Пише: Вук Бачановић
Црна Гора је, изгледа, коначно доспјела до фазе у којој се језичко питање више не рјешава лингвистички него уредбом: ако је име језика произвело превише историјских и политичких непријатности, онда је најразумније привремено суспендовати име, до окончања поступка за утврђивање његовог коначног привременог статуса.
Мора се признати да је то рјешење готово савршено.
Јер ако је назив језика на којем су настала дјела Његоша, Марка Миљанова и краља Николе, као и црногорске новине, школски уџбеници, закони, прогласи, писма, молбе, жалбе, пресуде, пјесме, заклетве и клетве, у међувремену постао историјски неприкладан, политички неподесан и уопште непристојно оптерећен значењем, онда је можда сасвим прикладно да се, сада још и на иницијативу Хрватске, коначно пронађе назив који неће значити ама баш ништа.
Привремени језик. То је име достојно епохе.
Нема етничког садржаја. Нема историјске претензије. Нема непријатних рукописа по архивима. Нема опасности да негдје из 1907. искочи школска свједоџба и поквари савремени семинар о идентитетској одрживости. Нема потребе да се објашњава зашто се оно што је некада било природан придјев сада мора третирати као археолошка експлозивна направа.
Привремени језик је чист. Његова највећа предност је управо одсуство прошлости. Може се почети од понедјељка.
На примјер:
Члан 1. Службени језик Црне Горе јесте Привремени језик.
Члан 2. Привремени језик је у привременој употреби до доношења трајног привременог рјешења.
Члан 3. У случају терминолошких потешкоћа може се привремено користити хрватски, осим ако се утврди да је одређена ријеч превише слична српској, када се предмет упућује надлежној комисији.
Члан 4. Комисија из члана 3. образује поткомисију за утврђивање да ли ријеч „комисија“ има прихватљиво поријекло.
Тиме би Црна Гора коначно добила оно што јој је читав један вијек недостајало: језик који се може прилагођавати геополитичким околностима без непотребног преправљања корица уџбеника.
Ако се односи са Загребом побољшају, Привремени језик може бити привремено хрватски.
Ако се поправе са Београдом, може се установити да привремено наликује на српски.
Ако дође делегација из Брисела, биће европски.
Уосталом, већ сама ријеч привремени одражава једну специфичну црногорску навику: обећава да ће се нешто једном ријешити, али се изричито не наводи када, како ни у чијем мандату.
Најљепше је што Привремени језик савршено рјешава проблем књижевне баштине која се исто тако може прогласити – привременом.
Његош више не би морао бити ни српски ни црногорски писац. Био би привремени писац на језику у поступку преименовања.
Марко Миљанов писао би на предпривременом језику. Краљ Никола на ранопривременом. Документи из XIX вијека могли би се означити формулацијом:
„Језик: историјски назив познат редакцији.“
А тамо гдје баш пише оно што се данас не жели читати, могла би стајати фуснота:
„Терминологија аутора није усклађена са накнадним осјећањима издавача.“
И зато европска могућност да се, док се не припреми сва документација на црногорском, привремено послужи хрватским, у себи носи бруталан судар са понижавајућом стварношћу. Као да је бирократија, сасвим случајно и без икакве намјере да буде духовита, пронашла савршено име за црногорску језичку политику довољно флексибилно да се, буквално, сваке четири године може ускладити са спољнополитичким приоритетима
Међутим, прича се тако само враћа на своје исходиште. Аднан Чиргић, један од људи који су учествовали у стандардизацији црногорског језика, докторирао је управо у Хрватској, на Филозофском факултету у Осијеку, а потом био и члан Комисије за стандардизацију; уз њега су у изради Граматике црногорскога језика учествовали и хрватски лингвисти Иво Прањковић и Јосип Силић. Могло би се, дакле, рећи да је Хрватска Црној Гори најприје помогла да добије нормирани црногорски, а сада јој, сасвим пријатељски, помаже да га привремено не користи.
Остаје само да професор Чиргић, као човјек који је учествовао у стандардизацији језика, буде именован за предсједника Државне комисије за његово привремено одлагање. Комисија би послије шест мјесеци утврдила да се црногорски језик несумњиво говори у Црној Гори, али да га тренутно нема на располагању. Записник би, разумије се, био састављен на хрватском, преведен на црногорски, а затим стављен ван снаге јер се у међувремену више не би поуздано знало на којем је језику правно важећи.
А онда би се једног јутра пред Министарством просвјете, науке и иновација појавио човјек са фасциклом и рекао да је донио коначну верзију језика. Службеник би отворио прву страницу, проблиједио и позвао надређеног:
„Шефе, имамо проблем.“
„Какав?“
„Ово је написано на српском, а он није привремен.“
Фасцикла би потом била заведена под ознаком „језички инцидент“, а доносиоцу би била изречена привремена мјера забране располагања језиком до окончања поступка утврђивања његовог привременог идентитета.
