Пише: Вук Бачановић
„До 1918. године на календарима који су били у употреби у Црној Гори (јулијански) Божић се славио 25. децембра. Насилном анексијом од стране Србије, нова државна творевина прогласила је нови календар (грегоријански) па се Божић почео славити 7. јануара.“
Не, ово није објава неке опскурне националистичке фејсбук групе, није ни дио говора са скупа подршке нарко-дилерима, убицама и наручиоцима анти-муслиманских графита на Цетињу. Ово је рекао дипломирани историчар, буџетски корисник Бобан Батрићевић, додуше након што се вратио са састанка са потомцима усташке емиграције у Бриселу и још мало након констатације о штетности мирних времена по глупости које производи његов стручни тим.
Али пређимо на тему.
У овој верзији историје, јулијански календар је био невина жртва државног удара, 25. децембар је протјеран у егзил, а 7. јануар је уведен као окупациони намјесник у црквену годину. Једини проблем је што овдје није анектирана Црна Гора – него елементарна логика.
Ах, тај епски жанр дукљанског „интелектуалца“ који узме календар и од њега направи окупациону доктрину. Као да је празник Христовог рођења неки тајни код у календарској апликацији, па га „Србија“ 1918. хакује, промијени датум у подешавањима и онда сви православни свијета добију нотификацију: „Од данас славите другачије, јер тако пише у документу о анексији свијета Краљевини Србији.“
Прво, та генијална подвала: „Прије 1918. у Црној Гори се славио 25. децембра, па је Србија натјерала да буде 7. јануара.“ Ма, да. Као да је у Црној Гори прије 1918. важио грегоријански календар, па онда дошли „окупатори“ и увели јулијански — само да би покварили празничну атмосферу. А стварност је проста до суровости: ако је календар у Црној Гори био јулијански, а био је, онда је Божић увијек 25. децембра по том календару. Само што је тај „25.“ у односу на грађански (грегоријански) календар падао на оно што је данас 7. јануар. Дакле: Црква, односно обновљена Пећка патријаршија, није „премјестила Божић“, него га је буквално наставила славити истог дана – што би господину драматургу требало бити јасно, ако је из помоћних историјских наука које укључују хронологију имао барем шестицу.
Знаш оно Бобане, χρόνος – „вријеме“, λόγος – „ријеч, говор; наука/учење“?
Аха, задржао си χρόνος, а λόγος си бацио у Морачу?
Добро, хајде да се и ми једном провозамо тим аутобусом без кочница: онда је „Србија укинула и властити Божић 25.“ — јер је и у Србији важећи календар био јулијански. И онда испада да је Србија окупирала саму себе, анектирала сопствену цркву и натјерала Србијанце да истог тог Божића… славе Божић. Браво, Шерлок Холмсе календара.
Па онда долази она посластица: да ли то значи да је Србија, створивши Краљевину СХС, исто натјерала све патријаршије које и данас славе Божић 7. јануара? Наравно. Србија је, у Батрићевићевој верзији, уједно:
– тајни управник Васељене
– покретач времена,
– и власник универзалног космичког дугмета на којем пише „помјери празник“.
Још само фали да нам Дукљанска академија наука и умјетности објасни како је Србија пореметила угао Земљине ротације и тако помјерила зимски солстициј, али да је НАСА, под утицајем глобално свемоћне Српске академија наука и умјетности то заташкала.
А онда – шлаг на календарску торту – 1923. и Милутин Миланковић. Ту већ имамо трагикомедију првог реда: постојао је покушај да се ствар ријеши тако да фиксни празници буду усклађени, и више помјесних цркава је прихватило реформисани календар. СПЦ то није примјенила у пракси. Другим ријечима: ако неко баш хоће да глуми „цивилизацијско опредјељење“, ево му конкретне историјске чињенице – али она не служи за јефтину паролу „краљ Александар је обукао костим Гринча и украо ми Божић“, него за озбиљно питање црквене праксе и одлука. Само што је то мање драматично, а без идиотске драме – како продати колумну и слуђивати неуке људе?
Али не заваравајмо се да је случај Батрићевић само интелектуална брука. Она је на првом мјесту финансијска: док се овакве базичне незналице шепуре као произвођачи јавног мишљења, Црна Гора истовремено има хиљаде незапослених са факултетском дипломом — по службеним подацима, 4.019 незапослених високообразованих (што би било око 11% од укупног броја незапослених). И онда дођемо до оне стварне „цивилизацијске“ ставке: за високо образовање се у буџетским плановима врте десетине милиона — рецимо, око 58,4 милиона евра планирано за високо образовање, уз још преко 13,5 милиона за програм стручног оспособљавања лица са високим образовањем. Поједностављено: са једне стране плаћамо систем да производи дипломе и стручност, а са друге стране гледамо како се та „стручност“ своди на то да неко не разумије базичну хронологију, па од тога направи националну епопеју и још се представља као интелектуалац. Ако је ово интелектуална елита, онда је џепни календар најпотцијењенији државни непријатељ.
