресу, додуше без куће и без адресе – јер су, при испоруци, запаљене.
Невоља је, међутим, што историја не функционише као поштанска служба.
И управо због тога не значи да није подједнако непоштено а уједно и у складу с политичком школом у којој се властито недјело не пориче него једноставно не примјећује, прећи преко злочина почињених у име Републике Српске Крајине. Приближно 170.000 Хрвата и других несрба било је протјерано или принуђено да напусти подручја под српском контролом. Чак и након доласка УНПРОФОР-а, од 1992. до 1995. године, према службеном извјештају хрватске владе, протјерано је још око 25.000 Хрвата и припадника других несрпских заједница, док их је око 600 убијено, углавном стараца који су остали у својим кућама. Шкабрња, Воћин, Ћелије, Ловас, Баћин и друга мјеста масовног страдања нису измишљени у пропагандној радионици ХДЗ-а.
Управо ту почиње онај дио приче који се у побједничким верзијама обично прескочи, јер квари једноставну расподјелу улога. Признати злочине почињене у име РСК не значи прихватити да су српске невоље у Хрватској почеле барикадама, нити да је страх из којег је побуна израсла био накнадно фабрикован у кабинетима САНУ. Српски страх у Хрватској није настао у августу 1990, нити га је једног кишног поподнева измислила група академика над фамозним недовршеним рукописом Меморандума. Био је старији од Милошевића, старији од Книна као политичког средишта побуне и неупоредиво старији од Републике Српске Крајине. Потицао је из породичног памћења геноцида у НДХ, али и из непосредног искуства генерације која је седамдесетих година у вријеме МАСПОК-а гледала како се у Хрватској, под паролама националне равноправности, изградње „властитог социјализма“ и демократске обнове, поново легитимише политички језик у којем су Срби третирани као туђе, сумњиво и сувишно тијело. Зато коријене Олује није довољно тражити у злочинима и националистичком безумљу у РСК између 1991. и 1995. године. Они сежу дубље, у дуго сазријевање идеје да ће Хрватска бити слободнија, стабилнија и напокон „своја“ тек када буде национално једнообразнија.
Родољуб Чолаковић је далеке 1971. препознао не само појединачне изливе мржње него и политички поступак којим се мржња преводи на службени језик и проглашава обликом националне еманципације. Његово свједочење утолико је важније што није долазило од српског националисте – напротив, такве је презирао – већ од старог југословенског комунисте, партизанског руководиоца и једног од највиших функционера послијератне Југославије. Када су регрути у Винковцима два километра марширали пјевајући: „Павелићу, ти си први, напићу се српске крви“, милиција је остала мирна све док нису страдали вагони. Али Чолаковићу је од саме пјесме било важније њено тумачење. Иван Шибл, партизански генерал, књижевник и истакнути хрватски политичар, говорио је о безазленим „пјесмицама“ и националистима као „потенцијалним савезницима“ против унитаризма; Перо Пиркер, некадашњи градоначелник Загреба и тадашњи секретар Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Хрватске, објашњавао је да су пјевачи заправо били изазвани хегемонистичком политиком. Човјек који најављује испијање српске крви тако је од екстремисте произведен у нервозног федералисту са необичним музичким укусом.
Чолаковић зато хрватско руководство није видио као збуњену управу која не успијева обуздати неколико занесених младића, него као политички врх који је националистичку енергију намјерно пуштао с ланца, вјерујући да ће она најприје растргнути „унитаристе“, а затим се сама вратити у кућицу. На челу тог курса стајали су Савка Дабчевић-Кучар, предсједница ЦК СК Хрватске, и Мико Трипало, један од најмоћнијих хрватских и југословенских политичара тог доба и водећих личности Хрватског прољећа. Чолаковић биљежи уклањање Срба и хрватских првобораца са одговорних положаја у Славонији и закључује да у створеној атмосфери „сваки усташа може да искали свој антисрпски бес“. Милош Жанко, хрватски и југословенски комунистички функционер који је због критике хрватског национализма политички уклоњен, извјештавао га је да се након Десете сједнице мијењају локална руководства, да клерикалци улазе у Савез комуниста по свештеничким упутствима и да на чело општина долазе проблематични људи.
Страх се, међутим, није ширио само улицом него и кроз институције које су истовремено порицале да за њега постоји икакав разлог. Чолаковић је примјећивао да Вјесник и загребачка телевизија прећуткују критике упућене Шими Ђодану и Хрватском тједнику, односно управо оне гласове који су упозоравали на распиривање национализма. Сам Ђодан је, према Чолаковићу, највише ширио бесмислену тезу о економском пљачкању и колонијалном положају Хрватске, о одливању хрватских девиза у Београд и „србизирању“ далматинске обале. Чолаковић сматра да су Ђодан и Марко Веселица економске расправе систематски бојили антисрпском мржњом. Његов закључак био је да у медијима дјелују снаге које намјерно заоштравају односе, изазивају српски шовинизам и трују атмосферу. То нису осјећали само Срби. Весна Парун, једна од најзначајнијих хрватских пјесникиња, говорила му је да је проглашавају унитаристкињом зато што се у цијелој Југославији осјећа код куће и не жели прекинути пријатељства са људима из Србије: „Атмосфера је страшна.“
Након Титове смјене хрватског руководства у Карађорђеву, Милка Куфрин, предратна комунисткиња, партизанка и народни херој, сажела је све у једну реченицу: Хрватском је владала „антисрпска хистерија“, а свако ко би на њу упозорио био је жигосан као унитариста. Мржња је, дакле, била допуштена политичка емоција; недопуштено је било примијетити да постоји.
До јесени је цијела конструкција већ била видљива. Хрватски тједник проглашавао је да је „Хрватска држава само хрватског народа“; Матица хрватска се из културне установе претварала у паралелни политички центар, а Дражен Будиша, тадашњи студентски вођа, постајао је једно од лица покрета који је партијски врх прихватио као „легитимног“ представника хрватске омладине. Око њега су се окупљали клерикалци и националисти, а њихове амбиције нису се завршавале на универзитету: студенти су требали постати „моторна снага“ ширег народног покрета, нека врста хрватске „културне револуције“.
У језичкој политици настојало се ијекавицу прогласити искључиво хрватском, што је Чолаковић назвао „похрваћивањем Срба“ и упозорио да ће их таква политика неминовно гонити на отпор. Поука коју су Срби из тога могли извући није била да се 1941. дословно вратила, него да власт може толерисати њен језик, ослањати се на њене политичке насљеднике и њихову мржњу проглашавати разумљивом реакцијом, док страх могућих жртава проглашава болешћу. Зато за ту генерацију 1990. није донијела никакву нову поруку: оно што се седамдесетих пјевало по улицама, шапутало по комитетима и штампало између редова, „езоповским језиком“ како је касније признала сама Савка Дабчевић Кучар, сада је само изговорено гласније, с државног врха, односно од стране новоизабране власти.
Титова интервенција у Карађорђеву је све те тенденције тренутачно разбила, али их није избрисала из хрватског друштва. Наступила је „хрватска шутња“, што није значило да су националистичке и антисрпске идеје ишчезле, него да су привремено изгубиле јавну позорницу и наставиле да сазријевају у културним, црквеним, породичним и емигрантским круговима. Хрватски национализам је научио да шапуће, али не и да мисли другачије.
На другој страни стајали су Срби чије је колективно памћење било обиљежено 1941. годином. Они су у почетној фази партизанског покрета у Хрватској били његова већина, не зато што су прочитали изванредно квалитетну брошуру о дијалектичком материјализму, него зато што им је усташка држава понудила избор између јаме, логора, протјеривања и оружаног отпора. Према подацима које наводи Иво Голдштајн, Срби су крајем 1941. чинили око 77 одсто партизана у Хрватској. За њих Југославија и братство и јединство нису били само идеолошки паравани, него гаранција да се хрватска државност више неће градити на њиховом нестанку.
А онда је за предсједника Хрватске изабран Фрањо Туђман, не политички дошљак који се тек пред прве вишестраначке изборе досјетио хрватског националног питања, него један од истакнутијих национално оријентисаних интелектуалаца из круга Хрватског прољећа и Матице хрватске. Послије слома покрета ухапшен је у јануару 1972. и осуђен на двије године затвора, касније смањене на девет мјесеци. Управо у годинама политичке изолације и постепеног распада југословенског поретка настајала су Беспућа повијесне збиљности: рукопис је довршен у фебруару 1988, а књига је објављена 1989, у истој години у којој је Туђман основао ХДЗ и из дисидентског салона прешао у предсобље власти. У њој је писао да насилне, па и геноцидне промјене, иако продубљују мржњу и остављају тешке посљедице, истовремено доводе до етничке хомогенизације и до „већег склада националног састава пучанства и државних граница“, што може имати „позитивне учинке“ у будућности. Геноцид је, дакле, несумњиво жалостан догађај, али понекад, ако се посматра с довољне историјске висине, зна обавити и користан картографски посао: уклони становништво које квари легенду карте и остави границе у љепшем складу с бојом доминатног пука.
Вук Бачановић: Драга дјецо, не палите олтар прије пријаве на рецепцији
Туђман, евидентно, није био прости балкански вампир који пије крв на препад, без фуснота и навођења литературе. Био је гроф Дракула с научним апаратом. Најприје би пристојно изразио жаљење због жртава, затим обрисао наочале, размотао карту и утврдио да се државна граница након свега ипак љепше поклапа с националним саставом становништва. Обични вампир оставља за собом само крваве мрље; овај је уз мртве остављао и фусноту о могућој историјској користи. Зато се није могло озбиљно очекивати да потомци народа над којим је у претходној хрватској држави извршен геноцид његов избор дочекају као прољећни фестивал грађанског оптимизма. Када за предсједника изаберете човјека који у етничком нестанку види и извјесну картографску предност, није баш умјесно чудити се што они чија се боја на карти може избрисати брже боље ископавају дједов аутомат из дворишта.
Да та картографска логика није остала затворена међу корицама књиге, показује и судбина Срба далеко од Книна, барикада и линија фронта. Срби су већ 1991. масовно напуштали подручја под непрекидном контролом хрватске власти. У Загребу и Сплиту забиљежене су масовне незаконите деложације из станова, пријетње и одбијање војних власти да изврше судске одлуке о враћању станара. Више од 23.000 српских породица изгубило је станарска права управо у дијеловима Хрватске који никада нису били под контролом РСК, што је посебно погодило урбано становништво и трајно спријечило његов повратак.
И ту долазимо до кључног аргумента: Да је прогон био само реакција на РСК, зашто су станове, послове и сигурност губили Срби у Загребу, Сплиту, Ријеци и другим градовима у којима није било балвана, крајишке војске ни онога што се шаблонски, а често и расистички означава као „српска парадржава“? Зашто је етничко пражњење захватило и оне који нису подигли побуну, који су гласали за реформисане комунисте, вјеровали у заједничку државу или једноставно покушавали да остану код куће? Управо због тога што тракторска колона из августа 1995. није била пука одмазда за оружану побуну и ратне злочине, већ тренутак када су Беспућа престала бити наслов књиге и постала адреса на којој више није било кућа, само путоказ према излазу и народ који је завичај морао понијети у приколици.
