Пише: Филип Драговић
Кад је Матија Бећковић писао једно од својих најпоетичнијих стихословља, пјесму о Цетињу није могао ни да сања како ће „представа детиња“ из првог стиха, добити своје преметнуто значење љета Господњег 2025. Јер оно што је у његовој пјесми поменуто као „сјећање из дана дјетињства“ данас добија значење циркуса (представе за публику) који приређују матори људи дјетиње памети. То је дакле, у изведби Николе Ђурашковића и другара, „представа дјетња“ односно јавно ругло људи који су подјетињили: одлука Скупштине Престонице да данас подигну бисту Јосипу Брозу Титу!
Када је коалицију Европски савез (којој данас припада Ђурашковићев СДП) премијер Спајић у шали назвао „Совјетски савез“ изгледа да је погодио у суштину њихове политичке памети. Потпуно је небитно, у овој игри ријечи, да ли је Броз у једној од четвртина своје историјске утакмице (негдје од 1948 па до средине 60-тих) нападао на кош СССР-а, а под тренерском палицом Запада. Битно је да је он Тајни агент 007 комунистичке коминтерне, коме ни данас не знамо право поријекло, осим што све више имамо основа да сумњамо да је ријеч о малом Јожи из Кумровеца.
Кажем, небитно је Титово тактичко престројавање из једног у други табор свјетске гео-политике. Од почетка до краја он је био и остао симбол једнопартијске диктатуре, прогона неистомишљеника и стварања култа личности. А све то по цијену појединачних и масовних злочина, како према идеолошким супарницима, тако и према партијским друговима.
Предсједников антифашизам насупрот четири европске резолуције
Када је ријеч о Цетињу, Брозовом времену се може приписати ауторство фабрика и пројеката које сада не раде, те рушење православне цркве на Ловћену која ће до данас остати камен спотицања потомцима. Брозов систем је Цетиње развластио до нивоа „вароши поред главног града Подгорице“.
У ери западних и сјеверно-атланских интеграција, коме ваљда тежи Ђурашковићев „Европски савез“ уздизање бронзаног Броза на сред Цетиња је у директној супротности са начелима антифашизма које су усвојили Савјет Европе и Европски парламент у више наврата. А та се начела тичу управо послијератних диктатура у земљама Источне Европе, каква је била диктатура Јосипа Броза. Уз све почасти и дивљења које можемо имати према његовој харизми, дипломатској вештини ка споља, ратној срећи и храбрости – личност Јосипа Броза Тита за сваког здравомислећег човјека на Балкану представља успомену на мањак демократије, грађанских слобода и људских права.
Па ако, из свега горе наведеног, није заслужио екс-хумацију и јавно спаљивање (као ни Асадов отац у Дамаску, недавно) не би му нико требао дизати споменик на Цетињу. Нико осим људи са памећу (представом) дјетињом.
