Свеприсутни председник Александар Вучић уобичајава да доводи јавност у стање перманентне узбуђености, као у телевизијском ријалитију, оцењује искусни немачки новинар Томас Брај
Српски медији под контролом режима шире пропаганду Кремља као да су руски, пише немачки новинар Томас Брај у анализи за Фондацију „Фридрих Науман“.
Осим тога, и стил владања Александра Вучића у великој мери наликује Путиновом, оцењује Брај, раније вишедеценијски дописник највеће немачке агенције дпа из Београда.
„Вучић тврди, као и све друге европске аутократе, да постоји концентрисана медијска хајка којом управљају стране владе, а која се усмерава према његовој земљи у начелу и посебно према његовој персони“, наводи новинар и оцењује:
„Ту се ради о класичној замени улоге починиоца и жртве – а то је такође систематски чинилац аутократских система. Јер, у медијима којима управља држава, чије је Влада делом и власник, Запад се свакодневно оцрњује све суманутијим оптужбама по свим правилима пропаганде.“
Председник из телевизора
Пишући да је срж система општи непотизам и клијентелизам – у којем политичари и бизнисмени дају безусловну верност у замену за богаћење – Брај даље описује Вучићев систем владавине с телевизора:
„Свеприсутни председник уобичајава да доводи јавност у стање перманентне узбуђености, као у телевизијском ријалитију. Скоро сваког дана се појављује на малим екранима како би, понекад и сатима (у просеку дневно говори сат и по на телевизији), својим грађанима приредио важне, сјајне, невероватне, драматичне приче, које тако најављују владини медији.“
У Вучићевим причама се ради о „заверама, организованом криминалу, сценаријима ужаса из будућности, спектакуларним страним инвестицијама, полагањима камена темељца или отварању модерних болница, друмова, фабрика, кракова пруга или електрана“, пише Брај.
Ту потпуно нестаје граница између шефа државе и саме државе, а Вучић стално прича како је омогућио ово или оно, „као да инвестира своје приватне паре“.
Другар најмоћнијих
К томе се, наставља Брај, председник представља као „моћни актер“ међународне политике који се, кад му се прохте, састаје с Путином, кинеским председником Сијем или шефовима влада великих западних земаља.
„Упркос релативно малом становништву од испод седам милиона, људи могу стећи утисак да председник земљи гарантује важност која не налази утемељења у величини или економској потентности“, закључује новинар.
Додаје да опозиција и критичари не постоје у режимским медијима, али да су ипак стално на мети.
Извор: Време
