Пише: Вук Бачановић
Док фински филозоф и професор Универзитета у Оулуу Јоуни-Мати Кууканен објашњава како се историјска тумачења рационално оправдавају, холандски историчар и професор историје хуманистичких наука на Универзитету у Лајдену Херман Паул испитује шта политичко „ми” ради прошлости, фински историчар, филозоф историје и виши истраживач Универзитета у Туркуу Кале Пихлајнен разликује историјске чињенице од прича које на њима градимо, а француски историчар и некадашњи директор студија античке и модерне историографије на париској Високој школи за друштвене науке Франсоа Артог истражује како епохе мијењају само искуство историјског времена, академик Слободан Бацковић на Антени М отвара оставинску расправу над Црном Гором: коме припада њена историја?
Предмет оставине обухвата Крусе, Граховац, Вучји до, Мартиниће, Фундину и осталу непокретну прошлост. Потребно је само установити ко има право да полаже вијенац, изговори „српски” и, по могућности, извади лист непокретности за битку из 1796.
Бацковић, ваља подсјетити, није човјек без научне биографије.
Физичар је који се бавио високоенергетским интеракцијама честица и атомских језгара, радио у међународним истраживачким центрима, био професор, декан, академик и, од 2003. до 2008, министар просвјете и науке Црне Горе.
Управо зато његов излет у историју оставља изванредно лош утисак: човјек који је проучавао сударе елементарних честица као да је закључио да се судари идентитета најуспјешније објашњавају тако што се једном учеснику одузме право да се позива на сопствену прошлост.
У тексту „Коме припада историја Црне Горе?” објављеном на Антена М Бацковић негодује што Српска православна црква и српске организације обиљежавају поједине историјске побједе, а њихова окупљања посјећују и државни званичници.
Види у томе опасност по грађански карактер државе, секуларност и заједничко историјско памћење. У исти низ смјешта и Темељни уговор, катастарско укњижавање црквене имовине, па чак и избор мјеста на којем је прослављена Фундина. На тренутке дјелује као да је историја наука о томе ко је организовао свечану академију, гдје је стајао обелиск и да ли је пригодно да митрополит СПЦ сједи у првом реду.
Наравно, нико разуман не спори да државни функционери треба да представљају све грађане, да се државне свечаности не претварају у страначке митинге и да се питање црквене имовине рјешава у складу са законом. Али из тих прилично елементарних начела јавног живота изводити сумњу у право Срба да баштине српску прошлост Црне Горе значи замијенити историографију имовинско-правним одјељењем.
Све и када би катастарске књиге биле уређене сасвим другачије, када би свака црква, манастир и педаљ земље били укњижени на државу Црну Гору, тиме се не би стекло и власништво над вјековима који су у њима оставили свој траг. Катастар може промијенити титулара права својине, али не може избрисати историју, нити једном народу издати рјешење о престанку права на сопствено памћење. Уколико би се та надлежност једном проширила и на покојнике, Његоша би, као нарочито спорну непокретност, ваљало хитно укњижити на једног власника, уз изричиту забрану да његови стихови, без претходно прибављене сагласности надлежног органа, прелазе националне међе.
Херман Паул у књизи Кључна питања теорије историје објашњава како политичко „ми”, којим присвајамо прошлост, истовремено одређује ко из ње бива искључен. Управо то чини Бацковић када црногорску историју проглашава заједничком, али српско позивање на њу третира као својеврсно историјско бесправно усељење. Јоуни-Мати Кууканен подсјећа да историјске тезе морају бити рационално поткријепљене, а не овјерене националном подобношћу; Кале Пихлајнен да различита тумачења прошлости не укидају обавезу према чињеницама, па ни оним које свједоче о српској традицији Црне Горе.
Франсоа Артог, напокон, показује колико је погрешно историјске епохе тумачити категоријама сопственог доживљаја садашњости, управо као када се данашњи, несумњиво стварни црногорски национални идентитет пројектује у вјекове у којима су односи српског и црногорског имена били битно другачији.
Из свега тога произлази прилично незгодан закључак за наше катастарске филозофе: прошлост се може научно истраживати и на различите начине баштинити, али се не може национализовати административним рјешењем. У ствари може, али то подразумијева оснивање Државне управе за катастарско разграничење покојника, која би Његошу издала рјешење о националној припадности, а затим га, због противрјечних изјава за живота, прекршајно казнила и наложила му да се у року од осам дана изјасни чији је био.
Бацковић на крају исправно констатује да историја Црне Горе припада свим њеним грађанима. Штета што из претходно изложеног произлази да је она заједничка само под условом да се Срби уздрже од претјераног испољавања сопственог историјског идентитета, нарочито у приликама када би тај идентитет могао постати видљив и без претходног одобрења надлежних тумача прошлости. Није, наравно, застрашујуће што један физичар не познаје савремену филозофију историје. Нико није дужан да буде стручњак за све, па чак ни академик.
Застрашујуће је што човјек који је био министар просвјете и науке, а данас носи највиша академска звања, показује тако оскудно разумијевање историјских процеса, националних идентитета и самог појма културног насљеђа. Још је више застрашујуће што се такво неразумијевање износи с ауторитетом научне установе, као да академска титула може надокнадити недостатак аргумената. И зато се, послије оваквог текста, намеће питање које је далеко озбиљније од онога коме припада историја Црне Горе: како је могуће да су људи који тако мало разумију историју одлучивали о томе шта ће други о њој учити?
