Пише: Вук Бачановић
Како је пренело више медија, демонстранти који подржавају Палестину прекинули су говор предсједнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен на Самиту о одбрамбеној безбједности у Бриселу. Активисти су гласно узвикивали двије тешко порециве истине: фон дер Лајенова је особа „на чијим се рукама налази крв невине палестинске дјеце“ и «ратни злочинац». Додао бих још једну непорециву истину: Урсула фон дер Лејен је међу онима који су одговорни за геноцид.
Уз хармоничну подршку колективног запада, израелска војска је између 7. октобра и 4. Априла убила 14.350 палестинске дјеце, што значи да дјеца чине 44 процента од укупног броја убијених Палестинаца од почетка рата, с тим да жене и дјеца чине готово 70 процената од 7000 особа које се воде као нестале, док већину од 75.000 рањених такођер чине жене и дјеца. Готово да је поетска правда да су поруке послане Фон дер Лејеновој извикане на састанку на којем се расправљало о „одбрамбеној безбједности“, будући да „одбрабена безбједност“ колективног запада већ вјековима није ништа до обезбјеђивање континуитета страве и ужаса за остатак човјечанства. Kолико наново и наново проналазимо свјежине и актуелности у „Презрених у свијету“ Франца Фанона, који нам описује етос људских бића попут Фон дер Лејенове:
Гола стопала колона не могу се никад видјети, једино можда у мору, али никад из близине. Та су стопала заштићена солидним ципелама док су цесте њихових градова тако чисте, глатке, без рупа, без камења. Град колона је сит, лијен, његова је утроба увијек препуна добрих ствари. То је град бијелаца, странаца. Град колонизираних, односно град домородаца, црначко село, медина, озлоглашено је мјесто озлоглашених људи. Ту није важно гдје се ко роди ни како се роди, гдје се умире и због чега се умире. То је свијет без међупростора, човјек је на човјеку, колиба на колиби. Град домородаца је град гладних, гладних круха, меса, ципела, угљена, свјетлости. То је шћућурен град, град на кољенима, ваља се у каљужи. Град црнаца, град »смрдљивих Арапа«.
И поред свих позивања на декларације о правима човјека, лик и дјело Фон дер Лејенове нам манифестује горку истину: када се здеру све маске, човјек на којег се односе та декларативна права искључиво је европски човјек, па чак не и сваки човјек рођен на тлу Европе, већ англо-амерички, германски тип човјека, који остатак континента и свијета, у најбољем случају, прихвата као романтичну егзотику, дом племенитих дивљака над чијом се тужном судбином ваља и може профитабилно исплакати. У том смислу, нема ништа одвратније, када се изабере један презрени „град црнаца“, или „смрдљивих Арапа“ који се ритуално оплакује пред камерама корпоративних медија, а све у сврху тога да потпуни мањак емпатије према све и једном смрдљивом црнцу или Арапину не изгледа толико антиљудски колико јесте.
Истом перфидношћу којом су након другог свјетског рата са себе жељеле спрати љагу антисемитизма и Холокауста оснивајући државу Израел на штету народа који није био узрочником ни једног и другог, колективни запад Резолуцијом о Сребреници искориштава патњу босанских муслимана с краја 20. вијека којој је на свакојаке начине кумовао, да би са себе спрао своје саучесништво у геноциду у Гази и вишедеценијским злочиначким подухватима над остатком исламског свијета.
Према томе, синтетички смјешак на лицу Фон дер Лејенове док јој одважни активиста урла истину у лице не свједочи само о природи сентимента естаблишмента који представља колективни запад према неевропским људским бићима Палестине, већ према неевропским бићима уопште, без обзира да ли су потпуно неискористива као она у Палестини, Сирији, Ираку или Либији, па се масакр над њима сасвим слободно може вршити уз здушно навијање корпоративних медијских пропагандиста, или их се још увијек, уз драмско нарицање, да искористити за неку империјалистичку прљавштину као у Босни или Украјини. Само они који не примјећују или се праве да не примјећују правила ове игрице имаће право на порцију најфиније псеће хране из града колона, а најсретнији можда буду чак и удомљени у некој брижној породици града колона.
Вук Бачановић: Несносно фрфљање | Журнал (zurnal.me)
Њемачко презиме „фон дер Лејен“ у преводу значи „из шумице“ или „са чистине“. Уобичајена је пракса у њемачким презименима да „фон“ означава племићку или аристократску лозу, често повезану с одређеним мјестом или имањем. С обзиром на опсјенарски карактер епохе у којој живимо у којој је дијаболична хипокризија мјера нормалитета слободног свијета, госпођа предсједница бирократске Европске комисије би га слободно могла предјенути у Фон дер Геноцид. И да већина «цивилизованог свијета» повјерује да је то заправо учинила из пијетета и емпатије према жртвама.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала