Пише: Мирољуб Стојановић
Зафрановићеви крвници раде истовремено две ствари: убијају, али и посматрају себе док убијају. Диве се себи и већ се смештају у један поредак историје који су себи наменили.
У овом миленијуму, по свој прилици, није било домаћег филма на који се више чекало и од којег се много очекивало него што је то случај с филмом Лордана Зафрановића Златни рез ’42: Дјеца Козаре. Филм је постао унеколико фамозан још током настајања, и глас о њему ширио се упркос свим застојима и проблемима. У фокусу је од 2023. када је отпочело његово снимање и коначно је своје премијерно извођење доживео на овогодишњем Фесту, који је и отворио. Оно што је била неоправдана бојазан од сусрета с овим филмом јесте његова дужина. Четири сата и девет минута није дисквалификатив по себи. Истина, потребно је огромно умеће да би се водиле дуге форме а да притом филм остане кохерентан и смислен. Сада, када је филм виђен, може се рећи да дуго трајање није Зафрановићевом филму ништа наудило нити му одузело, мада би, по субјективној процени, било делова филма који би могли да буду нешто краћи. Уосталом, не треба сметнути с ума да је рад неколицине великих светских редитеља био управо везан за неуобичајено дуге, вишесатне филмове које су перманентно правили Жак Ривет, Ханс Јирген Зиберберг, Лав Дијаз…
Златни рез ’42: Дјеца Козаре јесте хроника дешавања у концентрационом логору Јасеновац у лето 1942, мада филм покрива део до партизанског ослобођења Загреба, 8. маја 1945. године. Неколико паралелних токова чини језгро Зафрановићевог филма. Најпре, ту је мајка с троје деце од које је одвајају да би је послали на принудни рад у немачки логор Равенсбрик. Деца завршавају у Јасеновцу. Потом пратимо групу од осморице усташких егзекутора од којих у првом плану избијају ликови Макса Лубурића (Рене Биторајац) и Бобинца (Леон Лучев), а ту су и бројне појединачне судбине уткане у колективну трагедију. Зафрановићев филм је заправо серија од 14 слика с епилогом. Може се рећи да је реч о својеврсној визуелној симфонији којој особит печат даје Горан Воларевић као директор фотографије. Његова визуелна решења су за памћење и он је један од кључних људи који је верно отпратио све Зафрановићеве идеје и уобличио их у адекватну слику пакла и ужаса.
Синиша Вуковић: Зафрановићев филм – Одговор Томпсону који не зна што је било
Основни поступак којим се Зафрановић руководи је брутализација. Перманентно клање жртава веома је мучно за гледање, али Зафрановић као да преформирањем жели да дочара реалну слику дешавања у том логорском паклу. Отуд те хороричне слике треба мултипликовати и тек онда када их је веома много и када оне оку не допуштају предах од ужаса, Зафрановић сматра да је постигао циљ, и да је његова слика логорског устројства задобила адекватан третман и сасвим верно представљала логорску реалност. Притом, оно што је далеко најважније: Златни рез је изненађујуће модеран филм. Ни трага ма каквој анахроности ни пукој пропагандистичности. То је филм форме у најбољем смислу те речи и он поседује изненађујуће органско јединство. Уосталом, Лордан Зафрановић је потекао из филмског модернизма и остао му веран и кад су модернистички филмски засади полако јењавали пред другачијим филмским потребама. Отуд, у Златном резу толико артифицијелности, толико додатака основном наративном току – позоришних и музичких сцена, игара, које само појачавају иронијску сврху и диљем филма делују као гротеска. Театрализацији смрти припада у овако једном болесном логорском поретку веома важно место. Зафрановићеви крвници раде истовремено две ствари: убијају, али и посматрају себе док убијају. Диве се себи и већ се смештају у један поредак историје који су себи наменили. Тако Макс Лубурић себе пројектује као историјску громаду у рангу поглавника Павелића, Гебелса и Хитлера. Ако постоји филм новијег доба у којем је примењива теорија Хане Арент о баналности зла, онда је то свакако овај филм. Наравно, мора се нагласити, баналност из угла починитеља. То значи да је мимо сваког историјског и идеолошког смисла и резона, убијање у Златном резу постало само себи сврха и оно се спроводи рутински, механички, без оклевања и застоја. Овако замишљену структуру филма маестрално надопуњује употреба архивског документарног материјала. Ти архивски снимци додатно доприносе осећању ужаса.
Ако постоји филм новијег доба у којем је примењива теорија Хане Арент о баналности зла, онда је то свакако овај филм. Наравно, мора се нагласити, баналност из угла починитеља
Златни рез јесте филм великог маестра, али је свакако и резултат огромног тимског рада. Ту је најпре изванредна екипа глумаца коју предводи Рене Биторајац, али су велики удео у филму имали и Ирфан Менсур, Леон Лучев, Аница Добра и Алексеј Бјелогрлић. Чудесна је мала, незаборавна улога Микија Манојловића као старца Вукашина који спокојан пред камом саветује своје џелате да „само раде свој посао“. Огроман допринос филму дао је и сценограф Миленко Јеремић чија су се креативна решења ванредно укрстила са Зафрановићевом сликом концентрационог логора, као и музика Жељка Јоксимовића. А свакако бисмо били неправедни уколико не бисмо поменули изворни сценарио Арсена Диклића који је Зафрановић тако зналачки надоградио.
Редитељ Зафрановић о завршетку филма посвећеног усташким злочинима у НДХ
Аутор је замислио свој филм као жестоку осуду мржње с ма које позиције она долазила: верске, етничке, идеолошке. Имао је довољно храбрости да се суочи с размерама ове мржње, огромном ценом у броју људских жртава коју је она наплатила, огромном патњом коју је изазвала, као и неповерењем међу народима. Златни рез ’42: Дјеца Козаре је храбар филм не само за регионално поимање личне стваралачке храбрости, већ и шире. Филмови оваквог замаха, овако критички према историји, дубоко етични и хумани, дефицит су у европским рецентним продукцијама. Такође, његов филм је и борба против заборава, посвећен свима на које је пао јасеновачки усуд.
Извор: Радар
